Антић: „Државни удар“ или игра вријеђања разума

Пише: Чедомир Антић

Лијепо је живјети у Србији Александра Вучића… Ми живимо у нечему што би се могло назвати „Алцхајмеров рај“. Све што је „лијепо или лијепо не само да памтимо, већ нам због очигледних проблема заборавног рајског бивствовања о оба непрекидно говоре и најважније сегменте упорно понављају и у главу утувљују. Што је ружно, брзо се заборави, или тачније брже-боље о томе престану да говоре, пишу, зауставе рад камера, избришу снимљено“… И после нас фанатично увјеравају да се никада, ништа није догодило.

Заједништво Србије и Црне Горе упркос државној раздвојености, вољи великих сила и франковлуку и дрљевичлуку владајуће олигархије бивших комуниста, некадашњих Југословена, пређашњих реформиста и људи у оставци – потврђено је нераскидивом и јединственом судбином.

Имали сте државни удар!? Колико имате државу е много вам је мањи и неозбиљнији био тај удар. Па ваљда један историјски деликт калибра Мила Ђукановића заслужује нешто више од руских хобиста и србијанских пензионера? Што би рекао српски мајор Љубомир Вуловић на суђењу Црној руци у Солуну прије стотину година: „Судите како хоћете, али немојте да нас вријеђате, зна се како се врши атентат“. Пошто „професионалце“ који су се завјерили да на дан избора изврше пуч на тај начин није могуће увриједити, режим Мила Ђукановића и његово правосуђе одлучили су се за процес.

Само Ђукановић то, вјероватно, не разумије. Историја га никада није много занимала пошто се извјесно поистовјећује са њом. Ти сумњиви процеси увијек су знак да је крај почео. Тако је било и са књазом Николом када је почео да ратује са сопственим народом тражи бомбе и измишља регициде. Тако је било и у случају Ђукановићевог политичког оца Милошевића. Ево и данас је активан човјек кога смо 2000. сваки дан гледали преко објектива сигурносне камере у црно-бијелој техници, на ТВ Дневнику или у Дневниковом додатку, како сједи у некој ћелији војног затвора. Он и његова група су намјеравали да дођу до Ђукановићевог политичког тате, отму га, стрпају у гепек аутомобила и прошверцују из Србије са намјером да га предају/продају НАТО-у и Хашком трибуналу. Срећом, нису успјели! А мало је фалило. После седамнаест година видимо исти рукопис.

Шта се то надвило над бившим југословенским комуњарама? Нешто као проклетство. Ето, прави Црногорци су у ствари Црвени Хрвати, па су и ови наши „усрећитељи, што су идеолошки више мутирали него грип за милион година, вјероватно некакви „Црвени Кенедијеви. Неко хоће да их убије, обори са власти, лиши историјске улоге националних упропаститеља… Страшно! И нека ми буде дозвољено да, иако сам аматер, примијетим – то је немогуће без помоћи из иностранства.

Ако се против Ђукановића уротила велика Руска Федерација, против овог нашег Вучића, који није црвен, али је некада давно био црн као Ђаво (или бар Шешељев радикал), уротила се Америка. У близини његове породичне куће пронађен је мањи арсенал оружја, а полиција предвођена др Небојшом Стефановићем открила је да се ту врзмало деведесет седам (97) најгорих криминалаца који су на списку у картотетци МУП-а Србије, а нису у затвору.

И таман сам замислио сцену из чувеног филма Дежурни кривци, страшног Кајзера Шлозеа како вреба нашег великомученика Св. Александра Јајиначког, када његов лијеви портпарол кардинал Имењак де Вулин рече да је одговорност на америчком амбасадору. После се нешто вадио као нисмо га разумјели, говорио је на старолатинском, а цитирао Вучићеву хагиографију која је на арамејском а док се овај језик говорио није се ни знало за Америку али остаје чињеница да је један овако тежак и замршен случај коначно ријешен тако што смо га заборавили. Старији брат и узор Ђукановић бацио је карту и наша је служба одговорила и штихом и бојом, а то је било важно. За после, „ко те пита…

Остаје, међутим, једна чињеница. Велики број оних који у овом тренутку леже у црногорском затвору, можда трпе тортуру и чекају суђење које може бити праведно само у мјери у којој је Ђукановић демократа и слободоумник, држављани су Републике Србије. Каква смо ми то земља ако дозвољавамо да наше грађане малтертирају и мрцваре они који више ни сами себи ништа не вјерују. Ни гласа, осим ингениозне тврдње да не смије ни да каже шта се све спремало против црногорске владе.

Исто тако није смио да каже шта се десило садјечацима поубијаним у кафеу „Панда у Метохији – ојадио тврдњом да су српске службе одговорне за убиство по други пут родитеље убијених, а пуне истине, ни судског епилога ни на видику. Шта год мислили, Братислав Дикић је српски полицијски генерал и српски држављанин. Он није неки тамо пензионер без домовине. Укључујући га на било који начин у завјеру, укључују и Србију. Хајде, лажна браћо, Франкови најмилији потомци, поступите као што бисте поступили са америчким „пријатељима. Вратите нам нашег генерала, ми ћемо му судити, а ви притом не треба ни да се извињавате, ни да дрхтите. Кажете нисмо вам толики пријатељи то је можда истина нисмо вас бомбардовали. А шта је са пуковником Радованом Алексићем? Зашта је он крив? Докле ће да буде у затвору? Кога је то покушао да убије и има ли за то доказа? Да ли је у ствари само крив зато што није издао своју Отаџбину за рачун туђег режима?

У Србији свакако није Рај, али га је немогуће постићи заборавом. Вријеме је да се сјетимо ко смо, шта смо и да схватимо да је држава добра само ако не издаје своје грађане.

Аутор је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: