• Колумне
• Насловна

Безнадна земља

1 min read

11 година ‎ ИН4С

У коментару посвећеном прогнози изборних резултата у Бугарској њемачки “Deutche Welle“ о објавио је анкету, која је практично у промил погодила распоред њихов тачан резулат и распоред гласова по политичким партијама. Стога можемо претпоставити и потпуну вјеродостојност другог дијела исте анкете, која је поред политичких преференција тестирала очекивања грађана у погледу будућности Бугарске. Чак 70% испитаника оцијенило је ситуацију у земљи као безнадежну.

Оцјена бугарских грађана о близу деценију дугог ЕУ благостања, није била вијест за црногорске медије. Ни пола године раније, овдашњи медији нијесу регистровали првомајску бесједу премијера Хрватске, који је између осталог рекао да ће прва година пуноправног чланства његове земље у ЕУ бити “најтежа од рата“ . Ријетко и веома стидљиво у домаћима медијима пласирају се вијести о фаталној финансијкој кризи већине чланица ЕУ, рекодним стопама незапослености међу младима, честим штрајковима и насилним протестима, расту нетрпељивости према емигрантима, те стотинама милијарди тешке корупције унутар хваљених европских инститиција.

У позицији Црне Горе према европским интеграцијама извјесно је једино да нових проширења ЕУ неће бити најмање наредних пет година. То међутим никако не умањује ЕУ ентузијазам нашег режима, опозиције и медија, који користећи се углавном епским категоријама свакодневно надмећу у глорификацији наше “свијетле“ европске будућности. Сложно се славе отварања и затварања неких фантомских поглавља, док максималан публицитет добијају разне апстрактне оцјене бриселских чиновника и њихове похвале посвећености режима Мила Ђукановића најбољим европским вриједностима. Изгледа да свaкодневно понављање бесмислица о брзом доласку “свијетле“ европске будућности режиму служи за камуфлажу опште пљачке, а опозицији за прикривање властите неспремности и неспособности да смијени режим.

Диригентску палицу у изградњи ове надреалне европске Црне Горе, чини се да је однедавно преузео уз актуелног градоначелника Подгорице, најсвестранији режимски кадар – госпођа Далиборка Пејовић. Тако смо од дотичног експерта за ваздухопловство, културу, умјетност, медицину и екологију дознали да је у Црној Гори спроведна “пажљиво“ осмишљена стратегија укидања прљавих индустија, које су  “успјешно“ замијењене зеленим радним мјестима. Дан послије овог перформанса симулације далтонизма, то јест покушаја да невидљивост обоји зеленом бојом, дотична госпођа отишла је у Беране. У најбезнаднијем граду ове безнадне државе, заједно са опозиционим градоначелником госпођа Пејовић је обећала отварање првог црногорског зоолошког врта.

Следећег дана из Владе Црне Горе обавијестише јавност да је веома близу дан када ће Црној Гори прифалити радне снаге. Слушајући све ово и истовремено беспомоћно посматрајући финале стрвинарске гозбе над лешом КАП-а, те гледајући давно упокојене хумке некадашњих привредних гиганата расуте широм ове безнадне земље, онај коме у некој мјери још функционише нервни систем остаје само да понови ону Милутинову реплику из легендарног филма Живка Николића – “У име народа“: “Ође је неко луд, а све ми се чини ја нијесам“.

 Такође може се поставити питање, да ли би све било овако безнадно да опозиција у Црној Гори дјелује на неки други начин? Индикативно је да пред сваке изборе да у опозиционим странкама долази до унутарашњих раскола, а да се послије избора неспретном организацијом грађанских протеста расипа енергија и амортизује народно незадовољство. Расипањем гласова услед константног наступа у неколико листа индиректно се максимизира резултат режима, срамно се предаје побједа у Никшићу, још срамније самоурушава власт у Херцег Новом, мјесецима се халуцинирало да је нико други до Ранко Кривокапић постао кључни савезник у рушењу режима и спас за ову безнадну земљу, тако да изгледа да је и ође неко луд, а мени се поново чини да ја нијесам.

Пратећи дјеловање наших опозиционих првака и њихову чак и од режима екстремнију импресионарост ЕУ, стиче се утисак да су они своју политичку активност одавно подредили интересима западних амбасадора и ЕУ чиновника. На потребе и жеље властитих одавно се не обраћа ни елементарна пажња, јер већина генерисане подршке црногорске опозиције су глас против режима, а никако подршка њиховим врлинама. Око 150.000 “сигурних гласова“ добијених од нас обезнађених грађана из мандата у мандат осигуравају се њихове привилегије, тако да се наши опозиционари могу спокојно посветити чекању имагинарног тренутка када би западне силе требало да пусте низ воду режим Мила Ђукановћа. Док они тако чекају тог свог бриселског Годоа, ситуација у овој безнадној земљи из дана у дан постаје још безнаднија.

Исход парламетарних избора у Бугарској, угледни њемачки “Frankfurter Allgemeine Zeitung“ сликовито је описао следећим ријечима: ‘‘Мизерија Бугарске је тако велика да ту ни илузије не помажу. Грађани су могли да бирају између пропале владе и невјеродостојне опозиције. Резултат избора је парламент који зрачи безнадежношћу, попут зграде неког пропалог социјалистичког комбината.“ Уваженом читаоцу остављам да сам просуди да ли је овај став универзално примјењљив и на нашу безнадну земљу. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: