Beogradski „poslednji veliki“: I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo kakva-takva svetiljka da budem

Piše: Mišo Vujović

Sve ovo danas bilo je nestvarno i daleko. I rat i ono gore od njega. Posle rata. I deca čuvara komunizma i njihovi potomci evoluirali iz crvene buržoazije u novokomponovanu elitu i bogatune, moćne i osione. Sve se promenilo osim UDBE i sindikata. Oni i danas „štepaju” ali se ne zna za koga!?

Nismo ni slutili da ćemo posrćući grlom u jagode postati skupljači perja na deponiji tranzicije u koju nas kamiondžije, na karoseriji, pevajući „Sve što želim u ovom trenutku…”, odvoze do sivog doma, gde nas dočekuju tužni muzikanti s Burdušom bez otadžbine, a u ćošku otpisani smišljaju novu akciju protiv zloglasnog Krigera…

Bilo je to vreme više od igre, više od bezbrižnog detinjstva, vreme malih tugovanja i velikih radosti, vreme koje je iznedrilo velikane sportske, muzičke, filmske, pozorišne scene.

Vreme koje je imalo uzore kaldrme, kafane, filma, ringa, mikrofona… Bilo je to vreme originala, istinskih idola, šmekera, šarmantnih „bitangi” u svetlim trapericama i s bitlis frizurama, nabildovanih bombardera mekog srca, utegnutih riba namirisanih neukrotivošću života, jedrih domaćica s dubokim dekolteima u koloritnim šlafrocima, bilo je to nestvarno vreme kaldrme s uličnim palatama pravde i sudnicama.

I pored jedne televizije i jednog jedinstvenog mišljenja (neki su gunđali ispod glasa, po direktivi, kao mamac za skrivene neprijatelje), imali smo sadržajne vanškolske nestašluke…

Od skrivanja bicikla ljubavniku komšinice s četvrtog sprata do novčanica bačenih na trotoar i vezanih tankim ribolovačkim najlonom koji bismo povlačili prilikom svakog saginjanja da ih neko dohvati.

Obožavali smo da garbitom u ulazu proslavljamo zabranjene praznike, što je izazivalo velike detonacije, da kanapom vežemo dvoje komšijskih vrata a zatim da oba zvona zaglavimo čačkalicama, da kolektivno bežimo sa časova kada je gostovala „Zvezda” i da se na severnoj tribini provlačimo kroz tanki otvor za prodaju karata…

I uvek smo bili složni i jedinstveni i nije bilo cinkaroša, iako je mrčeni Kosta, kao stariji i iskusniji čovek, uvek tvrdio da su špijuni kod nas svake godine dobro rađali.

„Bolje no krtola i pasulj zajedno”, voleo je da kaže.

Ali mi smo bili složni – sve do pojave Otpisanih. Oni su nam načeli jedinstvo, a bilo je i polomljenih noseva. Kamen spoticanja bio je Prle. Oko Tihog, kog smo smatrali našim Bjelopavlićem, niko se nije lomio. Prle je na kraju, do danas, (p)ostao moj kum Ratko, najbolji od svih nas, borac protiv kleptomanske privatizacije, koji još, donhikotovski, i danas, žilavo pokušava da odbrani ostatke koje nisu pojeli Šojići, kako ovu pustoš iza nas naziva doktor Pavle P., najbolji nikšićki internista.

To vreme lepih uspomena sažeto je u jednom Čoveku – Draganu Gagi Nikoliću. Priča o Gagi Nikoliću je priča o jednom vremenu koje, sa još ponekim preostalim majstorom života, polako odlazi u amnezivno-transformišuću kategoriju zvanu Istorija.

Da nisam upisao glumu

Gaga, svojim maestralnim ulogama, nije postao samo pop ikona tog vremena, kako se to ovih dana provlači po štampi, već mnogo više od toga.

Bio je retka pojava u svojoj branši: maestralan glumac, skroman i nenametljiv čovek, s potpunim odsustvom automarketinga i narcisoidnosti (neodvojivih od primarnog zanata), veliki džentlmen širokog srca i uvek otvorenog novčanika, otmeni boem, emotivni gospodin kog lako gane tuđa nevolja, zvezdaš, Crvenokrstaš, Beograđanin i Srbin i patriota.

Gaga je bio primer kakvih odavno nema. Igrao je većinom urbane tipove, žestoke momke, heroje beogradske kaldrme, ali je, u suštini, kao čovek bio nešto sasvim drugo.

U privatnom životu nije bio ni nalik na Prleta, Džimija Barku, Flojda, Popaja, Urketa, Stiva… Fenomen Gagine glumačke transformacije ali i pečat njegovog suštinskog bića jeste to što je uspeo da svim tim marginalcima udahne dušu, da ih oplemeni i prosvetli dajući im deo sebe, praveći tako likove pravdoljubivih buntovnika ili ponosnih bitangi s margine života.

Kao fajter koji se malo bavio i boksom, okusio čari kaldrme ali bez delikventskih intervala, uzimao je od svih ono najbolje. Ulica je u to vreme imala svoja pravila – zakone, principe, hijerarhiju… jače i efektnije nego mnoge savremene institucije, danas, nažalost, deformisane onom prećutanom ali dominantnijom stranom tranzicije.

„Imao sam sreću da sam sve što mi je uskraćeno u životu odigrao na filmu. Imao sam kućno i građansko vaspitanje, ali sam umeo da osetim mirise ulice i razne izazove. Da nisam upisao glumu, otišao bih u Pariz i ko zna šta bi sa mnom bilo. U životu sam igrao urbane tipove, desperadose sa dušom, ali antiheroje, osim možda Prleta, koji je posle rata mogao da bude obezbeđenje nekom političaru…” – prisećao se svojevremeno Gaga, praveći paralelu da svako vreme ima svoje junake:

„I sad se naježim kada se setim filma Joce Jovanovića ,Mlad, lep kao ruža‘, koji prvi govori o sprezi policije i kriminala, kada ja na kraju filma kao kriminalac kažem: ,Ja sam vaša budućnost‘.”

Karakter ovog najšmekerskijeg Beograđanina ilustruje i njegov životni moto, ispisan na špici prvog filma u kom je igrao – za nove naraštaje, za aktuelni trenutak, verovatno apsurdan, ali koji samo potvrđuje njegovu stamenu ličnost i postulate na kojima je odrastao:

„I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo kakva-takva svetiljka da budem.”

Urban i savremen, bio je duboko tradicionalan, sledeći moto svojih predaka koji su živeli za sudnji dan, da ne obrukaju pretke i ne osramote potomke, o čemu svedoči još jedan Nikolićev životni stav:

„Da pokušaš da prođeš kroz život, ako je moguće, da se ne isprljaš. I ako se to desi da se isprljaš, da pokušaš da se ne obrukaš.”

U odjeku ratova

Dragan Nikolić nije postao samo svetiljka, izrastao je u golem svetionik bacajući prosvetljujuće snopove na onu lepšu i otmeniju stazu umetnosti i života. Stazu kojom se teže ide, ali se na njoj duže traje. O njemu kao glumcu, o njegovim ulogama, gotovo da se nema šta više reći.

Sve je rečeno i napisano još za njegovog života. I struka i publika i pojedinci i institucije i znani i neznani i dobronamerni i cinici, bili su jedinstveni u oceni da je u svom poslu bio najbolji među najboljima. Svaka uloga bila je „rođena” za njega.

Međutim, Dragan Nikolić nije voleo izlog. Čak ni kafanski. Čuvao je svoju intimu, svoje prijatelje, poznanike iz „Talije”, „Potkovice” i ostalih beogradskih kafana.

Prvi put sam, zahvaljujući doajenu srpske fotografije, Miletu Jelesijeviću, svog idola iz detinjstva upoznao u Rosama, devedesetih, gde sam se upravo spustio sa hercegovačkog fronta. Boro Glogovac, vozač pukovnika Novice Gušića, dovezao je tada mene, kako bih napokon letovao sa porodicom u Herceg Novom, a u povratku je trebalo Mileta, tada stacioniranog u Rosama, da odveze na nevesinjski front. Sećam se skoro svakog detalja.

Gaga, preplanuo, u belim bermudama i prugastoj mornarskoj majici, opušten, s ponekom grimasom, pažljivo je slušao priču o hodži iz sela Dujmovići u podnožju Treskavice i njegovoj predanosti islamu, da je čak i štapove za pasulj i paradajz ofarbao u zeleno, kao i celu kuću i okućnicu.

„Možda se samo markirao da ga Alah bolje vidi odozgo”, kroz osmeh je komentarisao ovaj živopisni detalj o seoskom hodži i njegovom vilajetu.

Pili smo lagano, na obali, neposredno ispod njegove kuće. Mile je doneo neku egzotičnu italijansku votku sa pomorandžom, koju smo zalivali pivom. Gaga je pio lozu i slušao naklapanja dva ratna izveštača u maliganskom nadahnuću.

Pažljivo je pratio priče iz rata, koji još i danas traje negde u nama, kako je govorio jedan čuveni reditelj partizanskih filmova. Pretežno je ćutao, pripaljujući jednu za drugom cigarete „milbora” („marlboro” koji je noću, iz Zelenike, gliserima švercovan u Italiju). Raspitivao se skoro stidljivo šta se dešava u Hercegovini? Da li je istina da je između Mladića i Karadžića jaz toliko dubok i nepremostiv!? Pominjali smo i komandanta „Tigrova”, kog je cenio kao patriotu i hrabrog čoveka.

Pozdravili smo se sa Miletom, poželeli mu srećan put preko Luštice za Hercegovinu, a mi smo, barkom, preprečili prema Herceg Novom, na otvaranje filmskog festivala. Negde na sredini zaliva podigli su se talasi.

Sedmogodišnjeg dečaka u barci uhvatila je panika. Počeo je da plače. Roditelji su bezuspešno pokušavali da ga umire. Gaga je ustao i njemu svojstvenim širokim osmehom prigrlio mališana, koji je blaženo spustio glavu na njegovo rame.

Gospodstvo koje obavezuje

Mile se, danas, priseća Gaginih početaka i jednog od prvih intervjua za Ilustrovanu politiku, prve naslovne strane u vreme snimanja filma Kad budem mrtav i beo, druženja na Adi Ciganliji, ribarenja na Rosama, vožnji Gaginim brzim čamcem po Savi, dugim i nadahnutim sedeljkama:

„U vreme snimanja filma Kad budem mrtav i beo, otišli smo do romskog naselja na Karaburmi. Kada smo se pojavili, nastala je kolektivna histerija. Takvo obožavanje u životu nisam video. Kao da je stigao kralj Roma s božićnim darovima. Scena za Felinija! Nastaje grljenje, vuku ga u svoje udžerice.

Deca vrište od radosti, kučići skaču uz njega, ližu mu stopala… On se ponašao kao da je tu rođen, spontano, podizao je i bacao uvis dečake, milovao ih, šalio se da je i on njihov. I on ih je zaista voleo.”

Mile Jelesijević, ratni izveštač, fotoreporter, pisac, avanturista, pasionirani ljubitelj beogradskih kafana, iako na izmaku sedme decenije i danas ne posustaje da stvara u svom ateljeu, da na platno pretače svoj burni i bogati život, nadograđen umetničkom imaginacijom.

Imao sam tu sreću da, u još nekoliko navrata, u „Potkovici”, sedim sa Draganom Nikolićem. Zračio je elegancijom Alena Delona, stavom Roberta de Nira, ležernošću Pavla Vujisića. Ipak, bio je svoj i poseban, konfekcijski, stilski, fizički, mentalno i duhovno, elegantan.

Tog jutra, kada je Gaga već u nekoj nebeskoj krčmi, pio prvu jutarnju kafu sa dva čoveka koja je nesebično voleo, bratom Miroslavom i Borom Todorovićem, u praznu „Potkovicu” stiže proslavljeni beogradski advokat Branislav Tapušković.

„Gaga je zaista bio veliki gospodin. Kavaljer, skroman i nepretenciozan. Veliki drug i prijatelj. Stamena gromada u svakom pogledu”, vidno uznemiren, evocira uspomene na svog prijatelja smerni i dobrodušni Tale, dok odlivamo po kap loze za dušu čoveka koji je voleo ljude, bežao od glamura i slave, otmeno patio, ne samo što se zaboravljaju i nestaju kultne beogradske kafane u kojima je rastao, već što ljudi sve više zatvaraju srca.

Ta otuđenost oterala ga je iz Pariza, gde je već bio postao filmska i pozorišna zvezda. Igrao je sa Marijom Šnajder, Erlandom Jozefsonom, Alidom Vali, Katrin Denev…

U izjavi za Nedeljnik, koji je celo izdanje posvetio ovom velikanu, Milena Dravić se priseća da je Gaga, jednog jutra, ničim izazvan, kratko presekao:

„Daj da se vraćamo, dosta je… A to ,dosta je‘ nije imalo veze s nekim ispuštenim angažmanom, razočaranjem, sukobom s režiserom ili ekipom… Nedostaje mu društvo iz Beograda. Crveni krst. ,Atelje 212‘. I vratimo se…”

O Gaginoj ljubavi prema svom gradu i otadžbini svedoči i malo poznat detalj o ponudi američkih producenata Mileni Dravić da igra u Holivudu. Cifra je bila velika, uslovi fantastični, gotovo nestvarni za naše prilike.

Milena, na nagovor supruga, ignoriše ponudu. Uz uvećanu cifru, u sledećem krugu stiže i zelena karta za trajan boravak u Americi. Milena se dvoumi, Gaga odbija, s takvom lakoćom kao kada, u sitnim satima, traži „tri pa jednu”. Naravno, Milena ga prati.

Čovek nije zvezda

Poslednjih godina omiljena destinacija Dragana Nikolića bila je Vrnjačka Banja. Pre četiri godina postao je zaštitni znak Specijalne bolnice „Merkur” u Vrnjačkoj Banji. Generalni direktor te ustanove, Dejan Stanojević, priseća se druženja i saradnje sa proslavljenim glumcem:

„Ako bi se uveo sinonim za gospodstvo i profesionalnost, to bi svakako bilo ime Dragana Nikolića. On ne samo što je plenio šarmom i odgovornošću, već je imao mnogo takta i strpljenja za greške i nespretnost drugih.

Snimali smo, za spot, jednu kolektivnu scenu sa osobljem i, naravno, bilo je ponavljanja, u nedogled. Vrućina, zvezda upekla, i dok se ostali ponovo ,upakuju‘, Gaga ležerno čita novine. Ja se izvinjavam zbog nesnalaženja prouzrokovanog najviše tremom svojih saradnika, a on podiže glavu i preko naočara smejući se reče:

,Ma nije to ništa, ponavljanje je rutina. Ali šta misliš da usred snimanja greškom sruše most? Čovek demonstrira kako je dovoljno da skine kapu, mahne i ‒ most ode. Mineri, misleći da se snima, a javka je bila skidanje kape, dignu most u vazduh. I, onda, čekaj mesec dana da se sagradi nova maketa mosta.‘“

Dragan Nikolić je bio jedan od poslednjih gospodstvenih beogradskih boema, tihi nepretenciozni besednik, duhoviti sagovornik, strpljivi slušalac, nenametljivo se raspitivao za detalje koji su ga interesovali ili negde dodirivali.

„Bio je zaista veliki kavaljer. Dok je boravio u ovde u Vrnjačkoj Banji, skoro svake večeri sedeo je u našem restoranu. Uvek galantan, neopterećen svojom veličinom, potpuno atipičan među svojim kolegama. Sada i ovi glumčići snime par scena, onda ih vi novinari još malo nabildujete, i namah postanu zvezde. Gaga je odisao stamenošću čoveka oslonjenog samo na principe i karakter. Voleo je kocku, a to je velika strast. Tu strast za rizikom, taj poriv i adrenalinski naboj brilijantno opisuje veliki poznavalac ljudske prirode Fjodor Dostojevski. Ali Gaga je u jednom trenutku rekao Ne! I to je bio kraj. To mogu samo ljudi sa jakim karakterom.

On čak nije hteo da uđe u kockarnicu, a kamoli da kocka. Neverovatno je, takođe, koliko je on živeo brzo, šta je sve ostavio iza sebe, a istovremeno je znao da uživa i gustira život. Išli smo često na Moravu, sedeli satima i pijuckali. Voleo je reku, pokazivao mi je fotografije čamca koji je sam dizajnirao. Neverovatna konstrukcija!

Lađa kao Nojeva barka. Nažalost, nije dočekao da ga ovog leta porine u reku”, sa neskrivenom dozom sete i tuge priča o svom prijatelju Dragan Stanojević, vlasnik banjskog restorana „Sunce”, i sam poznat po boemskom životu.

Dragan Nikolić, kao i svi istinski velikani, sebe nije smatrao zvezdom:

„Ni danas ne znam šta podrazumeva taj pojam. Šta je to zvezda? Kako se to postaje? Verovatno je to u svesti drugih ljudi. Sebi stvarno nikada nisam dozvolio luksuz da mislim da sam zvezda, ni da sam najbolji, ili na bilo koji način veliki. Verujem da se niko neće uvrediti ako ovo kažem: ali mislim da je to svojstvo budala – verovati da si neko drugi”.

***

Principi

Primer patriotizma Dragana Nikolića je i odbijanje ponuđene uloge u jednom antisrpskom visokobudžetnom filmu u kom mu je dodeljen lik surovog negativca.

Uprkos primamljivim uslovima, uprkos pregovorima u Skoplju i Beču, fleksibilnosti producenata da ga pridobiju za jednu „afirmativnu” ekranizaciju balkanskih indijanaca, Dragan Nikolić je ostao dosledan sebi i svojim postulatima.

***

Zelena čoja kao poligraf

Retko je ispovedao ishode dugih partija za stolom prekrivenim zelenom čojom. Ljudska priroda se jedino ne skriva i teško glumi za kafanskim i kockarskim stolom. Zelena čoja je jedini poligraf koji se ne da prevariti. Blefovi u ruci pale, ali tu karakter pada ili se potvrđuje…

(Nacionalna revija)