Беране: Усвојена „Светосавска декларација“

Удружење књижевника, пјесника и умјетника Срба из Црне Горе и расијања “Горска вила“ са сједиштем у Подгорици одржало је светосавско дружење и обиљежило крсну славу у Беранама у кафани “Oгњиште’,  у суботу 28. јануара 2017. На скупу у славу Светог Саве учествовали су српски-пјесници, књижевници, историчари, публицисти, гуслари, умјетници из Црне Горе.

На скупу су додијељене  и уручене  “Велике повеље“ Удружења и то: проф. др Марку Кнежевићу, географу и публицисти из Плава, Биљани Кековић Јоксимовић, пјесникињииз Берана, професору Српског језика у пензији Милану Цимбаљевићу, пјеснику  из Берана, пјеснику Давиду Лалићу из Андријевице и новинару и пјеснику Дарку Јововићу из Андријевице и “Глас Холмије“ часопису за књижевност, историју и културу који излази на Српском језику и ћириличном писму из Берана.

Скуп је бесједом поздравио Горан Киковић, предсједник СО Беране, чији говор преносимо у цјелости:

„Несрећни Дукљани којима смета Свети Сава па га не прослављају иако је Свети Сава прослављан на Цетињу у вријеме владавине Петровића, желе на силу да забране. Но, очигледно да су се преварили да могу силом да га потру из нашег памћења, јер како рече умни Васојевић Вук Караџић “Народу се на силу може узети све, али му се на силу ништа не може дати.“

Како историчари пишу, Свети Сава је наставио оно што је почео његов отац Немања, да сабере српски народ у једну државу, а да том државом руководи божија мудрост. Епископије које је поставио у Стону, у захумској области, на Превлаци, у зетској области, овдје у Будимљи, у рашкој области, у Жичи у области Мораве, у Призрену, на југу своје очевине, у Хвосну говоре видно каквом је духовном жеђу горио да сабере српски народ у једној држави, у једном језику и у једној цркви. Све што је дограђено послије светог Саве опет се ослањало на његову науку и подвиг и његову љубав према роду. О томе говори и Милешева на Херцеговини, и Грачаница на Косову, и Пећка патријаршија и Дечани у Метохији, али исто тако у новом времену многе цркве од Америке до Аустралије, па до оног храма на Врачару, који је слика пламена, којем су плануле његове свете мошти, да га боље виде Срби и сјеверно и јужно од Саве и Дунава. Тим сопственим пламеном свети Сава се сјединио, стварно и за сва времена, са свим Србима који су разумјели Христову науку, као небески пламен на земљи.

Има данас оних који хоће да потру Савино име у Црној Гори. Они су вјероватно заборавили да је дјело Светог Саве толико грандиозно да му је тешко наћи примјер поређења, не само у нашем, него и у другим народима. Свети Сава је био високо цијењен и уважаван још за вријеме свог овоземаљског живота. Димитрије Оболенски каже да је Свети Сава био највећа личност 13.вијека, а др Жарко Видовић, да је у тадашњој Европи Свети Сава сматран за најмудријег човјека. Све то посвједочава да није лако говорити о Светом Сави. Ја бих био слободан, да после свега написаног о нашем духовном вођи, Светог Саву назовем највећим српским ујединитељем. При том не мислим да је он ујединио наше територије и земље, мада је и то радио, као што су то чинили и многи други српски владари, него је Свети Сава суштински и безусловно ујединио православну вјеру и српски народ. Плод те величанствене синтезе између хришћанске вјере и српског народа је светосавље, односно српско православље, које је и нашем народу и читавом свијету дало најдаргоцјеније плодове кад су у питању: црквена архитектура, иконописање, духовност, култура, умјетност и етика. Светосавље је дало нови духовни идентитет српском народу. Српски народ је стари народ, неупоредиво старији него што то тврди званична историја, али тек са просветитељском мисијом Светог Саве долази до коначног духовног и карактеролошког обликовања Срба. Стога је светосавље у ствари преображење српског народа, а ко то не види тешко ће икада ишта видјети.

Треба подсјећати и овдје данас да се Свети Сава славио у нашем народу у школама на овим ‘просторима на светим водама Лима’ и  ‘у турско вријеме’, што говоре и документа која су објављена у јединим српским новинама у Турској – Цариградском гласнику. Ево прилажемо документ који сликовито свједочи о тадашњим приликама у турској царевини око прославе Светог Саве у школама, а који се односи на школу у Доњој Ржаници код Берана, а слична ситуација је била и у другим школама у овом крају. У Цариградском гласнику бр.16 из 1904. године Иван А. Чукић, учитељ из Доње Ржанице, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи. Он, поред осталог, каже:

‘Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св. Саву. (…) Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су ову школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија…Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић…’ Даље се у чланку каже: ‘Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати „Шта је темељ народности“… За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, мјесном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу…’

Ево још једне репортаже у Гласу Црногорца од 12. фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: ‘Светосавска прослава у Беранама – Извјештач М. Н. пише: Хитам да извијестим поштоване читаоце „Гласа Црногорца“ да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу – Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини.’

Зашто је Свети Сава засметао творцима новокомпонованог образовног система у Црној Гори, кад ни Турцима није?

Како су умни у нашем народу рекли: За Светог Саву се везују ријечи да смо ми Срби Исток на Западу и Запад на Истоку. И знајући за ту духовну располићеност овог простора, учинио је све да нас веже за Цариград, за источно православље.Као да је и тада видио да ће се западно хришћанство охладити и најчешће остати прича без живота, а да ће исток остати не само ријеч него живот и дјело. Зато је рекао и ону ријеч о слободи да се на земљи никоме не клањамо само него само небеском Јерусалиму. Као да је и тада видио колико ће та ријеч коштати српски народ, али је видио и да је ‘Страдање крста добродјетељ’, како је то касније Његош записао.

Зато ћемо прослављати Светог Саву јер је он и нас Србе прославио.”

Светосавска декларација о заштити и очувању Српског националног, духовног, језичког и културног идентитета у Црној Гори

На скупу у Беранама је усвојена “Светосавска декларација о заштити и очувању Српског националног, духовног, језичког и културног идентитета у Црној Гори”:

Ми, овдје данас сабрани представници Српских удружења и невладиних организација доносимо и усвајамо Светосавску декларацију и подсјећамо јавност на сљедеће чињенице:

Ми, овдје данас сабрани представници Српских удружења и невладиних организација доносимо и усвајамо Светосавску декларацију и подсјећамо јавност на сљедеће чињенице :

Широм Црне Горе и свесрпских земаља ових дана се на свечан начин прослављао празник посвећен највећем српском просветитељу Светом Сави. И ове као и предходних година у Црној Гори се не слави школска слава – Свети Сава. У Републици Српској и Србији то су празници за памћење. Не
треба ваљда никога подсјећати ко је био свети Сава у српском народу. Слободан Ерић каже: ‘Био је први архиепископ аутокефалне самосталне Српске цркве, први просветитељ, јер је започео просветну делатност, просветљујући српски народ у оном што је најважније − у вери у Бога − и први законодавац у српском народу.’

Зашто је свети Сава засметао творцима новокомпонованог образовног система у Црној Гори?

Нажалост, у Црној Гори Свети Сава је, поред низа других српских писаца избачен из наставног програма. Његово мјесто у уџбеницима, заузели су неки непознати књижевни ствараоци за које мало ко зна да су уопште писци.Очигледно да је неко преко њих хтио да упути поруку да у Црној Гори нема мјеста утемељивачу српске духовности и српске цркве – у крајњем да нема мјеста ни Српској православној цркви.Свети Сава је
утемељио и пјесништво и бесједништво, зато је он наш свети отац наш први просветитељ и наш ујединитељ.

Ових дана наставља се страдање и прогон српског народа, језика, идентитета у Црној Гори. Његош као највећи српски пјесник постаје за неке персона нон грата у Црној Гори. Тим поводом и усвајамо овај текст декларације са циљем да јавности у Црној Гори скренемо пажњу да се прогон Срба и српског језика наставља и даље. Добро ових рече
књижевник Драган Лакићевић: ‘… данашњи писци у Црној Гори: свако ко има талента пише на српском и штампа ћирилицом. Ко талента нема, приклонио се режиму и његовом сурогату…’

Свих ових година Србима је ускраћено право да раде у јавној управи, они су најбројнија популација на бироу рада.Срби су једина нација у Црној Гори која не може да има српско и црногорско држављанство, односно двојно држављанство док Албанци, Хрвати и Бошњаци могу да имају двојна држављанства. Студенти на Филолошком факултету, који
студирају на катедри за српски језик, дискриминисани су у односу на оне који студирају тзв.црногорски језик, јер не могу да добију посао и да предају на језику којег су студирали. Документа и свједочанства ових дана у школама ђаци не могу да се добију на ћириличном писму, иако многи родитељи Срби инсистирају на томе.Предузетницима, који се изјашњавају као Срби, држава не одобрава субвенције.Свештенство Српске
православне цркве се протјерује из Црне Горе, а српски политички лидери се хапсе и проглашавају за државне непријатеље као да Црна Гора није и њихова држава.

Очигледно да је циљ оваквог положаја Срба и српског језика и
ћириличног писма асимилација српског народа и покушај да се уврсти као мањински народ.

Зато, полазећи од историјске чињенице да су Срби конститутивни народ, а српски језик аутохтони језик и духовна одредница историјско и научно утемељена у Црној Гори и представља један од коријена стабла свих Срба, а самим тим и Црногораца, Брђана, Бокеља, Херцеговаца… Режим у
Црној Гори, из само њему познатих разлога, покреће дискриминацију огромне већине својих грађана (63,5% говори српским језиком). Једностраном и дискриминаторском одлуком из 2010.године избацује српски језик из наставног програма, преводећи га у матерњи језик, касније у црногорски језик и књижевност.

Из Устава Црне Горе бришу српски језик као службени намећући као службени језик мањине – црногорски. Наметање језика мањине већини грађана у Црној Гори представља преседан и насиље мањине над већином. Насиље режима и језичка дискриминација највише погађа нашу дјецу и
ученике српске језичке заједнице, јер им се намећу уџбеници који нијесу адекватни за ученике српске језичке заједнице, писани су латиницом, а осим специфичности црногорских слова, има и недостатке у квалитету нових текстова од екстремних писаца који су насилно наметнути, утичу на квалитет образовања и тиме дискриминацију дјеце.
Насиље владајућег режима над грађанима релевантне већине доводи до тихе асимилације српске језичке заједнице.

Зато, наше активности биће усмјерене у наредном периоду у заустављању свих облика дискриминације, са посебним освртом на дискриминацију грађана српске језичке заједнице, остваривањем њихових права као конститутивног народа у Црној Гори. Веома битна дискриминација јесте по основу остваривања права на рад, гдје су грађанима српске националне и језичке заједнице ускраћена права на рад у државним органима и јавним предузећима, у којима се проценат запослених српске националности креће од 0,1 % (полиција, државна безбједност) до максималних 8%, што доводи до асимилације, јер да би сачували своја радна мјеста и обезбиједили опстанак породице, мијењају свој национални и језички идентитет.

Основни циљ биће усмјерен да се коначно заустави насиље
(дискриминација) над грађанима српске националне и језичке
заједнице.Вратити српском језику у Црној Гори статус службеног језика и уврстити га у Устав Црне Горе. Да се заустави насиље мањине над већином и насилно наметање уџбеникâ за црногорски језик. Да наставни програм из матерњег језика и историје обухвата историјске и културне вриједности српског народа, са свим признатим српским писцима, што утиче на квалитет образовања.

И овдје ћемо данас поменути да се у Црној Гори кроз сву њену историју говорило и писало српским језиком.

То се најбоље види из ‘Земљописа Књажевине Црне Горе за трећи разред основне школе’, издатом на Цетињу 1895.године, гдје на страни 35. пише: ‘У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су
православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српског поријекла и српске
народности’.

А какви су били наставни планови и уџбеници у Црној Гори до
1916.године? У основним школама били су обавезни сљедећи предмети: закон Божји, српски језик, словенско читање, рачун, геометрија, земљопис, српска историја, познавање природе, краснопис, пјевање црквено и народно, гимнастика и војничко вјежбање.

Према ‘Закону о устројству гимназија у Књажевини Црној Гори’, од 30. августа 1890. у гимназијама је био обавезан сљедећи наставни план: наука вјере, српски језик и књижевност, латински језик, руски језик, грчки језик, старословенски језик, географија и историја (општа и српска), математика, природопис, физика, филозофска пропедеутика, цртање, краснопис, гимнастика и војничко вјежбање, пјевање и музика. Српски буквар звала се књига намијењена најмлађим црногорским основцима.

У књизи Милорада Медаковића ‘Живот и обичаји Црногораца’, штампаној у Новом Саду, на страници 31. пише: ‘Језик – сви су Црногорци по народности Срби и сви говоре српским језиком. У Црној Гори један је језик, нити се чује други језик осим српског…’

Никада српска Црна Гора није пала овако ниско.Ни турски окупатори нијесу забрањивали српски језик, он се чак говорио на турском двору у Цариграду. Многа документа потврђују да се преписка између султана и локалних турских власти вршила на српском језику и ћирилицом.

Историјска је истина да су ћирилицу забрањивали и прогонили само окупатори и непријатељи Црне Горе- Аустроугарска монархија и италијански фашисти.Зато свако од нас треба да дâ допринос очувању ћириличног писма, тако што ће писати ћирилицом и својој дјеци и ближњима стално причати о томе. Да што год знају о ћирилици садашњи властодршци, они би ћирилицу прогласили за бренд Црне Горе, јер је прва ћирилична штампарија на словенском југу “Октоих“ основана у Црној Гори прије 522 године.

Србима данас у Црној Гори не цвјетају руже, напротив, страх, понижење и протјеривање (…) су српска свакодневица у Црној Гори. Зузимају нам цркве, пљују по традицији, шкрабају по језику, проклињу Његоша и Вука, избацују нас из медија, проглашавају за окупаторе и злочинце… Режим Мила Ђукановића спроводи идентитетски геноцид над српским народом у Црној Гори. Докле? Зато треба подсјетити на то да су Црну Гору створили наши преци, који су били Срби и говорили српским језиком.Све до 1946.године нико се у Црној Гори није ни писао ни осјећао другачије неголи Србином. Зато је велика разлика између старих и ових данашњих новокомпонованих Црногораца. Стари Црногорци изнад себе су имали Бога, испред себе попа и учитеља, а око себе браћу, кумове и пријатеље. Ови данашњи новокомпоновани „Црногорци“ изнад себе имају НАТО и Америку, испред себе буљук дукљанских „академика“, а око себе телохранитеље, каже се у Декларацији уз поруку „Будимо добри потомци, како бисмо били честити преци“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: