ИН4С

ИН4С портал

Бити или не бити – Блогер

1 min read
Можда је вријеме да креирам блог? Да се представим као блогер? Јер, без блогера данас не бисмо били упућени у свецијелу проблематику једне – располућене стварности која је нагнана да се самоизмишља на принципу баналног. И, без блогера не би Сајам у бегишу био онако посјећен, и претворен у вашариште лаковарљиве комерцијале и брзе забаве...

Можда је вријеме да креирам блог? Да се представим као блогер? Јер, без блогера данас не бисмо били упућени у свецијелу проблематику једне – располућене стварности која је нагнана да се самоизмишља на принципу баналног. И, без блогера не би Сајам у бегишу био онако посјећен, и претворен у вашариште лаковарљиве комерцијале и брзе забаве…

Блогер о многочему даје мишљење из прве руке: детаљно вас упознаје са потоњим достигнућима гардеробе из будућности; о томе како се треба хранити ујутру а, како, пак, предноћ (то је сав посао коме се изгледа предала и Јелена Ђоковић); која фризура иде уз које патике и које патике иду уз који руксак; како да будете фит и млади, комуникативни, европејци, савјесни нет сурфери; како да волите животиње и како да разумијете биљке; како да се односите према тајнама јоге, коју можете практиковати и у канцеларији на пуш-паузи, јер будизам је изнад свега практичан, прилагодљив свим временима, за разлику од ортодоксног Православља које нас застрашује сценама пакла и порукама о све ближем крају свијета… Разумијеш – мораш да будеш у току, конектован, приступачан, итд.

Ведрана Рудан нас савјетује како да умремо без стреса (тако што нас засипа страницама о томе како су, њеним речниником речено – „јебени“ дечки по свему билмези и како ништа не знају о дубинама префињене жене); ја бих вас, евентуално, могао научити како да уопште не умрете, али, будући да сам окорели мизантроп, је л` да, то ми не би ишло у прилог. Па, добро, божемој, могао бих вам писати о томе како да се понашате на киши, шта да осјећате док пада снијег, како да се поставите према сладоледу, а како, међутим, према бисквитима. Зар не, све је то на неки начин корисно; након Јутарњег програма, ја аутоматски разумијем да сам савладао живот, којег сачињава саобраћај, нежељени посао, надркани шеф, раштимована породица. И, каткад, шопинг.

Битно је само – не инсистирати! Нипошто инсистирати. Ма не долази у обзир са тим инсистирањем. Погледај: сви су тако опуштени и неупућени, баш их боли уво за стање у држави, за ђаволисано друштво, за тридецениску владавину ДПС-а, о коме сви нешто поваздан тентамо док се ствари, истина, не покрећу са смртве тачке. Јер, сваки приговор бива дочекан оним – аух, то је passe, српска стори, кога боли курац шта је изјавио шеф а шта добро сиједи премијер. Зна се, Сибин (каже ми на ћошку ублизу трафике), он је разрадио непобједиви механизам владавине, а, брате, ни ова опозиција није нешто, не видим ко би га сјутра могао замијенити. Он се, Сибин, избирикао! Јесте – кажем – од како сам се родио па до јутрос, знам само за њега, тако да за себе не могу рећи да сам политичко биће. Или могу, али то ништа не значи. Свакако да не значи у овој држави. Зато ме боли док читам Жак Рансијера – „Политика књижевности није политика писца. Она се не односи на њихово лично учешће у политичким или друштвеним сукобима њиховог доба. Она се не односи ни на начин на који писци у својим делима представљају друштвене структуре, политичке покрете или различите идентитете. (књига, „Политика књижевности“)

Добро сад, Ж. Рансијер очито настоји дубље проникнути у проблематику која се јавља у односима моћи – политика – језик – друштво: књижевност као константно разрађивање питања оног производа који се рађа из овог тројства.

Међутим, као блогер, ипак бих вам писао да нипошто не занемарујете јутарње џогирање, да пијете кафу без кофеина и да једете искључиво зелену јабуку због квалитетнијег избељивања зуба… А, уз то, побиједићете и онај непријатни задах због којег се изјутра осјећате нелагодно.

(До следећег јављања, размислите који би ми псеудоним идеално пасовао као будућем No.1 блогеру. Потрудите се да будете колико-толико креативни. Е, сад се одјављујем!)

 

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

3 thoughts on “Бити или не бити – Блогер

  1. Kazu da covjek u drugom ptepoznaje najvise osobine koje on ima.Ja mislim da ovaj Komlen ima zaprepascujuce mnogo problema sa cetnicima .Mora da je vanbracni sin nekog cetnika.On to ne zna ali negdje djelicem sebe osjeca i zato mu se na svakom cosku prividjaju cetnici ..A i dezurni je na tzv. Cetnickom portalu da nesto ne propusti.

  2. Čovjek želi odmah da bude, ni manje ni više, nego No1 bloger?
    Kao što ima svakakvih novina i svakakvih portala, tako ima i svakakvih blogera. Kod nas se najviše na taj način promovišu razne vrste prostitutki pod nazivima starlete, modeli ili prosto samo blogerke. Na njihovim instragam profilima i blogovima se obično samo pokazuju zadnjice, grudi posle ugradnje silikona ili majmunske usne koje neko smatra atraktivnim. Na blogu nekog četnika će pretpostavljam biti samo krstovi i propagiranje četničke ideologije.
    Jedan od najboljih instagram profila i blogova koje sam vidio u poslednje vrijeme ima mlada šveđanka Maria Fagerstrom (Mariathepilot), pilot na Boingu 737, ljubitelj fotografije, sporta i svjetski putnik. Ona tu opisuje svoje školovanje za pilota, posao koji radi, destinacije koje je posjetila i inspiracija je stotinama hiljada mladih djevojaka širom svijeta da i one mogu biti isto tako uspješne i ostvariti svoje snove. Njena popularnost na Instagramuje je bila motiv za proizvođača akcionih kamera, hotele širom svijeta, modnu indrustriju da je uzmu za svoga promotera. O djevojkama pilotima i magazin Ele je objavio lijepu priču sa akcentom na uspjehu žena u jednom ipak dominantno muškom zanimanju.
    Preporučujem poštovanom auditorijumu da pogledaju njen instagram profil i zavire malo u jedan normalan svijet. Možda im se srca oslobode mržnje prema cijelom svijetu koja ih izjeda svakog dana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *