Bećković: Epitaf Crnoj Gori zbog svakodnevnih podviga Montenegra

Ne moram baš svaku „pljuvačku“ da analiziram. Da sam se time bavio, ne bih od silnog posla stigao ništa drugo da uradim. Od kada sam se rodio, moj put je bio popločan tim udbaškim buketima. Da sam im pridavao značaja, ko bi mi verovao da imam drugog posla. Zato se ne bih kao udavača hvatao ni za ovaj najnoviji novosadski bidermajer. Ko zna koji se starci potpisuju kao Mladi Vojvodine. Tolika je to sramota da nije dostojno nikakvog komentara, čak ni duhovitog.

Ovako akademik i pjesnik Matija Bećković, u intervjuu za „Novosti“, govori o incidentu koji je uoči promocije njegove nove knjige „Mojih 80 – Portreti“ u Novom Sadu izazvao autonomaški pokret. Članovi ove organizacije zalepili su na ulazu ogranka SANU nalepnicu: „Matija, idi kući“. A, kada je pre godinu dana pokušao da ode tamo gde su mu preci bili – u Crnu Goru, nije mu dozvoljeno.

Ipak, pesnikova kuća je svuda gde su njegove knjige. A, od sutra, Matijino svojevrsno pesničko zaveštanje, koje čini 80 novih portreta ličnosti koje su obeležile njegov život, ući će u još mnogo domova.

Izdanje Kompanije „Novosti“, koje se ekskluzivno prodavalo samo na upravo završenom Sajmu knjiga u Beogradu, biće i na kioscima i u knjižarama. Pesnik je namerno izdvojio 80 portreta, jer 29. novembra puni 80 godina.

Šta reći. Jednom mlad, uvek mlad – kaže akademik Bećković. -Ne sećam se da se još nekom posrećilo da pre 80. rođendana bude mlađi, pa još mlađi i da na kraju sve kruniše ponovnim rođenjem. To sam opisao u knjizi „Kad se ponovo rodim“, koju je objavila Srpska književna zadruga.

Uskoro ćete imati 80 godina, a još ste mladi i znatiželjni, gotovo pa kao tinejdžer…

Nepoznato je potrebno našem duhu, napisao je akademik Ivan Đaja. I dodao: Čovek koji bi sve saznao bio bi nesrećniji nego onda kad nije znao ništa.

Koje su ličnosti obeležile vaš život?

– Nadam se da to nije neko koga nema u ovim knjigama i da mi je taj obeležio čitav život. One koje sam opevao zaštitio sam i autorizovao. Nema tog Balačka vojvode ma koliko mu iz nozdrva „modar vetar duva“ koji bi mogao da naudi ni meni ni njima. Ko bi od njih mogao biti jači? I ko bi imao veći značaj u mom životu od svih njih. Vojska mojih prijatelja povukla se u knjige. Tu se zabarikadirala i našla utočište među koricama gde joj ne može niko ništa.

Govorite da ćete mnogo toga uraditi „kad budete mlađi“. Šta u devetoj deceniji možemo da očekujemo od vas?

Pokušaću da se do kraja prepustim čarolijama novog doba, da bih tako oplemenjen mogao i da se ponovo rodim. Čovek često čuje sebe kako govori nešto što je verovao da nikad neće izgovoriti.

Očekujete li da ćete vi kao „sve mlađi i mlađi“ dočekati i naš ulazak u EU i rešenje pitanja Kosova?

Najrealnije je da će se to dogoditi tek u mom budućem životu. To su bile moje teme u vreme dok se nisam sasvim posvetio sebi. Kako bih drukčije mogao ostati mlad da sam sve vijuge zadržao u glavi. Tek kad sam učinio ozbiljan bajpas otkrio sam prave dubine lanenog zrna i svu plitkoću domaćih mitova i problema.

Šta bismo videli kada bismo, kao Filip Višnjić, kome ste posvetili jednu pesmu, oslepeli?

– Otkrili bismo mnogo više zvezda nego što ih ima na zastavi EU.

Šta vas je inspirisalo da napišete epitaf Crnoj Gori?

Svakodnevne vesti i izveštaji o podvizima Montenegra.

Gde je domovina onih koji „nikad nisu udahnuli i koraknuli slobodnije nego kad Balkanskom izbiju na Terazije“?

Domovina im nije više gde je nekad bila. Prebacili su je preko okeana. Što dalje, to bolje. Glavom bez obzira. Bilo kojim putem, direktnim letom ili presedanjem.

Šta se događa danas kad čovek misli svojom glavom?

Jedan koji se to usudio nedavno je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Kako komentarišete izbor Petera Handkea, kome ste posvetili pesmu u „Mojih 80“, za dobitnika Nobelove nagrade za književnost?

– To je neočekivana, najnovija potvrda nauke da se ne odustaje od sebe i svojih ideala. Sam Handke je rekao da bi to isto radio i da ga niko nije fermao i da nema sile koja bi ga odvojila od njegovog pozvanja i s „Nobelom“ i bez „Nobela“.

U jednoj pesmi kažete da želite da budete sve za šta vas tuže i priznate sve laži što o vama kruže. Šta vas sprečava?

– To vreme tek dolazi. To mi je u planu da učinim i dam sve od sebe čim se ponovo rodim. Čemu bi, inače, služilo ponovno rađanje.

Zašto uvek stojimo velikim silama na putu?

– Zato što živimo u ubeđenju da smo i mi velika sila. I nema sile koja bi nam to izbila iz glave. Velika sila s praznim džepovima. Velika sila koju nijedan pas nema za šta da ujede. Uostalom, kakav bi to bio narod koji ne bi tako mislio.

Kao nekadašnji novinar prvog jugoslovonskog tabloida „Čik“, kako komentarišete ovovremenu žutu štampu?

– „Čik“ je bio neka vrsta sigurne kuće za gladne, otpuštene i progonjene intelektualce. Tu su sklonili glave i zarađivali svoj hleb oni koji nisu mogli da se potpisuju svojim imenom. A sada je gotovo sva štampa požutela.

U jednoj pesmi pišete da jedino čovek od svih živih bića ima potrebu da udari čoveka koji leži. Da li je oduvek bilo tako ili je ovo vreme iznedrilo te „junačine“?

– Zaboravio sam šta mi je bio neposredan povod za te stihove. Nisam siguran da me na te stihove nisu naveli oni mladi Crnogorci koje majke uzalud bude i drmusaju ne bi li ustali i otišli na univerzitet.

 Da li je poezija skuplja od života?

– U našem slučaju jeste. Prava pesma je pravi život.

Zašto mislite da pesnike treba moriti glađu?

Najbolje što sam pročitao stiglo je iz tamnica. Različitih vrsta i imena.

Kako vam danas izgleda Beograd? Da li je to onaj Beli grad iz vaše pesme?

– Posle Drugog svetskog rata, sve do danas, Beograd je postao ono što je u srednjem veku bila gora Romanija. U njega je bežao i sklanjao živu glavu svako željan slobodna daha. Puna je Karaburma begunaca iz naših kasaba i tamnih vilajeta. U belom gradu se crnela samo „Beograđanka“, a sada se pokušava da se ocrne i Beograđani.n

A lane ste objavili „100 mojih portreta“, ove „Mojih 80 – Portreta“. Da li da očekujemo još neku nisku pesničkih medaljona?

– Urednici izdavačke delatnosti Kompanije „Novosti“ Jeleni Jovović već sam najavio i novu knjigu. Prva je bila plavih korica, druga crvenih, i one traže belu. Trobojka za idući sajam knjiga.

Izvor: Novosti