Антисрпски консензус испод потемкинистичког паравана Монтенегра

Пише: Владимир Божовић

Овладавање чистим, разграниченим појмовима је неоходан услов у тумачењу друштвених феномена на који се ти појмови односе. У том смислу, оно што нам ствара нелагоду, врло непријатан шум у питању – откуд антисрпска хистерија у Црној Гори је заправо сам појам ”Црна Гора”. Ми више не знамо како да њиме ”управљамо” у јавном дискурсу.

По некој образовној, духовној и културној инерцији, при помену Црне Горе, навиру романсиране слике о историјском извору слободе, земље и људи који су били ”чувари ватрице” српског националног буђења. И његошевског, косовског васкрнућа. Зато је јавност запрепашћена порукама које данас долазе из хронике лудила и бешчашћа ”савремене” Црне Горе.

Посебно она јавност изван Црне Горе. О чему се ради? Иако је ово тема за опсежнију социо-психолошку, политиколошку анализу, најједноставнији одговор је да савремени Монтенегро у вриједносном смислу нема никакве везе са историјском Црном Гором. Стога, мислим да је сам појам Црна Гора, у неком смислу јавне употребе потребно заштити од погубних, чак и непристојних асоцијација на данашњи Монтенегро. Говорећи без еуфемистичких интелектуалистичких ограда, Монтенегро је мафијашки феуд, са свим карактеристичним елементима таквог ”друштвеног уређења”.

На потемкинистичком паравану Монтенегра имате насмијешени привид, фотошопирани живот, а у мрачним ходницима стварног живота су репресија, страх, потпуни слом система вриједности, корупција, невиђени криминал… Овакво стање је најмањи заједнички садржалац западних геополитичких интереса и практичне потребе црногорског диктатора да очува све оно што је ”скућио” у транзиционом руднику претходних, тричавих 30-ак година.

Диктаторски режим је у поступку прављења мафијашког феуда, а до које се морало доћи рушењем заједничке државе са Србијом, и то на основу чистог антисрпског консезуса, окупио разне политичке и параполитичке организме. Таква поједностављена формула, родила је једноставну идеологију, а тиме и ефикасну, дјелатну политику. Она се састоји од бруталног гушења српског интереса и, прије свега, ”чишћења” бића Црне Горе од њених историјских, српских идентитетских наслага. Један од карикатуралних израза те политичке гротеске је и законско утврђивање историјских ”чињеница”. Наиме, у закону који третира права потомака династије Петровић, уврштен је став по ком је Србија 1918. окупирала Црну Гору. Таквих примјера лудила, иначе ендемичних у свјетским размјерама, у Монтенегру имамо прегршт.

Ђукановићеви савезници су пословична црногорска снисходљивост, “идеолошка флексибилност” огромног чиновничког апарата, десетак процената традиционалног антисрпског бирачког тијела православних Црногораца (православних само у неком традиционалистичком виђењу), као и неких двадесетак процената бирачког тијела које припада националним мањинама. Националне мањине су чак прихватиле да своје легитимне захтјеве одложе на одређено вријеме, у нади да ће Ђукановић инфорбироовском репресијом и економским исцрпљивањем ријешити ”српско питање”. Међутим, Срби су показали изузетну жилавост. 

Оно што креатори потпуног затирања српског идентитета Црне Горе највише прижељкују су феномени виђени на утакмици Звезде и Будућности. То значи – разбуктавање страсне, навијачке и ирационалне мржње. Такву мржњу не можете ”гасити” аргументима и историјским чињеницама. Они је вјештачки изазивају и предимензионирају како би изазвали у Србији сличну реакцију и тиме наставили спиралу омразе.

Зато, важно је да представници јавног и политичког живота Србије препознају овај перфидни и злокобни наум. Да схвате да је интерес и државе Србије да се на лудило и хистерију одговара терапијски мирно и са љубављу. Ако ни због чега другог, онда због интереса храброг и борбеног српског народа, заробљеног у апартхејду Монтенегра.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: