• Насловна
• Поглед

Антић: Ђукановићеве теорије завјере или како сачувати власт по сваку цијену

1 min read

8 година ‎ Дан

Пише: Чедомир Антић

Сјећам са како је највећи српски комедиограф Душан Ковачевић, описујући безочног Ђенку Ђавола, негативца у комедији “Маратонци трче почасни круг”, овом антихероју приписао безочну опаску. Док је присуствујући сахрани 155-годишњег Пантелије Топаловића посматрао сусједну (изван сцене) сахрану двадесетпетогодишњег самоубице, слушајући нарицање Ђенка је осмјехнуто рекао: “Ех када би неко иза овога ставио бољи џез оркестар… То би била серија хитова!

Не тако безочна, али прилично гнусна идеја пала ми је напамет док сам слушао историјски говор број 7.690, који је Мило Ђукановић одржао прије неки дан у Никшићу. Нисам замишљао како иза искусног говорника свира добар оркестар. Ђукановић довољно страшно звучи без музичке пратње. Ако бих бирао његове перформансе, дражи ми је онај из 1991. “о рату против усташа“ који ћемо добити, али свеукупно узев, не бих га слушао као пјевача.

Као политичар, он је за мене права бомбона. Да није на врату грађанима Црне Горе, а посебно српском народу, гледао бих га када сам баш нерасположен, као што понекад гледам снимке Килибарде, Брковића, Шешеља… Умјесто оркестра, занимљиво би било именицу “Црна Гора“ и “црногорски“ у његовом обраћању замијенити са “Србија“ и “српски“. Опсједнутост непријатељима државе, увјерење да је он или можда партија исто што и држава никоме не привлачи пажњу.

Да је, међутим, неко говорио о Србији и Србима на тај начин, до прије неку годину могао је да се нада суђењу у Хашком трибуналу установи којој, по мом скромном мишљењу, недостаје много тога, а највише од свега Мило Ђукановић. Хашки трибунал одавно не подиже оптужнице, па када би неко одржао такав говор свакако би био уврштен међу опскурне ликове са крајње деснице. Ако би неко из врха српске власти тако нешто учинио, читава би се наша јавност забринула и потјерала га да потражи помоћ стручњака.

Кад смо код стручњака, Фројд је аутор мисли да је “дијете отац човјека“. По природи ствари сви се враћамо својим коријенима. Не бојте се: неће Ђукановић поново постати “ратник за мир“, борац против “бољшевичких граница“ и бранилац “српских коријена“.  Он се враћа својим истинским коријенима без којих не би било ни њега, ни ДПС-а, ни антисрпске републике коју он назова Црна Гора и поистовјећује Хашком трибуналу, по мом скромном мишљењу, недостаје много тога, а највише од свега Мило Ђукановић са собом.

Комунисти никада (осим можда у Авганистану) нису изгубили рат. Власт су губили само када би се њихова елита уморила, постала родољубива и душевна. Нема бојазни, Ђукановић није такав. Мутирао је, па узео свлак капитализма, надкривио је Ранка Кривокапића и постао последњи прави европски натовац. Методологија којој се научио у младости остаје, ипак, темељ његове владавине. Хапшење у маси 2.000 информативних разговора годину дана после митинга опозиције, али дан уочи прошлогодишњих избора. Затварање једног политичара из Демократског фронта.

Сада хапси шофера Андрије Мандића, лидера српског народа у Црној Гори. Тако су исто 1946., приликом преузимања власти у Бугарској, умјесто предсједника најпопуларније странке, комунисти ухапсили његову двадесетогодишњу секретарицу. И СССР је имао најмодернији устав, али је декретом одређено да је могуће хапсити и на све казне осуђивати и дјецу од 14 година.

Прије неколико година је тада шеснаестогодишњи син Андрије Мандића постао први малољетник у Европи (вјероватно још од пада Алмендине диктатуре у Португалу) који је одлежао мјесец дана у истражном затвору. Истина, ДПС не само да је хуман па неће да “сијече главе“, већ и нема полуге моћи као његове претече и узори: она секретарица је умрла под мукама у затвору, а ону дјецу су за вријеме чистки углавном стријељали. Ђукановић је у односу на своје узоре прави декадентни хуманиста.

Тај хуманиста тврди да је преживио покушај државног уцара. Мала му је Србија да га обори. Каже Русија је крива. Црни Ђукановић, он заиста мисли да је монета у тој игри. Да они који су му 2006., чак више од САД, помогли да постигне безусловну независност, сада шаљу некакве десперадосе и екстремисте да га оборе, па макар и заједно са пензионерима из Србије. Требало би да се мало распита кад је ријеч о државама гдје је Руска Федерација наводно помогла промјене. Не воле у Москви баршунасте револуције. Тешко да ће ићи преко Срба, јер показало се да су исти на власти прилично непослушни.

Ђукановића ће, ако га икада буду обарали, напасти преко његових и пуч ће бити, разумије се, кабинетски. Зна то Ђукановић, барем ако је судити по вијестима да су главни завјереници од прошле године већ постигли споразум да их казне казнама које се временски поклапају са мјесецима које су одлежали у притвору. То је добро и хумано. Само показује и како црногорски режим види догађаје: окривљени су очигледно статисти у судској представи, а не терористи-покајници.

И док Ђукановић очекује да ће у сукобу великих сила поново постати важан као што је био 1997. године, остаје чињеница да је све око њега постало фарса. Ипак, он вјероватно мисли: “Док сам на власти – добро је“.

Аутор текста је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: