Без српског села неће бити ни српског света

Пише: др Рајко Петровић , Институт за европске студије у Београду

Село је српски народ одувек хранило, бранило и скривало од завојевача. Што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине – пише славни Његош и сведочи о неприступачним, неретко суровим, али лепотом свакако питомим планинским просторима која су некада живот значила. Данас је, нажалост, присутан супротан тренд, јер из српских села не бежи само онај ко не може. То важи за све три српске земље – Србију, Републику Српску и Црну Гору. Важи и за цео Балкан, али и Европу уопште, што значи да није реч о проблему чисто економског карактера, већ дубоко сложеном феномену и симптоматичном обележју савременог доба у коме живимо. Истражујући и пишући своју научну монографију ,,Регионални развој Србије – између шансе и нужности“ дошао сам до више него поражавајућих података за опште стање села у Србији. Скоро ¼ села је у фази нестајања, преко хиљаду села има мање од по 100 становника, а чак 550 села мање од по 50 становника. У 150.000 сеоских кућа нико не живи, а 50.000 је напуштених кућа којима се ни власник не зна. Када томе додамо податке да око 2.000 села нема пошту, да чак 2/3 нема амбуланту, те да асфалтни пут нема 500 села, долазимо до закључка да је село данас тешко рањено и на издисају. Ни у Републици Српској ни у Црној Гори ситуација није ништа боља, напротив, многи индикатори указују да је чак и гора, али недостају како адекватна мултидисциплинарна истраживања, тако и системски приступ влада у Бањалуци и Подгорици у борби за смањење регионалних неједнакости и подстицање руралног развоја.

Данас се много пише и говори о Српском свету, као објективној потреби српског народа на простору Балкана да се интегрише на политичком, економском и културном нивоу. Уз сагласност са тим, рекао бих, пројектом над пројектима од виталног значаја за српску нацију, додао бих моју личну импресију – без српског села неће бити ни Српског света! Ако не сачувамо села у Тимочкој Крајини, Топлици, Брдима, Херцеговини или Банату, свешћемо наше потомство на живот у неколико већих градова и лишити их не само здравог живота на селу, већ и познавања елементарних знања о природи око нас. Сељаци су можда у праву када кажу да је ,,од села и Бог дигао руке“, али држава Србија није и не сме. Штавише, знак да су се упалили последњи црвени аларми јесте најпре оснивање Националног тима за препород села Србије 2019. године, који је окупио и струку и науку, и позицију и опозицију, и младост и старост, а потом и оснивање Министарства за бригу о селу 2020. године под вођством министра Милана Кркобабића, први пут у историји Србије. Нема сумње да држава свих претходних деценија, укључујући и период социјалистичке Југославије, сноси одговорност за стање српског села због својих лоших чињења или нечињења. Нема, међутим, сумње да у борби за опстанак српских села данас не сме бити дезертера. Бранити српска села, посебно погранична брдско-планинска, од демографске катастрофе данас значи лакше одбранити Србију од евентуалних непријатељских насртаја сутра. Зато је важно што је поменуто министарство покренуло низ акција за ревитализацију сеоског живота – додељивање бесплатних сеоских кућа младима, оснивање нових задруга, додељивање мини-бусева неприступачним селима, отварање нових сеоских пошта, али и мултифункционалних објеката који треба да оживе зграде некадашњих домова културе и од њих направе места сусрета за сеоски живаљ.

Ако се по јутру дан познаје, остаје нада да ће Србија у бици за опстанак села победити. Без Србије нема ни Српског света, а без села нема ни Србије. Зато је, поред борбе за очување српског језика и ћириличког писма, заштите политичких и других права српског народа у Републици Српској и Црној Гори или непристајања на трајну окупацију Косова и Метохије, важно да сви заједно узвратимо ударац нашем тихом и заједничком непријатељу – усуду пустог села.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: