• Идентитет
• Изабрано
• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Био је примјер чојства и јунаштва, и поносан на своје српско!

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Писати о Црној Гори каква је остала упамћена у причама наших предака, а не поменути Марка Миљанова Поповића, просто је немогуће.

Причати о чојству и јунаштву – особинама које су красиле наше претке, немогуће је без Марка Миљанова.

Бити поносан на своје српско, што је и основни слоган наше кампање у сусрет предстојећем попису, а не поменути Марка Миљанова – било би, просто, непримјерено.

Марко Миљанов Поповић рођен је 25. априла 1833. године у Медуну (Црна Гора). О његовом раном детињству мало се тога зна. Углавном, сви хроничари који су се бавили Марковом биографијом као прекретницу у његовом животу наводе 1856. годину када је дошао на Цетиње и ушао у службу књаза Данила као перјаник.

Марка описују као човјека џиновског тијела, отвореног, искреног, поштеног лика… Из његових очију сијева она срчаност која пркоси смрти, а његов ход је еластичан, пун окретности и снаге.

Своју војничку славу стекао је предводећи црногорску војску у борбама на Фундини у августу 1876. када је задао коначни ударац турским снагама и донио можда најважнију побједу у рату против Турака.

Након ове побједе Војвода Марко Миљанов преузима улогу градоначелника Подгорице, а ратни извјештачи такмиче се у хвалоспјевним текстовима.

Примјера ради, Спиридон Гопчевић пише да се Марко “овенчао у овом рату бесмртним ловорикама“. У самој Црној Гори, подсјећа Милан Богојевић, сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом. Њемачки научник Бернхард Шварц је писао након окончања рата да је Марко “најчеличнији“ од свих Црногораца. Италијан Франћеско Киниго пише о њему као о новом Гарибалдију. Кажу да је управо ова изненадна популарност у народу била и главни камен спотицања између њега и Књаза Николе што је резултирало оштрим сукобом након чега је Марко Миљанов вратио чин Војводе и напустио Државно вијеће те одлучио да се врати у родни Медун.

Марко је до своје смрти, написао неколико књига од којих је сигурно најпознатија “Примјери чојства и јунаштва“. Та дјела су изазвала у тадашњој интелектуалној јавности изузетно позитивне реакције. На примјер, најпознатији српски критичар, академик Јован Скерлић се искрено дивио Марку Миљанову. Скерлић, који је докторирао у Францсукој, признаје да је Марко један од “најсветлијих појава наше расе“. Скерлић је високо цијенио “Примјере чојства и јунаштва“ сматрајући је “ретком књигом“ из које избија племенитост.

Марко Миљанов, заиста, с пуним правом краси билборде ИН4С-а.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: