Апел 88: Диктатор не смије пасти

Пише: Милета Светозаревић

Не знам како је у Француској или СР Немачкој али код нас у Србији се зна ко је задужен за истину и ко издаје лиценце за бављење истином.
Апел 88 је потписало много живописних ликова из региона који су лиценцирани са Запада за бављење истином. Иако нико од њих као појединац не завређује пажњу једног потписника ипак морамо узети као парадигму којом ћемо објаснити природу људског карактера осталих супотписника, који су приликом потписивања овог апела имали у виду да је свако невин док се не докаже да је Србин, и да су, шта год да се дешава у Црној Гори, Срби, Србија и СПЦ свакако криви.

Морални горостас Стипе Месић, социјалиста и националиста у једном, двоструки победник у Другом светском рату, демократа који би на референдум у суседној држави одговорио војном агресијом, шеф државе чији је посао био да је сруши, апологета Андрије Артуковића, помиловатељ ратног злочинца, баштиник идеја: Јасеновац двоструки логор, Јасеновац је фалсификат, Јасеновац је био радни логор у коме су људи учили занате а умирали од тифуса и дизентерије, људи су доласком у Јасеновац били практично спашени, Јасеновац је институција која изолује људе који евентуално могу да сметају режиму, у Јастребарском су деца спашавана и храњена… Иначе трагикомичну црту овој биографији даје чињеница да је Стипе био (можда је и даље) почасни председник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске. Какви су им онда фашисти?

Управо овом профилу одговарају сви потписиници апела а поготово они који живе и раде у Србији. И тако „либерали, социјалисти, демократе, борци за људска права, слободу и једнакост, за забрану дискриминације и насилне асимилације, посебно етничких и верских заједница, борци за слободу мисли, свести и вероисповести, те заштиту права својине, борци за секуларност, борци против крвавих кошуља а за слободу медија, борци за заштиту права мањина…“, подржаше: дикатора који је са криминалном хунтом на власти 30 година у Црној Гори (Колумбија на Балкану), хапшење и затварање политичких противника (чак и народних посланика!), пребијање, прогон и затварање неистомишљеника и новинара, шверц дроге, дувана и људи, Шкаљарски, Кавачки клан и брод кокаина, насилну асимилацију и системску дискриминацију најбројније етничке и верске заједнице у Црној Гори, разбијање глава епископу и свештенику СПЦ, дискриминаторски (шовинистички) закон о отимање имовине СПЦ, атеисту да по нацистичком НДХ моделу направи „цркву“ у 21 веку у секуларној држави, говор мржње, избацивање Шантића, Ћопића и Десанке Максимовић из лектире…

На жалост потписивању Апела 88 у Србији није претходило пуштање на викенд шизофреничара из Вршца, Београда, Ковина или Горње Топонице. Мржња је основна покретачка снага потписника који су на мирне и ненасиле, демократске, протесте дискриминисаних грађана Црне Горе „одговорили“ нападом на суседну државу (ови из Србије на сопствену) која, до тада, практично ништа није ни „рекла“ а камоли учинила, али и нападом на народ и цркву који су предмет државно-шовинистичке дискриминицације и прогона у Црној Гори.

Оно што су некада чинили Павелић и Артуковић са Гермогеном у НДХ данас чине Ђукановић и Марковић са Мирашем у Црној Гори, циљ је исти, средства се прилагођавају времену и приликама а и пропорција се променила. Код Будака је постојао систем трећина, код Мила је разломак цео. За сада насилна асимилација кроз шовинистичку дискриминацију, мада неки „саветници“ дикатору већ сада (можда исхитрено) предлажу спаљивање, гажење џиповина и протеривање.

Поштовани грађани Црне Горе кад татини синови са полицијским значкама почну да вас газе џиповима на улицама Црне Горе на жалост увек ће се наћи неки „Месићи“ који ће потписати ако треба и нпр: „Апел против великосрпских националиста који пијани скачу под точкове аутомобила у градовима Црне Горе само да би спречили слободу кретања људи, капитала, роба и услуга, тј. економски развој и евроатланске интеграције Црне Горе“.

За разлику од Римске Републике која је дефинитивно пропала када је Гај Јулије Цезар прешао реку Рубикон и са војском ушао у Сенат, Репулика Црна Гора није пропала када је принцепс Мило похапсио посланике опозиције у Скупштини Црне Горе. На жалост Црна Гора никада није ни била република – јавна ствар, већ приватно предузеће некада једне партије а потом једне криминалне организације. Дакле, никад res publica – општа ствар већ cosa nostra – наша (приватна) ствар. „Месићи“ из Апела су подржали њихову ствар.

Морамо инсистирати на доследности „Месића“ који су подржали Ким Џонг Мила, сачинити Апеле подршке Мугабеу, Мухамеду Бин Салману, Ким Џонг Уну, Лукашенку…, па им понудити да потпишу. Једноставно, треба их истерати на чистину и извргнути порузи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: