Beograd naše mladosti

Dvojezična foto-monografija „Beograd naše mladosti – Belgrade of out youth” sa 240 fotografija nastalih između 1959. i 1969. godine predstavlja hroniku jednog vremena. To je Beograd kakvog se neki sećaju, a drugi ne poznaju. Autor monografije, koju je objavila „Laguna”, je Jovan Đorđević, po struci školovani muzičar i pedagog, a inače pasionirani fotograf. Šetajući ulicama glavnog grada, ukrao je od zaborava ljude, ulice, zgrade, atmosferu šezdesetih godina prošlog veka, a knjigu su priredili Branka Nakaniši, kćerka Jovana Đorđevića, i Dragoljub Gajić.

Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije, u „Ogledu o trajnosti i vremenu” na početku knjige naglašava da su se za „sedam decenija njegovog bavljenja fotografijom izmenjali mnogi ukusi, a mnogi stilovi prohujali”, a da je Jovan Đorđević „ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije”.

Nakon završene Muzičke akademije u Beogradu 1957. na Odseku za kompoziciju, Jovan Đorđević je proveo svoj radni vek najpre kao profesor teoretskih predmeta u Muzičkoj školi „Stanković”, a zatim kao direktor iste škole. Bio je član foto-kluba „Beograd” od ranih šezdesetih do 1987. godine. Odselio se sa porodicom u Ameriku 1982. godine. Živi u Sijetlu, u državi Vašington.

„Ako se upitam šta za mene znači fotografija, moram da se vratim na staro osećanje koje me je uvek uznemiravalo: prolaženje, nestajanje, a naročito – zaboravljanje. Stvari, ljudi, događaji jednostavno izvetre iz pamćenja kao da ih nikad nije bilo. Fotografija onda, kao nekakav katalizator, pomogne pamćenju da vrati zaboravljeno. Snimam devojku, izazovnu. Smatra da je mladost večita. Snimam staricu – hoda pogrbljena, poštapa se. Ispod kaputa viri crna, stara čipka… možda ju je nosila i kao mlada, izazovno”, rekao je Đorđević.

Beograd je Jovanu Đorđeviću bio osnovna tema kada je za svoje radove dobijao i nagrade na Salonu fotografije „20. oktobar”, i objavljivao u časopisu „Foto-kino revija”.

„Po Beogradu sam naročito voleo da snimam one kućerke sa čijih se fasada ljuštio malter a šaloni samo što se ne otkače sa zarđalih šarki. Vreme je ostavilo traga na njihovim licima. Imaju istoriju – svoju priču. Mnoge su u međuvremenu otišle u zaborav. Na njihovom mestu stoje nove, bez istorije. Srećom, fotografije pamte. Beograd se brzo menja. Mnogi su ga rušili, a i mi sami. Treba ga stalno spasavati od zaborava.”

Temi Beograda Đorđević se povremeno vraćao i kasnije, kada je iz Amerike dolazio da poseti rodni grad. On danas ima 91 godinu i još fotografiše.

„Snimam prvenstveno za sebe, pa sam bio iznenađen kada sam saznao koliko su interesovanja izazvale moje fotografije kada su se pojavile na društvenim mrežama. Tu moram da zahvalim kćerki Branki koja ih je okačila na `Fejsbuku` a da me nije ni pitala. Njoj i mnogim drugim znanim i neznanim zahvaljujem što su došli na ideju o stvaranju monografije”, naglasio je Đorđević.

Politika