Бескрајном стазом посртања

Пише: Емило Лабудовић

Јучерашњи дан обиљежиле су двије слике, слике судбине једног народа који још увијек тумара тамом времне, носећи крст и завјетну свијећу која једва да освјетљава даље од носа. А слике, свака из дијаметрално супротног разлога, тужне, ружне, ужасавајуће. На једној, покора и јадиковка над сјенима јасеновачког стратишта; на другој весеље у Бјеловару, у част добродошлице онима који су се, пјешице, упутили у… три мајчине. И на објема исти актери. У Доњој Градини, Срби, живи и мртви, и авет усташког ножа који, ево је већ осам деценија, никако да зађе у архиве и документа. У Бјеловару, Хрвати, наследници, и Срби, потомци, пјешаци који, за разлику од предака из Доње Градине, још увијек пјешаче узводно. У Доњој Градини мук, у Бјеловару весеље, а, све у свему, туга и очај једног те истог народа, распетог између Голготе и срамоте.

Бивало је и бива у сваком народу појединаца, група и покрета који, било несвјесни и слијепи за историјске истине, било свјесни, добро (пот)плаћени и у служби душмана својих, окрену ћурак и загазе у мутну и говњаву воду издаје. Бивало је, и историја им је, за вијек вјекова, ударила жиг срамоте. Али, чини ми се да у том погледу на свијету нема народа као што смо ми Срби. Дубина и ширина нашег посртања су планетарних рамјера, а Бјеловар и Доња Градина су само међустанице. До новог пада и нове издаје. А тај пут зла и крви траје ли траје.

Има издаја које се, мјерене новцем и привилегијама, привремено жестоко исплате, а има и оних које се, без обзира на дубину, тек површно поздраве (аплаузи и цвијеће у Бјеловару), али, измјерене кантаром времена и историје изданог народа, вреднују се једако. Јер стамота и понижење немају градацију. Ипак, све смо то ми, такви какви јесмо, народ који још увијек посрће изеђу „клања и орања”!