Arhiepiskop ohridski i makedonski Stefan: Otvorena rana je sada zaliječena

Nakon više od pet decenija SPC i MPC – OA našle su se u ponovnom zagrljaju. Liturgija pomirenja služena je najprije 19. maja u Hramu Svetog Save u Beogradu, a zatim 24. maja u Hramu Svetog Klimenta Ohridskog u Skoplju, čime je uspostavljeno liturgijsko i kanonsko opštenje dvije sestrinske crkve.

O putu autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, značaju pomirenja sestrinskih crkava i perspektivama pravoslavnih vjernika dva bratska naroda, novinar Politike je razgovarao s Njegovim blaženstvom arhiepiskopom ohridskim i makedonskim g. Stefanom.

Sabor SPC blagoslovio je priznanje autokefalnosti MPC – OA. Šta to znači za MPC – OA i njene vernike?

Prepoznavanje nepobitne činjenice o stvarnosti makedonske crkvene samostalnosti od velikog je značaja ne samo za nas već, uveren sam, i za celokupno pravoslavlje. Za našu jerarhiju i verni narod nemogućnost da evharistijski zajedničarimo s našim istovernim braćom i sestrama iz ostalih pomesnih pravoslavnih crkava predstavljala je otvorenu ranu, koja je sada zalečena. Takođe, sada nam se otvara mogućnost za proširenje mnogovrsne saradnje sa ostalim pomesnim crkvama. Sve ovo će doneti velike plodove. Možda naše priznanje neće, na prvi pogled, promeniti mnogo toga u našoj crkvi, zato što je ona i do sada iznutra funkcionisala kao i svaka druga pomesna crkva, ispovedajući istu svetu veru u ovaploćenog i voskreslog Bogočoveka Hrista, imala isti bogoslužbeni život, prinosila isti evharistijski prinos, imala je apostolsko prejemstvo – međutim, sasvim je prirodno da će se mnoge stvari poboljšati zbog obnove našeg zajedničarenja sa svepravoslavnom ekumenom. Svaki susret oplemenjuje i obogaćuje, a posebno zajedničko liturgijsko blagodarenje, zajedničke molitve i međusobni razgovori sa sabraćom iz drugih pomesnih crkava.

Naše priznanje će biti od koristi i svim sestrinskim crkvama jer znamo da i makedonsko pravoslavlje i Makedonija uopšte imaju šta da pokažu pravoslavnom svetu. Zbog stigme odvojenosti brojni bogotražitelji iz celog sveta bili su obeshrabreni da posećuju Makedoniju. Sada će se to promeniti i narednih godina će dobiti mogućnost da vide naše duhovno bogatstvo, naše drevne crkve i manastire, freske i ikone, da vide lepotu našeg pomesnog pravoslavlja, da vide Makedoniju i da se uvere da naš narod pulsira u ritmu pravoslavlja i da makedonska zemlja slobodno može da se nazove zemljom crkava i zemljom krsta.

Prošli ste trnovit put, ali ste strpljivošću i mudrošću stigli do autokefalnosti. Ko je pružio najveći doprinos ostvarenju tog cilja?

Da, zaista, put nije bio lak. U odnosu na pregovore, nažalost, moram reći da poslednjih nekoliko godina našim pismima upućenim crkvenom Beogradu kao da se nije pridavao potreban značaj. Ako grešim, neka mi bude oprošteno. Zato smo i pribegli zahtevu o posredovanju Njegove svesvetosti vaseljenskog patrijarha g. Vartolomeja. Njegovo prihvatanje da razmotri našu molbu odigralo je ogromnu ulogu u našem konačnom okupljanju za istim stolom sa braćom arhijerejima SPC i u razrešavanju našeg problema. Izborom poglavara SPC, Njegove svetosti patrijarha g. Porfirija, otvorena je nova stranica u odnosima naših crkava, zbog čega smo neizmerno zahvalni i kao narod i kao crkva. U tome su učestvovala i braća arhijereji iz Sinoda i Sabora SPC.

Da li su vam političari pomogli ili odmogli na putu autokefalnosti?

Ja ne znam da li je bilo ko – pojedinac ili neka struktura političke elite Makedonije i Srbije – odmagao u ovom procesu. Ako ima takvih, neka im Bog oprosti jer nisu znali šta čine. S druge strane, većina je bila dobronamerna i njima će Bog to, svakako, uračunati u pravedna dela, kao dobronamerno učešće u jednom bogougodnom delu, delu koje je dobro za oba bratska naroda.

Nakon šezdeset godina srpski patrijarh je posetio Ohrid. Koliko je njegova poseta bila značajna za MPC – OA?

Upravo tako, pre šezdeset godina, 1962. godine, u poseti Ohridu bio je tadašnji srpski patrijarh German, zajedno s ruskim patrijarhom Aleksejem, a dočekao ih je arhiepiskop Dositej, te su sasluživali na praznik Sv. Kirila i Metodija u Hramu Presvete Bogorodice Kamensko, na Ohridu. Inače, u Svetom pismu se kaže: „Koliko je dobro i koliko je lepo kada braća žive zajedno!” Zajedništvo je nasušna karakteristika Svete crkve. Zato nas je mnogo obradovala inicijativa Njegove svetosti patrijarha g. Porfirija da dođe i da zajedno posetimo veličanstveni Ohrid, sveslovenski Jerusalim, taj drevni grad smešten pored bisernog Ohridskog jezera, ispunjen hramovima u kojima se više od hiljadu godina peva i slavi Bog. Siguran sam da je poseta bila plodonosna za patrijarha i njegovu pratnju kao što je bila velika i iskrena naša radost i radost vernog naroda Ohrida i Struge, koji je u ogromnom broju dočekao patrijarha.

Sveti sinod Vaseljenske patrijaršije, na čijem je čelu patrijarh Vartolomej, priznao je delimično Makedonsku pravoslavnu crkvu. Kada očekujete tomos i šta bi trebalo da piše u njemu? O kakvom je dokumentu reč?

Vaseljenski patrijarh je primio MPC – OA u kanonsko jedinstvo sa svepravoslavnom ekumenom. Sa nekoliko makedonskih arhijereja bili smo u Konstantinopolju i zajedno služili Božanstvenu liturgiju s patrijarhom g. Vartolomejom, i to na rođendan crkve – na praznik Svete Pedesetnice. Ne znam kada bismo mogli da očekujemo zvanični dokument za upis naše pomesne crkve u diptih autokefalnih crkava, ali nakon što smo imali mogućnost da budemo nekoliko dana u blizini konstantinopoljskog patrijarha i da vidimo njegovo crkvoljublje i iskrenu želju da nam pomogne, uvereni smo da će to biti u doglednoj budućnosti. Molimo milostivog Boga da nam podari samo još malo strpljenja.

Priznati ste kao Ohridska arhiepiskopija od Vaseljenske patrijaršije. Da li je to prihvatljivo ime za Makedonsku crkvu?

Svesni smo osetljivosti pitanja o našem imenu kod tzv. grčkog bloka crkava. Stoga nećemo tražiti od njih da nas nazivaju imenom koje oni ne vole. Budući da smo naslednici slavne Ohridske arhiepiskopije, oslovljavanje tim imenom s njihove strane nama ne predstavlja problem. Međutim, uveren sam da će i braća arhijereji i uopšte veran narod helefonog pravoslavnog sveta shvatiti da se mi sami ne možemo nazivati nikako drugačije nego Makedonci, tj. da je naša crkva za nas koliko makedonska toliko i ohridska. Tu će, verovatno, biti stvari koje će morati da se rešavaju, ali vera i ljubav mogu i planine pomerati. Ako obe strane pokažu da deluju u ljubavi Hristovoj, lako će doći do dogovora između grčkih crkava i naše, Makedonske crkve.

Da li je dijalog dovoljno moćno oružje za prevazilaženje negativnih iskustava nasleđenih iz istorije, kao i za rešavanje novih složenih situacija?

U crkvi je dijalog od nasušnog značaja. Pravoslavlje je saborna vera, vera koja je uvek bila utvrđivana na vaseljenskim, regionalnim i pomesnim saborima. Bez dijaloga nema sabornosti, a bez sabornosti nema crkve. To je dokazano i u slučaju priznanja naše autokefalije. Dijalogom smo uvideli da je svima nama crkva na prvom mestu, te je nestalo međusobno nepoverenje iz minulih decenija. Nakon što smo to uvideli – kao što često voli da kaže Njegova svetost patrijarh g. Porfirije – zaključili smo da nam je Hristos na prvom mestu, pa je sve došlo na svoje mesto.

Šta biste poručili vernicima u Srbiji?

Vernom srpskom narodu preporučujem ono što stalno govorim i svom, makedonskom narodu: da zna, da čuva i da živi prema veri koju su nam nagovestili proroci, koju su nam posvedočili apostoli, koju su nam preneli i prenose naši oci. Još bih preporučio i da se stalno prisećaju poruke Svetog apostola Pavla, koji u Poslanici Efesjanima kaže da jačamo u Gospodu i u snazi Njegove moći, da se obučemo u sveto oružje Božje da bismo se održali protiv đavoljeg lukavstva, pa pošto se opašemo istinom i obučemo oklop pravednosti, da ugasimo sve užarene strele lukavog i da živimo s molitvom. Dakle, da naš život postane neprestano slavoslovije Bogu.

Ujedno, koristim ovu priliku i da zahvalim za svu pomoć i podršku srpske države makedonskoj državi za pruženu ruku u ovim vremenima, prepunim iskušenja. Bratskom srpskom narodu, svim vernim čedima sestrinske Srpske pravoslavne crkve želim blagodat božju, mir i ljubav.

Studirali ste u Beogradu. Kakve uspomene nosite iz ovog grada?

Studentske godine su od suštinskog značaja u životu svakog čoveka. Vreme provedeno na studijama na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu jedan je od najdražih perioda u mom životu. Naglasio bih da je beogradski Bogoslovski fakultet i u to vreme bio pravoslavni obrazovni centar na visokom glasu. Naši profesori, između ostalih, bili su – sada blaženoupokojeni episkopi, a tada mladi jeromonasi – Atanasije Jevtić i Amfilohije Radović, vrsni bogoslovi i duhovnici, zatim izvanredni klasični filolog Emilijan Čarnić, pa erudita i apologeta Lazar Milin, biblista Miloš Erdeljan, Dimitrije Dimitrijević itd. Beograd je, ne samo kao politički već i kao kulturni centar nekadašnje Jugoslavije, bio, a verujem i da je još uvek, prava metropola koja mladom čoveku omogućava sve uslove za kvalitetno naučno istraživanje i kulturno nadograđivanje, kao i za redovan molitveni život i konstantnu mogućnost prisustvovanja na svetim bogoslužbama.

Nisam zaboravio ni brojne pozorišne i bioskopske predstave, koncerte, Sajam knjiga i razne druge događaje koje smo sa zadovoljstvom posećivali i pratili. Takođe, tih godina u Beogradu, zajedno s kolegama sa fakulteta, često sam odlazio i na utakmice tadašnje vrlo jake jugoslovenske lige. Sa studentima Makedoncima najčešće sam posećivao utakmice našeg Vardara kada je igrao na Marakani, na JNA ili na Karaburmi, kao i gostovanja tadašnjih drugoligaša iz Makedonije. Gledali smo, svakako, i međunarodne utakmice beogradskih klubova, kao i utakmice jugoslovenske reprezentacije.

Nakon diplomiranja, retko sam dolazio u Beograd, ali sam u mislima često navraćao u taj prekrasni grad na dve reke. Često spomenem sve one koji su me učili veri, sve s kojima sam zajedno studirao. Nosim sa sobom i otvoreni duh tog lepog grada, koji je za mene ostao i moj grad.

„Ohrid je centar hrišćanstva na Balkanu”, rekao je Nikolaj Velimirović Mihajlu Idvorskom Pupinu, koji je darovao crkveno zvono, drugo po veličini u Evropi, Crkvi Svete Bogorodice Perivlepte, u Ohridu, 1923. godine. Da li otkucaji tog zvona zvone i dalje za mir i ljubav svih vernika Srbije i Severne Makedonije i dveju bratskih priznatih crkava na čijem čelu ste patrijarh srpski g. Porfirije i vi?

Ohrid je stvarno posebno, bogomdarovano parče zemlje s neverovatnom prirodom i duhovnom lepotom, mnogobrojnim hramovima i svetinjama. Poznato je da je Sveti Nikolaj Velimirović u jednom periodu episkopovao u Ohridu, gde je upravo pored Ohridskog jezera – nadahnut nebo-zemaljskom lepotom tog bogoblagoslovenog kraja, naročito gradom sa drevnim hramovima i manastirima, ali i pitomošću i vernošću naroda – napisao značajan deo svog velelepnog stvaralaštva. A crkveno zvono koje je jedan od najvećih naučnika rođenih na Balkanu Mihajlo Pupin (inače, poreklom Vevčanin) dao Hramu Presvete Bogorodice Perivlepte, jednom od najlepših srednjovekovnih Božjih hramova, još uvek svakodnevno odzvanja pozivajući verne Ohriđane i sve ljude dobre volje na molitvu. To Pupinovo zvono i nama poručuje da čuvamo uspomenu na velikog naučnika i čoveka, zahvalni na njegovom velikom daru.

Pročitajte još:

Raković: Crkva u Hrvata frustrirana zbog neuspele kanonizacije Stepinca