Биковић: Руси умију једни за друге да се боре, а ми једни против других

Глумац Милош Биковић казао је, да оно што један народ чини народом није територија, није природно богатство, већ снага културе, духовна снага.

„Дакле, све оно што је невидљиво. Ми можемо свој живот да наставимо као Румуни или Грци и ништа се у нашем животу битно неће изменити, осим што ћемо нестати. Немогуће је одрећи се онога што сте заиста ви“, казао је Биковић у интервју „Искри“.

Такође, Биковић је говорио о српској прошлости и стварности, и о томе како је примио вијест да ће лично од пресједника Русије Владимира Путина добити Медаљу Пушкина.

Колико се суштински разликују Русија и Србија?

„Питање је шта је за вас суштина. У том неком дубоком поимању реалности, ми смо практично исти. Не постоје неке велике разлике због којих нисмо један народ, већ братски народи, а те разлике су менталитетске. Код њих постоји једна кључна разлика, нешто што код нас не постоји, и због тога су они највећа земља на свијету, а ми смо раздељени са тенденцијом да се још више раздијелимо – они умијеју једни за друге да се боре, а ми једни против других. То је кључна разлика. Код њих нема оног нашег „Ти ћеш мене да учиш!“, „Ја сам најпаметнији.“ и они имају неку моћ покајања. Имамо и ми, али не у тој мери. Ми смо на ово заборавили. Можда је то разлика, а можда и није. Говорим како мени све то изгледа“, оцјењује Биковић.

„Изван граница реалности“, „Слуга“, филм који снимате о Тесли, све су ово велики пројекти и сигурно огромни глумачки изазови. Али, шта је то у вама што вас тјера да мијењате простор и вријеме? Да ли вам садашње не одговара?

„На то гледам са друге стране. Волио бих да се бавим стваралаштвом и самим тим човјек је позван да буде коаутор овога свијета. Није га Бог позвао да само ту буде, обитава, троши ресурсе док не нестане и сам се претвори у неки од ресурса, већ је позван да осмишљава свијет и онда постаје боголик. Због тога мислим да је сваки човјек позван на стваралаштво чиме год да се бави. Небитно је да ли он сортира књиге у библиотеци, да ли је саобраћајац или се бави уметношћу. Увек човек може бити креативан“, каже Биковић.

Зашто смо ми један од оних народа, ако још неки такав постоји, који се свог највећег мита о Косову одриче као нечега што је баласт и корак уназад, као нечега што је пријетња напретку? Има ли будућности без прошлости?

Наравно да нема будућности без прошлости. Оно што један народ чини народом није територија, није природно богатство, већ снага културе, духовна снага. Дакле, све оно што је невидљиво. Ми можемо свој живот да наставимо као Румуни или Грци и ништа се у нашем животу битно неће изменити, осим што ћемо нестати. Немогуће је одрећи се онога што сте заиста ви. И кад би човек покушао то да уради, не би могао, а ако може, онда никада није ни имао оно чега се одрекао, јер ако то нешто није саставни део његовог бића, лако му је да се тога одрекне, наглашава Биковић.

Поред бројних улога које си играо, како си се снашао у овој улози копродуцента у филму „Јужни ветар“?

„Морам да будем искрен и признам да је највећи дио посла урадио Милош Аврамовић. Било би нефер то не поменути. Он је дуго сањао овај филм, дуго га је спремао, писао је сценарио, режирао и све изнео на својим леђима. Ја сам ушао као копродуцент касније када сам већ добио улогу и када сам схватио да моји ангажмани око филма надилазе улогу глумца. Одмах сам разумио, како би се филм десио, да сви ми морамо да дамо већи дио себе него што је то уобичајено. Драго ми је што је ово мој први продуцентски корак“, истиче Биковић.

У Москви играте у позоришту које се најчешће везује за великог Станиславског. Како изгледа играти на језику који вам није матерњи?

„Никада нисам имао толику трему као када сам први пут играо на сцени МХАТ-а (Московско умјетничко позориште), због тога што су нас учили да је то једно од светилишта модерне глуме, јер тамо је изведен Чеховљев „Галеб“, тамо је радио Станиславски. Можда још једино „Глоуб театар“ има ту врсту ауре. Заиста сам имао велику трему, јер су тамо играле све московске звијезде. Тада смо играли смо сцене из холивудских љубавних филмова. Волоо бих да се вратим на ту сцену“, наглашава Биковић.

За неколико дана биће вам додељена Медаља Пушкина, једно од највећих уметничких одликовања у Русији. Колико знам, једино веће признање је титула „Народног умјетника Русије“. Рано сте почели са озбиљним наградама. Колико младост помаже у вашем послу, а колико одмаже?

„Помаже ми тако што могу да радим 20 сати дневно, а одмаже тако што старост нећу ни дочекати ако овако наставим. Наравно, награде значе. Велика ми је част што ће ми ту награду Путин лично уручити“, истиче он.

С обзиром на то да ће вам ово високо одликовање 4. новембра доделити Владимир Путин – када бисте могли нешто да му испричате о Србији, а можда и будете имали прилику, шта би то било? Шта је то што сматрате да би он о Србији морао знати, а што би било достојно трошења времена најмоћнијег човека на свијету?

„Не верујем да он нешто о нама не зна, али искористио бих прилику да поразговарамо о томе како можемо унапредити сарадњу у области кинематографије. Покушао бих да изнесем неке конкретне предлоге који би системски помогли нашим филмовима да изађу на руско тржиште и самим тим нама обезбедили једну трајну опцију за дисање пошто је стање наше кинематографије неиздрживо, јер је неодрживо. Сваки филм је у старту губитак, јер ми немамо тржиште. Када би се руско тржиште отворило интервенцијом руске државе, онда би наша култура, и наша кинематографија, потпуно другачије изгледала“, казао је Биковић.

Постоји ли некаква шанса да се живот у пуном сјају врати на филм као у случајевима Фелинија, Тарковског, Кустурице?

„Ви сте сада споменули неколико генија. Питање је да ли је то систем који порађа геније или је просто у питању био такав моменат. Мислим да такви људи и данас постоје. Оно што ми треба да урадимо је да омогућимо младим људима да дођу у прилику да праве филм, а онда ћете имати прилику да се неки млади Кустурица данас појави и да направи опет „Сјећаш ли се Доли Бел“ или нешто слично“, закључио је Биковић.

Извор: Искра

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: