Без позоришта нема ни нас
1 min read
Верујем да се сви питамо шта и како даље. Овако је Спасоје Ж. Миловановић, директор Народног позоришта у Нишу започео писмо својим колегама из Заједнице професионалних позоришта Србије, које је послао и редакцији „Политике”. Миловановић је један од ретких уметника који је у последње време показао позоришну иницијативу, a тема којом се овом приликом бавио односи се на функционисање институционалних позоришта у доба пандемије.
– Ево неких могућих теза, које вас молим да прокоментаришете, надоградите, распишете, допишете. Да би се низ који следи реализовао потребна је помоћ оснивача односно државе: здравствена, финансијска, организациона… – навео је Миловановић уз коментар:
– Проређена публика, са маскама је више-мање сигурна или свакако сигурнија од ансамбла. Позориште може публици, на улазу да подели маске, у случају да неко није понео своју. Следи дезинфекција руку, мерење температуре. После сваке пробе и представе, подразумева се дезинфекција простора.
Три недеље пре почетка рада сви запослени, као и спољни сарадници, од редитеља, преко глумаца, до хигијеничара, и њихови укућани треба да иду на тестирање и у карантин (искуство спортиста).
Тестирање на почетку рада, а затим тестирање на сваких месец дана. Ко је позитиван након почетка рада, иде на боловање и кажњава се за угрожавање јавног здравља. Позориште иде у карантин две недеље, па следи ново тестирање и враћање у нормалу.
Оволика тестирања и дезинфекције, примећује Миловановић, свакако захтевају додатну помоћ оснивача.
– Превенција и казнене мере су потребне да се сви ми некако доведемо у ред, заиста водимо рачуна, вратимо се и усредсредимо на посао, колико-толико навикнемо на живот са короном и читав низ других разлога. А на почетку и крају без позоришта нема ни нас оваквих какви јесмо, сада и овде – наводи Миловановић.
Без икакве сумње буџети ће нам, тврди даље Миловановић, бити или већ јесу умањени. И то, на нашу жалост, оправдано.
Зато предлажем не да кукамо на оснивача град-државу, већ да пробамо да извучемо најбоље од могућег и уједно поставимо правила игре која ће свима да олакшају живот.
– Имаћемо мањи број премијера, фестивали ће бити скромнији. Мораћемо да се приближимо свести да смо буџетска позоришта, и да такозване зараде од гостовања буду минималне, максимално 100.000 динара после одбијања реалних трошкова пута, хонорара и неопорезивог дела дневница, укључујући и београдска позоришта и такозване тезге.
На редовном, као и на премијерном репертоару треба да се играју представе које могу саме себе да исплате и да се на тај начин формирају цене карата, предлаже уметник и сугерише:
– Хонорарни сарадници морају да имају разумне захтеве за хонорарима, можда и да се уради званичан, заједнички трошковник, односно категоризација уметника којег би се придржавала сва позоришта и оснивачи.
Статус уметника би се добијао, наводи Миловановић, на основу броја награда на домаћим, међународним и регионалним фестивалима на територији Србије. Тако би у првој категорији било Стеријино позорје, Битеф и Фестивал без превода, у другој Дани комедије, Позоришно пролеће, Фестивал праизведби, Борини позоришни дани, Театар у тврђави, Нушићеви дани, Јоаким интер фест, Фестивал монодраме и пантомиме, односно трећој Фестивал професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић”, Фестивал професионалних позоришта Војводине, Фестивал младих позоришних стваралаца Лесковац, Нова тврђава театар, Шекспир фестивал, Дани Зорана Радмиловића, Фестивал класике, Театар на раскршћу.
– Да би био глумац првак, најскупљи редитељ, писац, композитор, уметник мора да има минимум по једну награду са свих фестивала категорисаних на првом и другом месту, осим на Битефу. Надаље се статус уметника и висина хонорара одређује по сличном принципу искуства категоризације научних радова.
Свако позориште и оснивач су дужни да обезбеде минимум једну најскупљу премијеру по полусезони, једно гостовање другог позоришта у два месеца… Богатијим позориштима се, бројчано и новчано, оставља да раде више премијера, предлаже Миловановић.
Такође, додаје, неопходно је да се направи јасно мерило колико позориште треба да има запослених.
– Овим пре свега мислим на чудну диспропорцију броја запослених од града до града: Народно позориште Пирот има 19 запослених, Крушевачко позориште 46, Ужичко позориште 48. Свест о значају позоришта најјасније би дошла до изражаја ако би се као једна од неопходних мера увела да се статус града добија под условом да има институционално позориште са целовечерњом и дечјом сценом и јасно прописаним бројем запослених, бројем седишта, величином сцене и адекватном опремом.
Мислим да би ово, наводи на крају свог писма Миловановић, могао да буде и као неки заметак ако не закона о позоришту, оно бар правила функционисања театра и обавезе оснивача и позоришта. Сваки нови предлог, сугестија, коментар, подвлачи Миловановић су корисни како би се нашло решење за новонастале околности.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
