Атентат – убојито средство политичке борбе

Атентатима су урушавана царства и потпаљивани ратови, а многа политичка убиства у региону извршена су у ‘туђе име’.

   
Од античких времена до данас атентат је убојито средство политичке борбе. Атентатима су урушавана царства, свргавани диктатори, потпаљивани локални и свјетски ратови. Било је успјелих и неуспјелих атентата, оних који су претходили драматичним друштвеним промјенама, али и оних који су услиједили као њихов епилог.

Нити о самој нарави атентата није било сaгласности. Још од Аристотела, Цицерона или Томе Аквинскога многи су филозофи оправдавали политичко убиство ако би се њиме ликвидирао тиранин чија је страховлада пријетила бити дуговјечном.

Под велом тајни

Да је 1944. у Њемачкој успјела тзв. Српањска урота, позната и као операција Валкира, свијет би славио одметнуте њемачке часнике који су организирали атентат на Хитлера. Питање је каква би била судбина Европе да Гаврило Принцип није ономад у Сарајеву устријелио аустроугарског пријестолонасљедника Фрању Фердинанда и његову супругу.

На сличан начин дâ се спекулирати о томе како би се развијала ситуација на Блиском истоку да у студеном 1995. године жидовски фундаменталист Јигал Амир није усмртио израелског премијера и миротворца Рабина хицима из пиштоља, након што је овај пред мноштвом у Тел Авиву апеловао мир и суживот с Палестинцима.

Било је, међутим, и атентата који су до данас остали обавијени велом тајни и, као такви, постали погодни за политичке манипулације и теорије завјере.

Наводно неријешена загонетка убиства америчког предсједника Џона Кенедија и након пола вијека не губи на актуелности, понајвише због медија који још инсистирају на форензичким реконструкцијама и уротничким конструкцијама.

Да не идемо дубље у историју од убиства Абрахама Линколна, па преко краља Александра, Лава Троцког, већ поменутог ЈФК-а и брата му Роберта, Мартина Лутера Кинга, Анвара ел-Садата, Индире и Рајива Гандија, Олофа Палмеа, па све до недавног убиства руског опозиционог лидера Бориса Њемцова – политички атентати потресали су свијет отварајући нова или ширећи постојећа кризна жаришта.

Ликвидације с ‘политичким потписом’

Ни на овим просторима није мањкало ликвидација с „политичким потписом“. Док се одјек хитаца којима је подно Кремља усмрћен љути Путинов противник Њемцов још чује, на овим су просторима изнова призвана у сјећање два атентата који су, сваки на свој начин, затресли овдашње трусно подручје и изазвали неке битне политичке процесе.

Тако је недавно у Београду Сретен Јоцић, познат као Јоца Амстердам, правоснажно ослобођен оптужбе да је 2008. организовао убиство хрватског новинара и издавача Иве Пуканића.

Недавно је обиљежена и дванаеста годишњица убиства Зорана Ђинђића, србијанског премијера који је на чело владе ступио након пада Слободана Милошевића, а којег је затим изручио суду у Хагу те покренуо низ реформи у Србији. Организатори и починитељи убиства Ђинђића релативно брзо су пронађени и осуђени. Радило се о широкој спрези мафије, специјалаца и ражалованих обавјештајаца, а главни организатор убиства Милорад Улемек Легија, те починитељ Звездан Јовановић осуђени су на затворске казне од 40 година.

Београдска новинарка Гордана Суша својевремено је тврдила како се политичка питања у Србији често рјешавају аутоматским оружјем. У вријеме владавине Слободана Милошевћа е изведено најмање десетак атентата чије су жртве биле политичари и новинари.

Међу осталима, под неразјашњеним околностима убијени су главни тајник ЈУЛ-а Зоран Тодоровић-Кундак, замјеник министра полиције Радован Стојичић Баџа, шеф војвођанске владе Бошко Перошевић, министар обране Павле Булатовић… Опозициони лидер Вук Драшковић два пута је био мета неуспјелих атентата.

Најчувенија жртва ипак је био Иван Стамболић, Милошевићев кум који се јавно покајао што му је омогућио политички узлет. Стамболић је отет у септтембру 2000. и његова је судбина била непозната све до 2003. када су, двије седмице након убиства Ђинђића, посмртни остаци откривени на Фрушкој Гори.

Наручитељи остају непознати

Међутим, и у случају убиства Ђинђића, као и у Пуканићевом, до данас нису расвијетљени прави мотиви нити утврђена позадина, односно наручиоци.

Иако, за разлику од Ђинђића, није био политичар у пракси, Иво Пуканић је путем свог недјељника Национал несумњиво био политички играч, о чијој „тежини“ свједочи то што је једини новинар који је успио интервјуисати Анту Готовину док се овај скривао пред оптужницом из Хага. Иако су организатори и починитељи убиства Пуканића брзо ухваћени и осуђени, и у том случају још су непознати мотиви и наручиоци.

Пуканићево убиство у јесен 2008. само је продубило драматична збивања у Хрватској, будући да је неколико дана раније под загонетним околностима у Загребу убијена кћи познатог адвоката Звонимира Ходака, а због чега је тадашњи премијер Иво Санадер смијенио двоје министара, поставивши за министра полиције Томислава Карамарка.

Гледајући из данашње перспективе, након тих убистава, Санадерове су политичке дионице почеле губити вриједност, па је осам мјесеци касније и сâм, такође из нејасних разлога, одступио с дужности.

Идеалисти и(ли) хладни егзекутори

Атентат или политичко убиство вишезначни је чин, нарочито у вријеме када медији обликују стварност и утичу на јавно мишљење више но икада. Да медији могу накнадно одредити и карактер атентата, истиче Зоран Брајевић који је о томе писао у свом есеју „О атентату као убиству без гриже савјести“.

„Као што је историја показала, атентат се може обавити велом тајни, заташкати, маргинализовати, ту и тамо расвијетлити, претворити у херојски чин, а често се и више исхода могу догодити истовремено. Тако ће људи у једној земљи Гаврила Принципа сматрати јунаком, а у другој, нити 300 километара удаљеној, тек хладнокрвним убиством двоје ненаоружаних супружника“, сматра Брајевић.

Истиче како медији неријетко чине атентатора готово једнако важним као и његову жртву.

„Када се неко убиство окарактерише као атентат, популарност убице врло брзо се изједначи с популарношћу убијеног. Тко зна за ЈФК-а, тај зна и за Лија Харвеја Освалда„, каже Брајевић.

Исто можемо тврдити и за Алија Агцу, наставља, који је извео неуспјели атентат на папу Ивана Павла II или за Марка Чапмена, убицу Џона Ленона, а нарочито за Гаврила Принципа. Притом ваља бити опрезан, па разликовати – што би филозофи рекли – субјективни идеализам атентатора „старога кова“ насупрот суманутим ликовима или унајмљеним хладним егзекуторима.

Брајевић истиче како „егзекутори из политичких увјерења стоје на љествици етичких вриједности далеко више од којекаквих бомбаша-самоубица или полудјелих школараца“.

Неразјашњена убиства и јасне поруке

Хронологија политичких убистава у овим крајевима биљежи ипак много више ових последњих који нису убијали у име „идеала“ него у „туђе име“. Многи су атентати, осим тога, били у функцији телеграма, односно „адресиране поруке“.

Будући да су пријетње смрћу такође постале средство политичког притиска, управо је Месић, који је таквих архивирао стотине, устврдио да „ако неко некога стварно жели убити, онда ће то сигурно и учинити“.

Ако се, међутим, не пријети „празном пушком“, онда су један човјек и један метак довољни да зауставе или преокрену котач локалне или глобалне историје и пониште вишегодишње миротворне или реформистичке напоре.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: