• Насловна
• Поглед

Антић: Ђукановић је готов – само му још нико није јавио

1 min read

10 година ‎ Чедомир Антић

Пише: Чедомир Антић

„Срећне вам ране, јунаци!“ Један биједни, остарели, одвратни режим између вас и слободе ставио је оружану силу. Готово је. Готов је. Само још то неко треба да му каже.

Можда читав народ, када заустави општине, фабрике, стане на путеве, искључи струју, затвори воду… Не може читав народ бити терориста – терориста је онај који натјера народ на такав отпор. Није важно да ли ће Мило Ђукановић, тај брежњевљевски тираносаурус побјећи ноћас или за десет дана. Или ће му његови заштитници омогућити да влада нешто дуже.

Важно је да се доказало да сте ви Народ. Он је ништа. Једна имитација диктатора и увреда за савременог европског политичара. Помислио је несрећник да су он, његова у политичком-бизнису активна родбина и пар десетина саучесника у многобројним кривичним дјелима, оличење државе Црне Горе. Без њега и пар политичких сателита све ће се, каже, распати. Црна Гора постаће дио Велике Србије само ако Мило Ђукановић добије грип… Ако му се, пак, упале хемороиди, „шампионка европских интеграција“ очас ће постати драгуљ у круни злих руских императора… Умјесто да овако буде „чудо региона“ и у перспективи највећи удио Шесте флоте.

Шта је постигао Ђукановић тиме што је послао партијску полицију и режимске батинаше да туку жене и дјецу по подгоричким улицама, да наочиглед грађана и камера млате младиће с којима нису били у сукобу, које претходно нису ни покушали да легитимишу, и који су тако опасни и тражени криминалци да су их Милови извршиоци, видјевши да их неко можда снима, одмах пустили да отхрамају или отпузе с мјеста батинања. То никада није било да полиција бјежи од оних које треба да ухапси након што их је брижљиво намлатила.

Диктатор мора пасти

Гдје ће доспјети држава у којој се министар чуди што новинари питају зашто је „приведен“ народни посланик и предсједник једне демократске и парламентарне странке? Каква је будућност ваше дјеце у земљи чијег је предсједника немогуће смијенити, гдје избори важе само ако имају један, од власти препоручен, исход, гдје ће држава „нестати“ ако Мило Ђукановић и његова партија изгубе изборе и падну с власти?

Колико то савезника Мило Ђукановић има у свијету? Данас је јасно да сви они који су га тапшали по раменима нису спремни да раде с неким против кога народ протестује дуже и енергичније него што су се источноњемачки демонстранти борили за своју слободу давне 1989. године. Колико ће Ђукановићу помоћи српска влада? Срамотно је понашање Вучића и Николића. Њима је важније да остану на власти него да се понашају као модерни европски политичари.

Нема разговора са диктаторима који фалсификују изборе, озлоглашени су због недемократског понашања, прокажени у јавности за деценије наводног вршења разних криминалних радњи.

Нема примања тирана који пребијају свој народ, свађају грађане по националној основи, прогоне цркву. Вријеме је за бојкот Мила Ђукановића. Колико год дуговали Ђукановићу за подземне и друге радње које су допринијеле њиховом једвитом доласку на власт 2012. године, власти у Београду још више дугују идеји демократије и наравно свом народу.

Наши грађани Срби, Црногорци, Бошњаци и Муслимани са црногорским држављанством великом већином подржавају грађане Црне Горе, а у малом броју су наклоњени Ђукановићевом режиму. Ако већ имају неки лични дуг, нека понуде Ђукановићу азил у Србији.

Азил у Србији

Уколико је безбједност и некажњивост Ђукановића и његових непосредних сарадника цијена за слободу, за оснивање прелазних установа које би Црној Гори коначно омогућиле слободу и демократију онда је треба смјеста платити. Нека дође у Србију, а ми који не можемо бити уточиште бивших диктатора донијећемо посебан закон за њега. Сјетићемо се како је закратко, обмањујући цркву и српске странке, тврдио да помаже у борби за демократизацију СР Југославије (мада је гласао за Милошевићев избор за предсједника СРЈ).

Србија би Ђукановићу могла да понуди азил. Овакав преседан није опасан, посебно ако би остатак режима прихватио демократију. Ако не пролију народну крв, они свакако могу да рачунају на милост коју су добиле вође бијелог режима у Јужноафричкој Републици. Само Црној Гори треба помирење и суочавање са прошлошћу које Србија нажалост није имала.

Ми смо погријешили што се послије 2000. нисмо на прави начин помирили и данас зато плаћамо високу цијену. Ми своје циљеве тако нисмо постигли, али свако међу државницима великих сила ко је желио да на власт у Србији доведе бескичмењаке управо је тим путем у томе и успио. Данас има такве.

Напад на демонстранте у Подгорици, премлаћивање грађана, хапшење народних посланика и националних вођа, сузавац који се вије над центром града, пријетње, клевете… Све је то отпор тиранина који су данас слабији. Милошевића су после 9. марта 1991. спасили рат и велика несрећа српског народа.

Данас Ђукановића нема ко да спасе, осим можда народне неслоге или тренутка страха. Баш као што је 9. марта прије четврт вијека са балкона Народног позоришта велики српски књижевник Борислав Михаиловић Михиз узвикнуо да ћемо „…то дрво неслободе (режим) ломити.

ЛОМИТИ и ломити не сломимо… Данас свако дијете у Подгорици, на Цетињу, у Рожајама, Котору или у Пљевљима може рећи то исто. Мило Ђукановић је готов. Устала је Црна Гора! Подгорица је свијет!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: