Бискуп Фрањо код краља Александра: Хвала ти Боже, сада могу мирно да умрем

У разговору са једним новинаром 1921. тадашњи которски бискуп др Франо Ућелини Тица изјавио је: „Ми сви морамо да будемо сретни и задовољни што смо доживјели остварење наших највиших идеала и морамо да упремо свим силама да у слободи уредимо најљепшу народну државу, а не да се враћамо у времена кад смо, кавгајући се између себе, радили за интересе трећих. … Само на тај начин ми ћемо зајазити онај јаз што га ископаше између нас туђи људи и туђе владавине“, подсјећа историчар Саша Недељковић у свом тексту „Соколски бискуп Франо Ућелини-Тица“.

Какво је било расположење католика на приморју, говори и податак да је бискуп Фрањо након прве аудијенције код краља Александром Карађорђевићем кроз сузе рекао: „Хвала ти Боже, на овој милости, коју сам доживео. Сада могу мирно да умрем!“.

Др Франо Ућелини Тице родио се 2. августа 1847. на острву Лопуду код Дубровника, у поморској породици. Његови су пореклом из Херцеговине и звали су се Тице. У школи су му презиме Тице превели на италијански и назвали га Ућелини. Основну школу завршио је у Лопуду, гимназију у Дубровнику, а богословију у Централном богословском заводу у Задру. Заређен за свештеника 1871. и одређен за душобрижника у Ошљему, дубровачка бискупија. Постављен је 1872. за духовника у Централном богословном семеништу у Задру. Био је професор догматике а 1893. ректор богословије у Задру.

Заувијек остао пријатељ православља

Историчар Недељковић пише да је Тица приликом инсталације православног владике Јовића у Котору 1907, држао говор о љубави и слози православних и католика. Зато су га казнили из Рима обуставом ношења бискупске митре и штапа. После су му повратили сва бискупска права. Приликом сахране примаса српског, арцибискупа Милиновића у Бару 1910, одржао је говор у истоме духу.  Краљ Никола Петровић одликовао га је 1910.  црногорским орденом Књаза Данила другог степена.

За вријеме балканског рата, када је српска војска ослободила Косово, бискуп је у Трсту изјавио: ,,Благо вама што сте имали срећу да доживите лијепе балканске дане”. За вријеме Првог свјетског рата на сваки начин помагао је прогоњене православне свештенике и народ. Није му било допуштено да оде из Котора или са отока (под Кртолима) гдје је био заточен до пада Ловћена 1916. без дозволе војничке власти у Котору. Симболички дижући Недичеву књигу „Српска војска и Солунски фронт“ рекао је подигнутим гласом : „Овде нам је обрачун колико нас је коштало крви ово што имамо“.

Краљ Александар одликовао га је 1919. орденом Светог Саве првог реда, 1923. орденом Бијелог Орла V степена и 1934. Југословенске круне I степена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: