Антић: Мило и Душко увијек на услузи кад треба сатанизовати Србе

Пише: Чедомир Антић

Прије десетак година медији под контролом странаца и извјесних невладиних организација (којима су ови током сваке године остављали но неколико стотина милиона евра), покушавали су да докажу како су Срби народ са дефектом културе.

Цитирали су групу мрачњака који тврде да је српски народ предодређен да коље и силује. Све друго геноцид у НДХ, холокауст… само су злочини групе патолошких типова.

Наш вјечни злочин је, пак, последица цјелокупне српске историје, вертикале наше културе. Ријешиће га окупација, денацификација, деконтаминација и нестанак Срба као таквих.

Та дивна политика групе од двестотинак манијакалних отпадника прешла је цензус и ушла у Скупштину захваљујући Чедомиру Јовановићу. Коначно, успјели су да конструишу себи достојну опозицију. На трибини једног црногорског домољуба, првог грађанина Србије осуђеног за мобинг, појавила се група неофашистауских чела и недовршених црта лица у црној одјећи, коју је водила особа са надимком „фирер“. Пао је ту и један шамар. Новосадског „фирера“ су судски гонили и осуђивали десетак година. Један шамар испаде веће кривично дјело од убиства српског ђеда на Банији. Али нека Србија бар покушава да буде правна држава, умјесто да буде у посједу Кју-клукс-клана, као наша идентитетски погубљена сестра и сусјетка.

Касније сам са социологом Мирком Тјорђевићем гостовао на једној регионалној телевизији. Нисмо штедјели ријечи осуде кад је ријеч о „фиреру“ и његовом „Националном строју“, који све уз појачање из држава ЕУ никада нису успјели да окупе више од 200 присталица.

Зачудили смо се, међутим, када су почели да се јављају гледаоци. Грдили су нас, а један је чак тражио да га упутимо како да се учлани у „Национални строј“. Разумио сам тада да нико не воли васпитавање увредама и батинама. Демократска власт његује своју опозицију, ако на крају у једину опозицију претвори маргиналце и екстремисте, постоји опасност да их народ једном и изабере зато што су једина преостала опција.

Зар је тешко признати да су САД и ЕУ деведесетих погријешили. Да су без претходне демократизације уништили државу оснивача УН и само Србији отели дио њене суверене територије? Зар је срамота рећи да су наводно се борећи против национализма и расизма бранили империјалне интересе својих земаља и повластице елита, а да су последицом ова два зла само проширена?

Слушам како хрватски медији и бошњачки дипломата у Аустралији покушавају да искористе срамотни напад на новозеландске муслимане како би оптужили Србе за идеологију зла и прогона. Питам: да ли су Срби после свих неправди и прогона основали макар и једну терористичку организацију и напали државе које су ракетама убијале нашу дјецу и помагале прогон народа из српских земаља? Има ли неке и деологије у Србији, а да није преузета из западне Европе и САД? Можда је углед, који српска борба из недавних ратова и даље историје има међу болесним и екстремним људима на Западу, у ствари последица узалудне потраге за алтернативом и конструкција моћних медија који су деведесетих Србе и Србију представљали као свемоћна чудовишта.

Сјетимо се дјечака из Њемачке који је на питање ко су Срби, 1992. одговорио да је ријеч о суперменима способним да се одупру цијелом свијету. Пузећи, планирани рат против Срби је донио је ове последице. Лако је било иживљавати се над народом који није вољан и/или способан да одговори на начин на који су узвратили исламски екстремисти или на који би реаговали Руси и Кинези ако их нападну.

Чуди ме да још увијек не чујемо реакцију из Црне Горе. Мило и Душко су у партизане отишли 1951. године. Они увијек касне и сада би жељели да се благодет Хладног рата излије на њихов режим, а сигурност доживотне власти освијетли њихове несигурне политикантске каријере. Зато је необично, најблаже речено, да се још увијек нису јавили да објасне како је Марко Миљанов био зли Србин, да он нема везе са Црном Гором, „преломљеним мозгом“ и „промијењеном цивилизацијом“.

Треба навести позитивне примјере. Можда Душка Марковића који умије да се бреца на патријарха, али са снисходљивим, робовским осмијехом подноси понижавања ако му их приреди господин предсједник САД.

Можда би требало обећати да никада више у Црној Гори неће бити рођен државотворац какав је др Радован Караџић. Ваља нагласити и до ситнице описати како се Ђукановићева Црна Гора обрадовала прогону Срба из Крајине и да је њен официр био на прослави годишњице прогона и слушао како Марко Перковић Томпсон хрватски пјевач и свјетска сељачина слави „Максове месаре“.

Но, што је сигурно-сигурно је, треба и да се ограде од Вјекослава Лубурића Макса, зато што у Босни тврде да је био Црногорац. И, коначно, нека спомену и своје учешће у војној окупацији српског Косова и стварању туђе државе на њему.

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: