Балкан: Геополитички интерес неоосманизма и запада

Пише: Џевад Галијашевић

Геостратешка цјеловитост Балкана и Подунавља и стратешка стремљења великих сила наслијеђена из претходних вијекова одредили су полазне тачке европских кретања 19. вијека. Немачки Продор на Исток, руско ширење на Југ и тежња за приматом у борби за турско наслијеђе, настојање Турске да реформама своју империју врати из мртвих и остане на десној страни савско-дунавског слива, чувајући га као своју природну границу те тежње балканских народа за ослобођењем, уобличили су геополитичка, стратешка и државно-правна обиљежја феномена названог „Источно питање“.

Освајачки походи са југоистока на сјевер и сјеверозапад и обратно, указали су да геостратешке особине Балкана нису раздвајање и географска непремостивост (доминантно мишљење у античко доба), већ спајање и прожимање које отвара стратешке путеве за доминацију над евроазијским чвором и топлим морима Средоземља и Блиског истока.

Чињеница да Балкан није једина веза између Европе и Азије не умањује његову геостратешку и геополитичку важност. Напротив. Руском платформом Европа јесте широко везана за Азију, али док се руска територија наставља у Сибир и пустиње Централне Азије, тешко приступачне и сасвим изван центара старих цивилизација, Балканско полуострво је блиско везано Егејским морем (многобројним расијаним острвима и мореузима) за Малу Азију и њоме за Индију и Египат, колијевке најстаријих цивилизација.

Правци миграције становништва и војних кретања предосманлијског периода, правци турских освајања и аустријско-руски одговори на ове походе, операције свих посљедњих ратних збивања и геостратешких прегруписавања, говоре да господарење над балканским сувоземним и воденим путевима значи важан положај у Европи као и контролу најважнијих стратешких праваца и међународних токова сваке врсте.

Ово питање, које је за велике силе било источно, а за народе југоистока Европе животно, сеже дубоку у прошлост. Формирали су га и трасирали геостратешки положај читавог простора кога се Источно питање тицало и сукоби интереса народа, религија и читавих цивилизација које су се ту сучељавале. Ако се, међутим, тражи ужи историјски смисао самог појма Источно питање, наћи ћемо га у судару Европе са исламским свијетом. Опадањем моћи Османске империје, Источно питање је прерасло у борбу за турско наслијеђе.

Та борба показала је своје лице и облике у свим ратовима који су се водили на Балкану у деветнаестом и двадесетом вијеку. Кроз ту борбу и ратове, уобличила се и слика интереса Њемачке нације и државе која свим средствима, масовним злочинима, геноцидом и холокаустом, преко Балкана, жели „на Исток“ у јединственој стратегији коју су и Њемци али и друге европске нације видјеле као стратешки интерес, под именом „Продор на Исток“.

Постепено истискивање Турске империје са Балкана, значило је истовремено повратак на Балкан друге империје, чију је богату историјску хронику покривала патина посвећености и чији су цареви, у то доба представљали најугледнију династичку лозу у Европи.

Њемачка индустрија је тражила простор за своју експанзију и задовољење општег, ратног програма Њемачке 1914. године, који је подразумијевао формирање царинске уније са Аустро-Угарском монархијом и изградњу војних база на Балкану. Тако је Њемачки интерес, иако потајно у супротности са интересом двојне монархије, јавно и гласно, подржавао „источне амбиције“ свог јужног савезника.

Ту се и налазе коријени константног, изразито негативног, анти-славенског дјеловања Њемачке државе и нације – у интересу, да се не дозволи малим славенским народима да сачувају заједничку државу Југославију, и буду способни, на било који начин, блокирати и затворити пут на исток.

Берлински уговор о миру садржавао је 64 члана, а чланом 25 установљено је право Аустро-Угарске да окупира покрајине Босну и Херцеговину те да на подручју Санџака инсталира гарнизоне и контролише војне и трговачке путеве а да сва остала спорна питања буду разријешена у међусобним договорима са Турском. Турска је, у маниру велике силе у паду жртвовала и Босну и Херцеговину. Аустро-угарском окупацијом није дошло до напретка нити промјена на боље, ни унутар социјалне, ни индустријске нити образовне структуре босанског становништва.

Зато је ИСТОЧНО ПИТАЊЕ питање капиталних геополитичких интереса и одмјеравања великих сила са правом на живот локалног становништва – балканских нација.

У деветнаестом, и двадесетом вијеку – с једне стране: АУСТРО-УГАРСКА, симбол просвјећености, збир анжувинских-луксембуршких и германских стремљења кроз вјекове идентификује цивилизаторску улогу са појмовима, као што су: „моћ“, „ширење културе“, „освајање“ – јер је империјална идеја „космичка идеја“ а право јачег, најстарије право у људском роду.

С друге стране: „мала балканска племена“, СЛОВЕНИ, или нешто друго, заостали и примитивни стреме слободи којој не знају сврху ни домет, и тако плаћају најскупљу цијену властитој неспособности да уоче модерне форме робовања и модерне начине отпора. Не виде границе своје лоше организованости ни крајњу сврху промјени стања – зато их је лако ослабити и посвађати.

У двадесетом и двадесет првом вијеку кључни утицај, остваривали су, Америка и Њемачка – помало Русија. Распадом Југославије и ратовима на овим просторима, задње цјелу деценију, најзначајније одмјеравање претворило се у УНУТАР-ИСЛАМСКУ БОРБУ двије МУСЛИМАНСКЕ ЗЕМЉЕ: „Вехабијске“ Саудијске Арабије и „Шитског“ Ирана. Данас, је у ту борбу, за османско-османлијско насљеђе, снажно укључена и Турска.

Турско понашање, оптерећено империјалном улогом, личи на, кретање слона у стакленој радњи – и наноси штету. Иако је позорница овог одмјеравања цјели Балкан, ипак је Босна и Херцеговина тачка одмјеравања три муслиманске државе и нације.

Турски ангажман, у принципу, представља империјални, османски, ревивализам и борбу за властито политичко наслијеђе, означену јединственим именом: „НЕООСМАНИЗАМ“.

Долазак предсједника Турске Реџепа Тајипа Ердогана у Загреб и споразум са предсједницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић и са бошњачким чланом Предсједништва и предсједником највећег исламистичког покрета на Југоистоку Европе, названом СДА (Странка демократске акције) о оснивању и формирању тзв. Трилатерале, само је рефлексија политичких, неоосманских, амбиција Турске на Балкану.

Одлазак Давутоглуа са чела владе неће промијенити ништа: стварни политички архитекта који влада у реалном животу, а не у теорији, је Ердоган, који годинама непоправљиво срља и вуче Турску у изолацију, у амбис грађанског рата и сукоба у окружењу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: