Београдски професори на „службеном путу“ у Montenegro (или ток клонирања свијести Новака Килибарде на Београдском Универзитету)

Пише: Раде Црногорац, студент Факултета политичких наука у Београду

Без будалах тупога погледа
би л’ умови могли блистат св’јетли ?

Постоје времена која неоствареним људима дају пар минута, мјесеци или чак деценија да испоље своје фрустрације и агресију. Међутим, у протицању таквих времена обиљеже се и простори на којима ови незадовољници дјелају. Чини се да су неиспуњени и неостварени људи у прошлим временима били особењаци, дјелимично или потпуно искључени из тока своје епохе. Данас су добили простор: умигољавањем у Партију, измиљели су у јавност – и отворено просиктали. Дипломирани примитивци – како је Слободан Јовановић називао полуинтелектуалце – постају скоро недодирљиви: не само због финансијске надмоћи, већ и због својеврсне бестидности.

Адам и Ева, кад су учинили гријех и отпали од Бога, остварујући тај велики човјеков Пад – осјећали су стид, што значи да су имали савјест.

Комунисти и њихови неолиберални насљедници савјести, стида и осјећања кривице –скоро да немају.

Као што не желе преиспитати сопствени идеологију и њене спољашње продукте, тако не желе преиспитати сопствене ријечи и одлуке, разумије се, док су оне на линији владајуће идеологије. О анатомији неморала и недостатку савјести ваљало би направити једну студију, у коју се савремени примјер(ц)и, могу у потпуности уклопити.

Ток клонирања свијести Новака Килибарде на Београдском универзитету убрзано се наставља од тренутка када је другосрбијанска интелигенција црногорског подријетла намирисала плодове ступања Црне Горе у НАТО. Ови архиепископи људских права, нимало случајним развојем догађаја, подједнако комотно се осјећају у Београду и Подгорици. Грађански дио српске опозиције их прихвата ништа мање него што је давнашња коалиција Вука Драшковића и Весне Пешић 1996. дочекала у Београду лидере Народне слоге, Славка Перовића и Новака Килибарду. Тада су Славко и Новак, у име ловћенске Црне Горе, поносно скакутали Београдом и држали говоре о рушењу два посљедња бастиона комунизма у Европи. Дакле, они, национални Црногорци, дођоше да помогну Србима. Један дан воде борбу за грађанска права српског народа у Београду, а други дан воде борбу против истих права истог народа у Подгорици.

Тако чине и њихови савремени насљедници: данас говоре студентима Београдског универзитета о демократији, либерализму, о грађанском отпору и модерној свијести, а сутрадан служе тиранина Ђукановића у Подгорици.

На првом мјесту се мора описати карактер културолога Радосава Љубитеља Паса, који у слободно вријеме мази куцу и осмишља како да опањка црногорску опозицију да би га помиловала Ђукановићева дневница на УДГ. Тако љубитељ паса постаје љубимац Ђукановићевих медија. Противник Милошевићеве полицијске репресије претворио се у заступника Ђукановићевих пендрека. Вели социолог културе да се ужасава људи који шутирају псе, а шефа режима који пендречи грађане назива маркантним лидером великог формата.

Крст на Сахат кули по Килибарди је „то гвоздено“, црква на Румији „бункер и трафика“, а опозициони кандидати по Радосаву, ни мање ни више него „археолошке ископине“. Кад спојимо и сумирамо његове изјаве, долазимо до слогана: Милуј кера, а пендречи људе. Морамо му повјеровати да су то вриједности Запада за које се грчевито бори: да је пендречење људи израз маркантности, а миловање паса мјерило људскости.

Један од њих, Господин Уставни Патриота, даје изјаву у Подгорици да је Црна Гора, у региону, најдаље одмакла у спровођењу грађанских права. Је ли?

Да ли систематска дискриминација српског народа, насиље над српским језиком и Српском православном црквом, обимно културно насиље и саботирање институционалног и ванинституционалног дјеловања истог народа у Црној Гори – представљају примјере спровођења грађанских права !?

Послије такве изјаве о одмаклости Црне Горе у грађанским правима, заиста морамо признати Славку Перовићу да је једно био у праву: Житељи Црне Горе нијесу грађани него становници!

Господин Уставни Патриота и експерт за грађанска права држећи предавања у Подгорици патетично имитира ијекавицу пред Јевремом Брковићем и сличним Дукљанима, вјероватно да би за пар мјесеци или година умолио исте за чланство у ЦАНУ. Шта је уставни патриотизам ? Не треба да будемо одани вишевјековној традицији, култури, језику, историјском насљеђу и религији, народу и националном идентитету – него десет година старом Уставу. Упркос томе што исти Устав дискриминише српски народ, одузимајући му конститутивност у име грађанске једнакости (као да Срби нијесу изградили Црну Гору), као уставне патриоте треба да будемо одани таквом Уставу. У вријеме доношења Нирнбершких закона Гебелс би вјероватно позавидио оваквом виду пропаганде.

Да не заборавимо изврсног опозиционара, Господина Амандмана из Скупштине Србије, који ће за разлику од његових колега који само мијењају катедру у Београду за катедру у Подгорици, након посланичке фотеље у Београду, послије пристојног временског периода принципијелно добити посланички мандат у Подгорици. Као евроатлантиста, истргнуће се из политичке сцене Србије да пусти коријење у плодном НАТО тлу у Црној Гори.

Пошто му Србија није довољно либерална и грађанска (читај НАТО чланица), Црна Гора сасвим сигурно јесте. Човјек не мијења идеологију. Само мијења државу: из оне која је на путу за НАТО у ону која је ступила у НАТО. Као идеолог недавно основане Црногорске, грађанског привеска ДПС-а, Господин Амандман постаје имплементатор пројекта Господина Уставног Патриоте. Монотону критику опозиције (и само опозиције), разбила је недавна изјава бојовника Црногорске да АЕМ Амфилохија треба прогласити за непожељну особу и осудити за говор мржње. Тако Господин Амандман, некадашњи кадар ЛДП-а, заједно са партијским друговима, убрзано нараста пред очима свог неформалног лидера – Мила Ђукановића.

Међу њима је и један пророк-прогнозер, методолог врхунске ерудиције, профетски настројен, заслужни грађанин Црне Горе, Доктор Проценат, непревазиђени конструктор изборних прогноза, чије анкете несумњиво одсликавају став јавног мњења. И он предаје на Београдском универзитету, обилато уживајући у наградама подгоричког режима. Творац малициозних изборних прогноза из ЦЕДЕМ-а на Београдском Универзитету је чувен по скупоцјеним аутомобилима, а још више по голишавим фотографијама.

Сјетимо се професора Београдског универзитета (такође вајног опозиционара), Господина Чојство и Јунаштво, који на дан избора у Црној Гори, позван да гостује на РТЦГ, пред камерама јавно показује потпуно незнање о политичкој сцени Црне Горе. Умјесто да говори о изборима, човјек прави неумјесне дигресије, патетично збори о својој приватној везаности за Црну Гору и позива опозицију да прихвати реалност. Овај човјек студентима у Београду предаје етику. Предаје некакву етику, али не на трагу професора Милоша Ђурића, него свог идеолошког колеге и моралног сабрата са Новосадског универзитета, предсједника Комисије за стандардизацију црногорског језика. Улазак Црне Горе у НАТО описао је као остварење Кантовог вјечног мира.

У овом царству апсурда, Београд је имао најтрагичнију улогу: удомио је, образовао и интелектуално одгојио људе који грађански и космополитски Београд присвајају, а Србију мрзе; да би му узвратили ножем у леђа из Црне Горе: пресољеном монтенегринском истином коју ни изгладњели пустињак не би могао прогутати. Можда Срби нијесу довољно изгладњели. Можда Србија и Црна Гора нијесу довољно опустошене да бисмо довољно изгладњели ?! Какав психопата може вољети окус крвавог историјског бифтека, окрутне лажи умочене у братску крв ? Њихова дијагноза је постављена у три ријечи: потпуни недостатак савјести.

Језиво у глави одзвања помисао да исти људи ратују против традиције српског народа, на два фронта: у Београду и Подгорици. Сурова реалност је да Мило Ђукановић црпе интелектуални легитимитет из Београда.

Они из којих црпе легитимитет, претходно дају легитимитет једни другима. Ова господа Цитирани из организације Академска фуснота честитост једни другима уздижу научни статус: цитирају радове својих истомишљеника у научним радовима (без обзира на то што они немају везе са таквим радовима, али , Боже мој, има толико општих мјеста, дефиниција, чаробних синтагми као цивилно друштво и либерална демократија).

Да би нам најбоље објаснили шта су људска права, прво морају направити људе по њиховој мјери. У прављењу људи по наличју западном, најдаље је одмакао Мило Ђукановић. Он је од једног Новака Килибарде умножио хиљаде homo duplex-а, партијских поданика, којима је највећи животни подухват био извршити трансфер из комунизма у неолиберализам, усвојити нову догму, макар она била дрљевићевско-титоистичка, дакле, апсурдна. Као што су они и њихови идејни претходници усвојили Броза, тако су прихватили и Ђукановића устоличеног у црногорском подземљу да влада надземном Црном Гором.

Са невјероватном лакоћом поричу туђе мишљење – и још лакше се одричу сопственог.

У каквог homo duplex–а човјек треба да се претвори, да би могао служити посљедњег европског диктатора и предавати на Универзитету у Београду – истовремено ?!

Јесу ли они наши дивни и драги професори? Какав ауторитет треба да уживају полтрони? И зашто студенти ћуте? Ћуте пред онима који су настали испод Брозовог шињела. Идеолошка дјеца Латинке Перовић и Радомира Константиновића, васпитани на кроатству Јеврема Брковића и конвертитству Новака Килибарде, између либерализама Славка Перовића и Чедомира Јовановића – на путањи аутошовинизма, закачени за локомотиву самопорицања – јуре у неминовни удес – у судар са српском националном интелигенцијом, свезаном за евроатлантске шине. Јуре да униште оне који баштине националну мисао, оне које претходници данашњих либералних демократа нису стигли ликвидирати након ослобођења 1944 – 45.

Нијесу Моји Професори они који су ми додијељени, него они од којих учим. Моји професори су људи за које се може тврдити да су узори не само у интелектуалном, него и у моралном смислу. Такви су професори Београдског универзитета, а господа професори на службеном путу у Монтенегро и даље мисле да су на Црвеном Универзитету – на шта ова установа, као и Београд у улози југословенске престонице на празној сцени – у много чему личи.

Моји професори личе на Милоша Ђурића, који је током њемачке окупације, на питање једног професора музике зашто није потписао Апел српском народу, одговорио: Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!

Како ће београдски професори на службеном путу у Монтенегро објаснити студентима своје етичке ставове ?

Не могу објаснити сопствену дволичност а да им студенти не насликају групне портрете какве заслужују: испод Брозовог шињела, хипнотисане Килибардиним прстима пијанисте, у наручју Љубавника Дукље, како грчевито пружају руке загребачким искуствима Дрљевића и Штедимлије, да се напоје на Зденцу живота.

Но, можда је примјереније направити фигуру од пластелина. На видљивом преображају из дволичности у безличност – пластелин најбоље одговара таквим карактерима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: