Азбучни романи Мира Вуксановића
Познати наградама овјенчани књижевник и академик Миро Вуксановић, на манифестацији „Ћирилицом“, представио је азбучних романа, који чине трилогију: “Семољ гора”, “Семољ земља” и “Семољ људи” и томе одушевио је посјетиоце ове књижевне манифестације.
Напоменимо, организатори манифестације су ЈУ Народна библиотека Будва и Удружење издавача и књижара Црне Горе.
У уводној ријечи, пјесник Радомир Уљаревић је рекао, да истражујући по јединственој топонимији црногорско морачког завичаја, Миро Вуксановић је разрадио комплексну језичку идеју, откривајући нову географију, духовну и онај првобитни завичај – снажно урезана сјећања дјетета из Мораче, сада су преображена и претворена у неку – озванредну новост.
Миро Вуксановић, казао је он, Семољ овјековјечио кроз ту ријеч (тј. кроз различите и необићне књижевне поступке и приповиједне технике умјетничке прозе, нове књижевне технике), препрано је и пропрано, толико ријечи, колико је стало у свих 1.700 страница, а које тек представљају, како да даље трагамо, за језиком Сомоља.
„Зато смо обавезни да покушамо да продремо да продремо у саму срж ове недокучиве етимологије, густе лексике, непојмљиве и назаустављиве семантике, обавезни смо према култури у којој ово трокњижје, све сигурније постаје један од међаша, видљиво са свакога мјеста наше културне топонимије“, казао је Уљаревић и додао:
„Миро Вуксановић, не само да је одгонетао ријечи и враћао у језик оно што му изворно припада, већ је тиме стварао један нови речник старијих ријечи (нажалост нама већ страних), истражујући могућности преспајања нових значења и значења, које неке ријечи имају по етимологији и које су задобиле кроз живот у тим семољским висинама. Живот између два свијета, оног кога више нема и оног који се испоставља, између два времена, оног, које је само привидно прошло и оног чији смо , опет сао привидно, судионици, казао је он.
Црна Гора, тешко да има изванреднијег писца и изворнијег у смислу теорије о комплементарности језика и народа. У стилистичким школама, ово би могао бити примјер за илустрацијуу феномена. Огромна језичка енергија у пренапрегнутом стању, вреба из сваке ријечи, да не кажем, иза сваке ријечи. А тек иза синтагми, дијалектских прије свих. Ријеч као опијум, доводи до потпуне аркозе. Аутор се напија на том извору. Као и Бећковић. Попут Љубише. То пијанство је потпуно и нема отрежњења. Нико се никада није отријезнио од ријечи, само ако је умио, да се њима опија“.
„Ја сам почашћен, што учествујем у књижевном фестивал “Ћирилицом” у Будви, јер ми се чини да је ћирилица заправо име за острво у латиничном мору, које је настало од ћирилице, обраћајући се присутнима, казао је књижевник Миро Вуксановић.
То јесте нешто од савремених чудеса, које није настало од умјетности и из књижевности, па је побоље, бар нама који се тиме бавимо и онима који то воле, да се окрећемо тим дјелатностима људског духа, да би нам било љепше и лакше.
Говорећи о његовом односу према ријечима, Вуксановић је рекао, да је он ријеч. А када сам у то сигуран, чино ми се, да додирује савршенство. Ријечи су јаче од нас. И када год на то заборавимо, увијек будемо кажњени, истиче он. Ријечи су живе. Ријечи се дижу, ничу, листају сазријевају, ћуте, галаме. Памћење им нико не може омедјити. Ријечи се промећу и кроз нас и кроз себе.
„Ми постојимо у ријечима. Све се мијења, у техничком, у технолошком развоју, у кодовима у чиповима, али ће увијек у средишту бити оно што је смишљено и што је изговорено. Варају се они који кажу, да неће бити тако. Јер је ријеч, повела човјека на воду и док иде за њом, неће бити жедан“, нагласио је Вуксановић и додао:
„Понекад, када сам подаље одавде, пожелим да у Дрини, или Дунаву, препознам кап из извора крај нашег чардака, онамо гдје сам рођен и да у тим далеким, а нама блиским ријекама, препознам капи завичајне и да њима покропим ове књиге, да заједно посвједоче, како су као капи у ријеку и притока из свих извора, дошле ријечи у један језик и да тако удружене дају моћ том једном те истом језику“.
Као што се у ријеци не пребира, одакле је која кап, тако не би требало ни у јединственом језику, пребирати, одакле је дошла која ријеч, нити, одакле је човјек, који је ту ријеч донио, нагласио је Вуксановић. Он је казао, дас у сада таква пребирања све чешћа и мамурнија, али она имају, али она имају своје оловно вријеме, прилично тешко и у историји кажњиво.
Ја мислим и тако јесте, дас у истом језичком сливу, потоци И извори, који су проврели крај Уне, Врбаса, Саве, Неретве, Дрине, Мораче, Зете, Мораве, Лима, Дрине, Ибра, Нишаве, Колубаре, Млаве, Бистрице, Тимока, Тисе….. , а нису набројани и непоменути студенци, једнако бистри, али нигдје нису на почетку замућени, са сваког ваља пити и ријечју прегршт узимати. И одвише је надгорњавања, а још горе потурање динамита, да се Вуков извор затре, или помјери. Само сазнање, да српски језик, почиње свуда гдје се чује и гдје се на њему пише и говори, док му од свуда притоке долазе без уставе, док пазимо што у ријеку бацамо, чиме је трунимо или галатимо, она може бити још више пловвна и сигурна у свом кориту. И тако, наша српска ријеч, лакше увире у океан, који се зове српска књижевност, казао је поред осталог, на незабораној кнњижевној вечери у Будви, угледни писац и академик Миро Вуксановић, јавља будвански Арт прес.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
