Бетонизација Будве и рупе у памћењу

Пише: Стефан Грломан

Будва ће пући од муке, и то буквално! Пуца, од обале, тамо гдје најмекша, најосетљивија. Велика рупа у земљи – у души се појавила и попуцао је асфалт… Равномјерном линијом у дужини од око 50 метара отворила се улица која води до старог града– најстаријег на овом диејлу Јадрана. О да, старијег и од Котора. Оће земља да заплаче. А како да то осјете они који земљу не гледају као жену, јер то вам је земља – храни се, његује, чува и сјеменом се дарива, а онда рађа нови живот, обнавља и твори вјечност. То је твоје парче земље, чувај га, не може нико други да га има, земља је жена, мајка, не можеш то дати, издати…

Тешко је исправити скоро па полувјековну похару, силовање наше земље – Будве… Кулминација је достигнута у потоњих 20-ак година када су на сцени готово незамисливе слике бетонских наказа које додирују небо, личе једна другој и близу су толико да би у граду који се протеже од Завале до “Авале” једна добра мачка могла да скаче од кровова до кровова, преко балкона и да прође цијелим “градом” не спустивши се на тло…

Неколико феномена је доњела такозвана, по злу позната у свиејту архитектуре и планирања простора “будванизација”. Наиме, дошло је практично до изолације од сунчаних зрака… Замислите, град на Медитерану, град примораца који сами себи заграђују сунце. Ваљда ти новоградитељи стварају амбијент на који су навикли, град у којем зраци “сврате” до сваке терасе и обасјавају сваки крај им је неприродан амбијент. Стога су творили то да зими имате крајеве Будве у којима се нахвата лед, које сунце “не види” ни два сата дневно. Ово се може назвати свјетлосном изолацијом – стварањем тамних улица…

Следећи је звучна изолација. Ваљда побуђен истом нелагодом, новобудванин је запосегао заштити свој слух од шума таласа – И непрестаног ритма мора – пулса мора, назвао бих то “бит мораког срца”. Толико спратова, редова у низу, заграђен је сваки могући продор “узнемиравајућег” гласа. Просто, створен је звучни зид, заклон од мора. Људи, живи и још млади говорили су ми да су са другог (!) спрата своје куће из Дубовице, а Будвани знају гдје Дубовица видјели и још чак могли и чути море! Од тада није прошло ни 25 година… Четврт вијека пакла је услиједило…

На послијетку, природно је да се након свјетлосне и звучне творила и изолација од мириса мураве послије “Југа”, мириса мора на мору бити неће! Неће се осјетити у дубини Будве, тамо ће град мирисати на ћевапе и кобасице… Чују ли се у дубини града звона са цркава из старог града? Дабоме да не. То није исти град. Стари и нови. Старог више нема, новог никада бити неће, јер то није град, то није ни Авганистан, ни Таџикистан, већ Апсурдистан! Град апсурда.

И није она рупа у Медитеранској улици од “техничке грешке”, она је од рупе у глави, у памћењу…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: