Аутор: Матија Бећковић
Историја је доводила у сумњу чак и мјесто гдје се битка догодила, а поезија је Косово уочила још прије Косова. Поетска проницања су досегнула да ће то убаво поље постати не само убојно, него и усудно и пресудно. Пјесник је ово поље одавно изабрао да смјести своју пјесму.
Преткосовске пјесме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну ријеткост.
И Марко Краљевић иде право на Косово код бијеле Самодреже цркве да пресуди на коме је царство. Мајка Јевросима изговориће прије Лазаревог опредјељења, рескије и српскије сведену библијску ријеч: „Боље ти је изгубити главу него своју огрјешити душу!
Ето, колика је вриједност душе, и како је рескира свако ко се одлучи за живот по сваку цијену.
Као да су још иза Карпата Срби носили неку несрећу и кренули на тајни зов ка овом пољу, а да ни накнадна памет не зна шта их је покренуло баш на ову страну и водило ка Косову.
И Мурат не иде на Лазара, него на Косово и Лазар га не чека у Крушевцу него на Косову. На Косову зато да представи цјелину своје земље и немањићке лозе. За Мурата је Косово главна капија уласка у гркљан Србије и главу Европе. Мурату капија за Европу Лазару за небеса.
Пјесма свезнатељка и њена свеувидност преузела је на себе одговорност да утврди ток боја, одреди учеснике и пресуди побједника. Честитога кнеза је произвела за цара, цару дала царицу, царици браћу, браћи имена. Није заборавила слугу Милутина, Ваистину и Голубана. Није изоставила имена ни хртова, ни коња. Сазнала је ко је коме био кум, ко побратим, ко дјевер и тако довела у крвно сродство цио народ. Призивала је и оне који су умрли прије боја и повратила оне који су се родили после њега. Довела и Арапа прекоморца, уочила какве ко има очи, однекуд дознала и боју гласа својих јунака. Тако смо добили драгоцјене појединости које је једино могла дознати поезија.
Султана Мурата историја није упамтила по добру. Али поезији је за њену пређу био потребнији племенити Мурат.
И она се није обазирала на његову суровост, него га учинила обазривим према Србима, од чије је руке погинуо. Присјен моралне осјетљивости језика осећа се и кад пјесник не каже Милош уби, већ Милош згуби турског цара Мурата. Косово је постало поетска правда за Турке. Са Косова су кренуле двије историје и једна поезија.
У косовском предању нема ничег што се коси или спори са другим народима, сем ако није гријех и голо постојање, и само припадање једном народу.
На Косову нико није закаснио и још увијек сам може изабрати и улогу и страну.
У великим биткама готово никад није погинуо ниједан велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила ко је највећи јунак и која је највећа битка?
На Косову се пробудила наша национална савјест, а кад се савјест једном пробуди више не може заспати.
Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством.
Извор: Iskra.com
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Tri decenije, tri rata, stotine hiljada poginulih, opljackanih, silovanih, zapaljenih domova. Za to vrijeme, Mato gusla istu pjesmu, ne fali mu dlaka sa glave, no sa bezbjedne distance, ususkan u Beogradu, poziva druge u nove ratove, da biju stare-izgubljene bitke. Alal vjera, majstore…
I velikog Bećkovića ponovo u školu – nijesmo jadan došli iza nikakvih Karpata!!!
Već su neki odovud pošli preko Karata u stepu!
Jednom Srbin, pa onda Rus!
Tako kako Rusi uče da su iz centralnog Balkana i Podunavlja jednom prešli Karpate i stigli u beskrajnu ravnicu, kakva im je beskrajna i ruska duša!!!
Moj dobri Bećkoviću, bači onu sramnu knjižizu bečko-nordijsku, basmu o nama koji nismo.
Pitajte nesto na ovu temu patriotu BECICA posto srbi ovih dana u novom hrle u njegov nato zagrljaj.Ponavlja se Kruso od prije nekoliko godina samo je drugacije ime izvodjaca radova.