Антић: Србија и влада у сјенци

Србија је добила владу у сјенци. Шансе те владе су, по свему судећи, мање него могућност демократске опозиције у Црној Гори да обори ауторитарни Ђукановићев режим.

Углед и утицај „владе у сјенци“, коју је прије неколико дана најавио предсједник Демократске странке Бојан Пајтић, много су мањи од оног који већ унапријед има најављена прелазна влада Црне Горе.

Демократска странка је ових дана прославила четврт вијека постојања. За то вријеме ова политичка организација прошла је буран и чудноват развој. Настала као једина аутентична наследница Демократске странке из времена југословенске монархије.

Странке која је у себи, пак, сабрала цјелокупну нерадикалску традицију из времена српске нововјековне демократије либералску, напредњачку, “самосталску”, „националску”… У странци су се, међутим, поред старих противника комунистичког режима либерала и патриота, какви су били Борислав Пекић, Никола Милошевић, Коста Чавошки, окупили и следбеници реформских комунистичких струја…

Ови други, на челу са Драгољубом Мићуновићем, од почетка су превладали. Првих година углавном неутрални између социјалистичког режима и националистичке опозиције, у вријеме Ђинђићевог страначког тријумфа 1993. за циљ су имали да ступе у социјалистичку владу и режим измијене изнутра и одозго… Тек три године послије овог неуспјеха странка је у савезу са осталом опозицијом побиједила на локалним изборима, а Ђинђић је постао први демократски градоначелник Београда од 1941. године.

Лутања ДС-а

Ускоро су режим и похлепа савезника подијелили демократску коалицију и ДС се нашао у статусу ванпарламентарне странке. Преживио је бомбардовање и јавно остраковање од стране режима и његове пропаганде. Иако непопуларан, ДС је био најорганизованија опозициона странка у Србији. По логици ствари, постао је темељ побједничке коалиције ДОС.

Ђинђић је постао први реформски премијер. Његова влада донијела је многе добре одлуке, али је била кабинет компромиса. У себичној и, данас видимо, неначелној борби унутар ДОС-а сама је постепено дестабилизована и компромитована. После Ђинђићеве погибије, ДС је први пут истински преузела власт, али се њена олигархија тако непромишљено и похлепно зацарила да је до краја године пропала на изборима.

Унутрашња снага ДС-а доказана је када је најперспективнији политичар странке Борис Тадић изабран за носиоца листе и потом за њеног предсједника. За само пола године странка се вратила на власт његовим избором за предсједника државе. Ипак, требало је три године да уђе у владу. Такву одлуку руководило је увјерење о већем значају од оног који би странка имала да је ушла у владу према лошим изборним резултатима из 2003., али и потреба да избјегне одговорност за очекивани неуспјех популарне, а доказано неуспјешне политике очувања суверенитета на Косову и заједничке државе…

У тој игри ДС је побиједила уз помоћ САД и ЕУ. Ипак, влада ДС од 2008. до 2012. суочила се с бројним тешкоћама. Неке од њих су биле објективне и очекиване, мада су је изненадиле Свјетска економска криза и коначно отимање сјеверног Косова. Неке су, пак, биле субјективне безидејност, недостатак сваког програма, „евроманија“, корумираност, партизанство…

Таква странка и њен самозаљубљени вођа омогућили су да најштетнија политичка странка у историји српског народа Српска радикална – мирно промијени кожу и за само неколико година успије да их побиједи и политички маргинализује. Од 2012. до данас ДС је са 25 одсто подршке пала на историјски минимум, какав није имала ни за вријеме напада НАТО-а на Србију.

Данас се истраживачи јавног мњења боре око тога да ли да јој у својим прогнозама припишу 2,5 или 7,5 одсто народне подршке. Током протеклих година ДС је лугао.

Улога Пајтића

Нису смјели да критикују владин програм, будући да га ни сами немају. Корупцију нису могли да критикују, јер су их оптерећивали властити незаконити репови и унутрашњи спорови. На челу странке смијенила су се тројица предсједника. Садашњи, Бојан Пајтић, странку је умирио и демобилисао. Посветио се Влади АП Војводине, гдје није тајна да је заштићен од САД и СР Њемачке и гдје би ускоро могао да започне недемократско отцјепљење по црногорском моделу.

У односу на Тадића и Ђиласа, његове претходнике, Пајтић готово и да није нападан од владајућих медија. То говори о заштити коју ужива, а изузетак је једино када Пајтић наступи као политичар на националном нивоу. Сада је представио владу у сјенци.

Влада у сјенци има 15 министарстава, каже била би јефтинија од републичке, али не спомиње да ли би радила слабо као што раде Влада или Скупштина АП Војводине? У влади у сјенци Демократске странке све су позната страначка лица, помијешана са неколико анонимуса и медијски атрактивном, али административни неискусном спортисткињом Нађом Хигл и министарком културе Јеленом Балашевић познатијом по томе чија је кћерка него по томе шта је као професорка књижевности или редитељка, у својству савјетнице у влади АПВ, учинила за заштиту животне средине…

Демократска странка ће вјероватно опстати. У некој будућој коалицији доћи ће поново до утицаја и вјероватно власти, чак и ако Бојан Пајтић од СР Њемачке добије републику или независност за свој пречански феуд.

ДС је судбина препознатљивог дијела средњег и вишег слоја Срба из Србије. Досадан, блијед, неувјерљив, препотентан… ДС је такав зато што је такав његов типичан бирач. Ипак, влада у сјенци један је од великих политичких, а можда чак и маркетиншких промашаја.

Аутор текста је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду Чедомир Антић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: