Антић: Мило би поново да обмане Русе

Пише: Чедомир Антић

Ако је и од Мила Ђукановића много је. Какав је то државник… Требало је да спаси своју власт, учврсти се послије споразума с Вашингтоном и Бриселом на штету већине грађана Црне Горе и свих Срба који у њој живе, води вишегодишњу кампању превара на изборима и подметања, пријетњи и наговјештаја грађанског рата, да би данас, након ступања у НАТО агресивни савез који угрожава свјетски мир, а бомбардовао је Црну Гору и Србију и послије побједе на неравноправним предсједничким изборима, понудио помирење Руској Федерацији.

Није то Ђукановић, то је нови Јосип Броз Тито. Велики формат чије је политичко трајање, срећом, само биолошки одређено, што значи да је историјски оганичено и суштински мало битно. Руска Федерација је у већој мјери помогла овакву успоставу црногорске независности него било која друга велика сила. Ђукановић то и признаје, а као разлог погоршања односа наводи неспремност Москве да прихвати евроатлантско опредјељење Црне Горе.

Ђукановић не спомиње ни санкције које је Подгорица наметнула Москви, ни учешће у савезу који помаже ратовање против руског народа широм свијета (од Донбаса и Придњестровља до Сирије). Не наводи Ђукановић ни судбину разгранатих пословних веза двије привреде, а о Дерипаски, разумњиво, такође ни ријечи. Занимљиво, али Ђукановић игнорише и наводни „покушај државног удара. Њега је јавности поново представио велики дипломатски стручњак, који се јавио из удаљеног Београда са позиције на врло престижном приватном факултету на коме се некада давно школовао и лично Леоннд Брежњев, тврдећи како је „Црна Гора побиједила у Хладном рату!

Наравно да је мали број посматрача у Црној Гори и у свијету видио Ђукановића другачије него као ауторитарног шефа једног режима који је, упркос томе што многима користи, ипак изнад свега недемократски и заснован на организованом криминалу. Ипак, та „амнестија, коју даје Руској Федерацији, показује његову норијегијанску суштину. Ђукановић је, наиме, сам по себи установа изнад свих институција. Колико се сјећам, у Црној Гори су у току процеси у коЈима се суди свим политичким вођама српског народа. Такође, у црногорским затворима налази се већи број особа оптужених ни мање ни више него за покушај државног удара. Заточено је више грађана Србије, међу њима и један пензионисани генерал.
Истина, суд је показао разумијевање и спреман је да ослободи све који признају… Ипак, тиме што аболира државу која наводно стоји иза свега тога, Ђукановић заиста чини превише.

Према званичном тумачењу црногорских режимских политичара и званичних медија, иза покушаја“државног удара из 2016. године стајалаје Москва. Пошто су у последње вријеме, широм свијета, прилично ријетки проруски покушаји државног удара који нијесу успјели, Подгорица се досјетила да затражи изручење наводних организатора пуча, руских држављана. Замисао је била стратешки добра: ако прихвати, Москва ће признати значај, моћ и самосталност Црне Горе. Шарада би трајала неколико година, а онда би Руси били ослобођени услед недостатка доказа, а неки Срби би, разумије се, били осуђени. Ако их пак не изручи, значи да Москва сасвим сигурно нешто крије.

Сада Ђукановић, сасвим разумљиво, заборавља да је Москва реаговала сасвим другачије од Београда. Да се за разлику од Вучића, ни Путин ни Медведев нијесу правдали и потврђивали бизарне наводе о томе да неколико пензионера и десперадоса из Србије и Русије уопште требају народима Црне Горе шта год они били одлучни да ураде.

Сада, послије свега, Ђукановић нуди Москви амнестију. Истина, он не намјерава да Москви укине санкције, колико год оне биле бизарне, пошто је руска привреда потребна Црној Гори, а не обрнуто. Напротив, он би највише волио када би Москва Црној Гори признала значај, првенство и статус „несврстане“ , и то упркос санкцијама, антируској и антиправославној кампањи, без обзира на чланство у НАТО које не представља опредјељење за независност, већ одлучност за саучесништво у многим буцућим агресијама.

И сада чекамо одговор на ову сасвим необичну и у суштини анахрону понуду мира, иза које стоји психолоши профил који би Марио Пузо (највећи књижевник мафије) могао боље да опише од било ког историчара. Можемо да се запитамо како ће завршити овај мандат кад започиње у атмосфери овако „величанствене празнине. Срећом па је ту опозиција. Демократе бране свог предсједника Бечића и природно нападају Демократски фронт. У недостатку политичке визије и тврђих аргумената, у саопштењу читамо стихове. „Црна Гора нема мира“… Само умјесто досјетке, Демократе су се опредијелиле за вишак ријечи и наравно слог више… И док се истински опозиционари снебивају и мисле зашто се све то дешава, вријеме пролази, а разни опозициони таленти и сами налазе разлоге да политику замијене игром, пјесмом, рецитацијом…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: