Антић: До када ће Срби да служе својим непријатељима

Пише: Чедомир Антић

Шта је то „Регион?“. Државе бивше Југославије, минус Словенија, плус Албанија – одговарају западне бирократе и домаћи еврофили. Овај „регион” је британски публициста Тим Џуда назвао „Југосфера“.

Та синтагма, тако неодговарајућа с обзиром на Албанију и Албанце, прихваћена је од дијела европских интелектуалаца. Срушили су нам Југославију; огадили Балкан, политички и медијски оспорили све историјске називе. Још ће ускоро из тог “региона” бити искључена Хрватска. Можда ће, напослетку, остати само Србија и сама понијети тај рогобатни и арбитрарни назив “регион”. Израз који је скраћеница за још несрећнији назив: „Западни Балкан област којој не припада можда и половина полуострвског Запада, од Јањине до југозападних ртова Пелопонеза”.

Југоисточну Европу су у Бриселу прихватили само када су 1999. успоставили Пакт за стабилност Југоисточне Европе. Тада им није сметало што нису имали потребу да стабилизују Румунију, Бугарску и Грчку. Заварали су искрене европејце у Србији. После су европски југо-исток подијелили на „Стару Европу (Грчка), Нову Европу -Бугарска и Румунија и „регион”.

Ствари су, међутим, прилично једноставне и чини их сложеним, барем у очима младих национализама и његових њемачких и америчких заштитника, само један народ српски.

Срби су најбројнији јужнословенски народ. Имају стару европску државу са континуитетом од дванаест вјекова. Први су на полуострву 1804. обновили народну државност, ступили путем демократије и модернизације. Кључно су допринијели уједињењу Југословена. Побједама над милитаризмом 1918. и нацизмом 1945. године значајно су допринијели стварању савременог слободног свијета.

У данашњем региону Срби су окосница. Чине већину у највећој држави Србији. Конститутиван су народ у Босни и Херцеговини, гдје су до геноцида из 1941. и комунистичке доктатуре чинили већину. Били су конститутиван народ у Хрватској, гдје се вјерује да већина садашњег становништва има српско поријекло. Да није био геноцида, асимилације и сеоба, православних Срба било би око 1,8 милиона и чинили би између 35 и 40 одсто укупног становништва. У Црној Гори Срби су били већина до комунистичке диктатуре и данас већина становништва говори српским језиком.

Македонија је земља која је била у саставу нововјековне српске државе. Српски народ је касније, током више од седам деценија, асимилован или протјеран. Блискост двије нације је, међутим, данас толика да би народ, ако би му била пружена могућност да се слободно опредијели, вјероватно прихватио да буде у заједничкој држави са Србијом. Са изузетком Албаније, све ове земље, без обзира какве су данас после деценија насиља и неправди могу бити сматране и за „српске земље”. Све ове земље су, опет са албанским изузетком, у подјели започетој стварањем Хрватске бановине 1939. године остале у никада формираној „Српској земљи“. Бановина је данас углавном независна и уједињење са последњим њеним дијелом ствар је тумачења Вашингтонског споразума из 1994. године.

Тридесетак области: почев од Тимочке Крајине и Бачке на сјеверу до Боке; и од Нагоричина до Баније, већински су и данас српске. Зашто је онда страницима толики проблем да ове земље назову Сербосфером, Српским комонвелтом или макар „српским регионом“.

У овом „српском кругу” много тог зависи од Србије, а да Београд заиста такву улогу и не жели. Због унутрашње нестабилности проузроковане управо тријумфом клерикализма и мржње према Србима, Хрватска је у односу на Бугарску шест година каснила при уласку у ЕУ. Проблеме је стварала сама себи, неспремна да се и после прогона Срба помири са постојањем Србије. БиХ би одавно била чланица ЕУ само да нема Срба и њихових афиримисаних права.

Без Србије и Срба, велике силе би се понијеле другачије Мило Ђукановић би био безначајан, а Црна Гора би вјероватно имала различиту судбину. Коначно, без Србије као умишљене пријетње не би било сложене филоалбанске политике САД, Британије и Њемачке. Албанија би остала расута каква је и била 1997. годинне. Македонију не би вјештачки одржавали у политичком животу.

Ако је онима који од 19. вијека чак и на географским картама само за Србе примјењују све оне принципе који би од средњег вијека давали државну посебност и данас помогли емнаципацији Бретонаца, Гаскоњаца, Халицијанаца, Венда, Саса, Бавараца, Крањаца… толико тешко да кажу да је регион у ствари заједница независних држава коју спајају српске земље.

Ако им не смета прогон СПЦ у Македонији и Црној Гори. Ако им је драго да подрже мрзитеље у вјерским мантијама који се гурају у политику, а које би у својим државама држали у изолацији и пеглали им наранџасте униформе срамотног Гвантанама у коме је убијена америчка демократија. Када су већ спремни да учине све да оспоре легитимна права два милиона Срба који живе око граница српске државе и бројнији су у укупном збиру од Црногораца, косовских Албанаца, Македонаца и Бошњака у БиХ… Зашто ми служимо нашим непријатељима?

Мени је Црна Гора драга земља. Прихватам (много прије конвертита Ђукановића) њену независност и чињеницу да Срби у њој нису већина. Мене Црна Гора не занима због викендице или ђеда. Она ме интересује само због српског народа који у њој живи. Моје лично право је да се односим и другачије.

Српска влада, међутим, нема то право. За српску државу не треба да котирају уцјене оних који управо траже укидање Републике Српске и успостављање сасвим „модерне Босне” каква је била у вријеме аустроугарског колонијалног јарма. За њу треба да се зна: „Српство је једно и недјељиво колико год да му држава наметну“. Српске земље или Српски комонвелт наш су најважнији идентитетски, политички и економски државни интерес.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: