Бећировић: Вјечита борба за Ловћен, Морачу и Косово!

Разговарао: Донко Ракочевић

Комнен Бећировић је далеке 1960. дипломирао на Философском факултету у Београду (свјетска књижевност/француски језик). Као стипендиста француске Владе магистрирао у Нансију. У Паризу упознаје Превера и Арагона, Сартра, и отпочиње са њима (нобеловацима Моријаком, Малроом), серију разговора за НИН. Бројним чланицима у најугледнијим француским новинама, десетинама књига, трибинама и другим јавним иступима, борио се против рушења Његошевог храма на Ловћену, против НАТО бомбрадовања, против сецесије Косова од Србије, против потапања Мораче. Живи и ради у Паризу, а дио године проводи у родним Љевиштима.

Прошло је три деценије од како сте (у Политици, од 29. марта 1987.) објавили први текст за одбрану Мораче од потапања. У међувремену, изгледа узалуд – чека се само завршетак изградње ауто-пута Подгорица-Матешево, па да крене потоп.

– Јесте, током три деценије није престајао мој бој за спас Мораче, сем краћег затишја почетком деведесетих када је битка за Морачу, великим ангажовањем наше и стране јавности, била добијена. Један од одлучујућих момената у тој кампањи, био је долазак, у пратњи дванаестак новинара из разних европских листова, највећег еколога друге половине 20. вијека, мога пријатеља Франца Вебера 1988. у Морачу. Он је намах био одушевљен чудесима Мораче, што свједоче његове ријечи: ,,Ријека Морача je Бетовенова симфонија, кањон Мораче je катедрала вјечности, а лавра морачка – молитва уписана у камену.“
Захваљујући увелико Веберовом ангажовању, питање Мораче је попримило широке размјере. Свјетска банка је одустала од кредита које је била одобрила за финансирање потопа, огласили су се УНЕСКО, британски византолози са Оксфорда, WW Fond, а касније Еколошка секција Комисије у Бриселу, итд. Истовремено је Црна Гора била проглашена за еколошку државу чија је жила куцавица требало да буде управо Морача. Само се чекало да Морача буде кандидована за упис у свјетска добра под заштитом УНЕСКО-а.
Али, не лези враже, власт која је средином деведесетих узела судбину Црне Горе у своје руке, и која је још држи, повампирала је пропали пројекат брана и електрана на Морачи.

Његошева завјетна црква на Ловћену, у славу светог Петра Цетињског, срушена је од стране комунистичких власти почетком 70-тих година, упркос противљењу Митрополије и бројних интелектуалаца, да би на њеном мјесту било подигнуто фараонско здање маузолеја подигнуто 1974. Чини се да се њено рушење временски случајно не поклапа за Уставом из 1974. године. Та два догађаја као да су покренула сепаратистичку и антисрпску лавину у Црној Гори.

– Свакако, рушење ловћенског светилишта било је преломан моменат у расрбљавању Црне Горе. Позната је Брозова ријеч, да је краљ Александар обновивши капелу на Ловћену, вјенчао Србију и Црну Гору. Е па, он је успио да их развјенча поготово преко своје унучади и праунучади која већ неколике деценије претварају Српску Спарту у антисрпску јазбину. Осим тога, разарање ловћенског храма, било је увод у рушење током крвавог распада Брозове антисрпске Југославије, безбројних српских храмова од стране Хрвата, Бошњака и Шиптара.
Самим ангажовањем за спас ловћенске светиње био запао у немилост режима. Сам Брозов хагиограф Владимир Дедијер ме јавно нападао да ширим лажи о Ловћену у свјетској јавности, и спречавам да један Хрват плете вијенац једном црногорском владики. Читавих пет година није ми било пута у Југославију.
Јесте, покренуо сам почетком деведесетих акцију за повратак Његошеве капеле на Ловћен, што је распалило већ пристастале Дукљане. Та моја и мојих сабораца настојања, као и полемика са супротном страном, обједињена су у књизи ,,Борба за Ловћен Његошев”, изашлој 2002. поводом тридестогодишњице рушења ловћенског храма.

Уставом из 1974. године, Броз је и Косову ударио државне темеље, после тога то је био незаустављив процес одвајања од Србије.

– Косово је суштаствени дио српског националног бића, не само српским страдањем, посебно кроз злочиначки рат НАТО-а, већ духовношђу коју чини сакрална умјетност косовских храмова и Косовска епопеја, које су управо предмет моје књиге, ,,Косово апсолутног”, а које спадају у највиша цивилизацијска достигнућа у тим доменима.
Стога би предаја Косова, након више од 600 година, колико траје Косовски бој, најдужи у људској историји, била равном најцрњој издаји. Но, да поновим што сам низ пута рекао: докле год Срби не изгубе у души Косово, оно за њих није изгубљено.

Његош, Косово и Српска црква, уз српски језик и ћирилицу, камени су темељци српске нације, и историјске Црне Горе. Код нас је последњих мјесеци актуелна тема била и нацрт новог Устава СПЦ. Поједини интелектуалци, познаваоци црквеног права, плаше се да би новом Уставом могла да крене и разградња наше цркве.

– Тај удар на српство Црногораца, на српски језик који се изопачује у црногорски те на наше хиљадугодишње свето писмо ћирилицу, тај удар на Цркву захваљујући којој је Црна Гора опстала преко владика Петровића, та издаја Косова које је, како рече Павле Ровински, преживјело тамне вјекове највише у души Црногораца, то разњегошавање Његоша чија је највећа бољка била управо Косово, то одвајање од Србије за коју Његош рече на умору да је матица српства, то окретање против Русије без које Црна Гора не би постојала, и улазак у злотворски НАТО чији разлог постојања управо сламање Русије и доминација Запада свијетом, и да не набрајам даље, све је то попримило размјере правог проклетства.
На дјелу је безпримјерно мијењање свијести народа још горе него у вријеме комунизма, пошто онда још није било бар црногорског језика ни латинце. Што се тиче промјене Устава Српске православне цркве, имам осјећање да се треба уздржати од новаторија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: