Библиотека српских писаца као највећи издавачки подухват прошлог века (11)

Фељтон је настао на основу књиге Предрага Савића „Господар књига: Улога Анатолија Ивановића, белог Руса, у стварању српских великана“.

„Библиотека српских писаца“ у издању „Народне просвете“ представљала је највећи и најамбициознији издавачки подухват у српској култури XX века. По обиму, концепцији, уређивачкој дисциплини и културној амбицији, ова едиција није имала преседан у међуратној Југославији.
Пројекат је био осмишљен као систематско канонизовање националне књижевности, са јасним научним апаратом и високим естетским критеријумима. Посебно место у уређивачкој концепцији имали су предговори, који су сваку књигу уводили у шири књижевно-историјски контекст.
Према документацији из књиге, уводне студије, предговоре и приређивачке текстове у издањима „Народне просвете“ писали су: Богдан Поповић, Исидора Секулић, Владимир Ћоровић, Милош Тривунац, Слободан Јовановић, Павле Стефановић, Милан Кашанин и Светислав Вуловић.
Богдан Поповић, као председник редакционог одбора, поставио је основни канонски оквир библиотеке. Његови текстови инсистирали су на строгом естетском мерилу и на јасној хијерархији вредности у српској књижевности.
Исидора Секулић деловала је као један од кључних уредничких ауторитета. У више томова јавља се као приређивач, редактор и аутор уводних текстова, са посебним нагласком на језичку дисциплину и филолошку прецизност.
Владимир Ћоровић уносио је историјску перспективу, док је Милош Тривунац српске писце постављао у европски компаративни оквир.

Слободан Јовановић дао је један од најзначајнијих предговора — за „Сабрана дела Бранка Лазаревића“, где га је означио као најдубљег мислиоца међу српским критичарима.
Павле Стефановић и Милан Кашанин јављају се као аутори уводних текстова и редактори у појединим свескама, док је Светислав Вуловић у корпус библиотеке укључен кроз раније критичке текстове који су редакцијски приређени.
Посебну документарну тежину целини даје и чињеница да је аутор књиге „Господар књига“ током готово десетогодишњег истраживачког рада систематски откупљивао примерке на београдским бувљацима, у антикварницама и код приватних колекционара. Захваљујући том стрпљивом библиофилском раду, успео је да формира готово комплетан корпус „Библиотеке српских писаца“, као и најважнија издања „Народне просвете“. Управо та чињеница омогућила је да се у књизи по први пут објаве веродостојни факсимили насловних страна, импресума, потписа и уредничких напомена из ових данас изузетно ретких и библиофилски вредних издања, чиме је реконструкција издавачког подухвата Анатолија Ивановића добила чврсту материјалну и архивску основу.

Посебно значајан документ који књига доноси јесте допис „Народне просвете“ надлежном Министарству просвете, у којем је издавачка кућа детаљно образложила концепцију и културну мисију „Библиотеке српских писаца“. У том службеном обраћању наглашено је да је циљ едиције да систематски прикупи, критички приреди и у приступачном, али репрезентативном облику учини доступним најзначајнија дела српске књижевности. Допис сведочи о високом степену институционалне свести унутар куће Анатолија Ивановића: библиотека није схватана као комерцијални низ књига, већ као национални културни пројекат од општег значаја. Истовремено, из документа се види да је „Народна просвета“ настојала да своју делатност усклади са просветном политиком државе, али уз очување уредничке самосталности и високих научних стандарда.
Посебна вредност библиотеке лежала је у систематском обухватању српске књижевности од XVIII до краја XIX века, чиме је „Народна просвета“ практично изградила модерни национални канон.
Из XVIII века у едицији су представљени утемељивачи новије српске књижевности:
Доситеј Обрадовић — „Живот и прикљученија“, „Совјети здравога разума“, „Басне“
Јован Рајић — „Историја разних словенских народа“
Захарије Орфелин — „Житије Петра Великог“, „Славено-сербски магазин“
Павле Јулинац — историјски списи и преводи просветитељске литературе
Из XIX века корпус је био још обимнији и систематичнији. У „Библиотеци српских писаца“ објављена су дела следећих класика: Јован Стерија Поповић, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Лаза Лазаревић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Петар II Петровић Његош.
Свако издање било је опремљено научним апаратом који је обухватао предговор или уводну студију, биографску белешку, критичке напомене, портрет аутора и факсимил рукописа или потписа.
Посебно треба нагласити организациону дисциплину подухвата. Према подацима из књиге, библиотека је излазила у строгом ритму: током 63 месеца — сваког месеца по једна књига. Уз комплете је продавана и специјално израђена витрина за кућну библиотеку, што сведочи о изузетно модерном маркетиншком приступу Анатолија Ивановића.
Тако је „Библиотека српских писаца“ истовремено постала највећи издавачки подухват прошлог века, темељ модерног српског књижевног канона, образовни инструмент грађанске културе и симбол издавачке визије Анатолија Ивановића.