Antiwar: Исти проблеми који су довели до рата

БиХ 18 година након потписивања Дејтонског споразума муче исти проблеми који су и довели до рата и владају исти ставови који су пријетили да помуте преговоре у Дејтону, наводи се на сајту „Антивор“, у тексту поводом годишњице Дејтонa.

Исти проблеми који су довели до рата

Оружје је заћутало прије 18 година, али рат је настављен другим средствима. Сада када је цијела једна генерација одрасла у мржњи и неповјерењу, а ужаси рата нестају из сјећања, јавља се опасност од обнављања насиља, каже се у тексту под насловом

„Не-вјероватан мир“ . Aутор истиче да, иако је формално независна, БиХ још увијек надгледа високи представник, а од недавно и комесар ЕУ.

Цијена одржавања масивне бирократије и јавних синекура потапа ФБиХ и фрустрира Републику Српску. Стране помоћи одавно више нема. Муслимански и хрватски политичари показали су се неспремним да постигну било какав вид међусобног споразума, а камоли са Србима, чак и када је ЕУ запријетила укидањем субвенција, наводи се у тексту. Аутор додаје да они који не желе да науче лекције из историје осуђени су да понављају грешке.

– Посљедњи пут када је „царство“ покушало да колонизује БиХ и присили њене становнике да живе по калупу, то је изазвало свјетски рат. Лекције те трагедије очигледно никад нису научене. Човјек може само да се моли да ће то бити прије него што буде прекасно – наводи се у тексту.

Било је безброј покушаја да се Дејтон заобиђе и БиХ присили да буде у калупу како то желе Брисел, Вашингтон и присталице Алије Изетбеговића, али сви покушаји су пропали, наводи се у тексту, и додаје да је, у међувремену, мали напор учињен да се поново изгради повјерење између заједница у БиХ, за шта је Дејтонски споразум бар нудио могућност.

Изетбеговић је умро 2003. године, али његове идеје, истиче се у тексту, наставиле су да доминирају муслиманском политиком. „Није учињен напор да се ријеше проблеми БиХ: да се изгради повјерење, да се оствари компромис, да се ради заједно и премосте разлике, остали су само озлојеђеност, присила и доминација. Хрвати су значајно маргинализовани до момента да је ФБиХ престала потпуно да функционише“, наводи се у тексту.

Аутор подсјећа да су „инжењерски и политички напори царства“ у Републици Српској успјели првобитно да пребаце доста овлаштења на централну власт, али су се Срби увијек одупирали. „Чувена је епизода када је један високи представник смијенио цјелокупно руководство Републике Српске, уочи напада НАТО на Србију у марту 1999. године, али лидер опозиције Милорад Додик је 2006. године убједљиво побиједио на општим изборима и наставио да брани слово Дејтона, зауставио наметнуте реформе и сломио моћ високих представника“, каже се у тексту.

Аутор наглашава да је „Република Срспка под Додиковим руковођењем, што је прилично непријатно за ‘царство’ и Сарајево, просперирала, бар у односу на ФБиХ“.

Америчка пропаганда приказала је Изетбеговића и муслимане као племените жртве којима је потребна помоћ Вашингтона. Милошевић је за то вријеме сатанизован као инкарнација ђавола, додаје се у тексту.

У то вријеме, како се наводи, само су Хрвати били истински задовољни постигнутим миром у Дејтону.

Не само да Милошевић није правио проблем око етничког чишћења Срба из западне Славоније и Крајине, већ се и сагласио да „реинтегришe“ источну Славонију, коју су Хрвати оклијевали да нападну, јер се директно граничи са сјеверном Србијом, у наредних неколико година. Ипак, Хрвати у БиХ ускоро су суочени са доминацијом муслимана и напуштањем од стране Загреба, каже се у тексту.

Цијена мира биле су стотине хиљада протјераних Срба са територија у којима доминирају муслимани и Хрвати, а само двије године касније Запад ће заратити са Србијом помажући побуну Албанаца на Косову.

– Оно што Изетбеговић и његови сарадници нису схватили у Дејтону јесте да, за разлику од претходних мировних конференција, Вашингтон је желио да Дејтон успије. Суштина никад није била у томе „спасити Босну“ већ приказати Америку као моћну и моралну, а при томе избјећи жртве – сматра аутор.

Дејтонски споразум је, неким чудом и упркос свему, преживио до данас, мировне снаге, иако су требале остати годину дана и данас су тамо, додуше броје само око 1.000 људи и под командом су ЕУ, наводи Антивор.

Канцеларија високог представника која надгледа примјену споразума, преузела је чак и већа овлаштења и постала практично колонијално намјесништво, истиче аутор. „Аутократски високи представници обично су политичари чије је вријеме прошло, често газе преко слова Дејтона покушавајући да постигну наводни дух Дејтона, који прилично подсјећа на Изетбеговићеву визију“, наводи Антивор.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: