Анксиозно Српство и нација без пројекта
1 min read
Фото: djurdjev.rs
Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Док ми гледамо у себе и исцрпљујемо се бескрајним расправама о детаљима, свет око нас не чека, не колеба се и не сумња. Свет се убрзано спаја у блокове. Док ми преиспитујемо речи, други обликују структуре. Док ми меримо ко је већи и коме је дужи, други постављају војне, политичке и економске осовине које ће одређивати наредне деценије. На Балкану се, тихо али ефикасно, формира војно-безбедносни савез под снажним турским утицајем и покровитељством. То није реторика, то је архитектура. На Медитерану, Израел истовремено гради сопствену безбедносну мрежу, јасно профилисану, дугорочну и стратешки промишљену, између осталог и као противтежу турском ширењу. Велике нације и озбиљне државе не воде полемике оне воде процесе. Србију очекују избори и неизбежне политичке турбуленције. Република Српска је под континуираним притиском да се одрекне сопствене уставне позиције и политичке воље. У Црној Гори, српски народ, бројчан и историјски укорењен, већ годинама живи у политичком расулу између идентитетског опстанка и политичке маргинализације. Сви релевантни спољни актери то пажљиво посматрају, анализирају и користе. А ми? Ми ништа не обликујемо. И што је још опасније чак ни не покушавамо. Једноставна истина геополитике гласи у свету постоји неколико глобалних пројеката. Они који не формулишу сопствени или се прикључују туђем или постају зона ентропије, простор без смисла, без центра гравитације и без идеје будућности. Српски свет је данас управо то простор између четири туђа пројекта. Простор без јасног правца, без унутрашњег поретка, без заједничке визије. Само пропадање, конкуренција утицаја и хаотично кретање. Српство је у прошлости имало велике и успешне пројекте. Имало је јасну представу о себи, о свом месту у историји и о својој мисији. Данас нови пројекат није формулисан. Ни државни ни национални ни цивилизацијски. Ако уђемо у туђи пројекат, резултат је увек исти. Постајемо средство, не субјект. И сами почињемо да се претварамо у зону ентропије без пројекта, без нације, без самосвести. Зато се мора поставити болно, али суштинско питање да ли српски народ данас, у политичком смислу, уопште постоји? Као политички ентитет, српски народ је разрушен почетком XX века да би се створио југословенски народ. Тај пројекат је пропао. Затим је и формално затворен. Али српски национални пројекат након тога никада није обновљен. Оно што је остало није била заједница нити нација, већ становништво једне територије. Истовремено, унутар те исте територије, изградња нација малих народа тече мирно, доследно и успешно. Са сопственим елитама. Са сопственим захтевима. Са сопственим значењима. У Црној Гори сведочимо изградњи новог идентитета уз систематско потискивање српског. У Републици Српској траје борба за очување већ постојеће политичке самобитности. У Србији народ постоји, али без артикулисаног историјског циља.
Правац је очигледан. И крај такође. Историјски принцип је неумољив или формулишеш сопствени пројекат или те укључе у туђи. Трећа опција не постоји.
Шта, у таквим околностима, елита треба да уради? За почетак, да престане да на људе гледа као на пореске обвезнике, а на територију као на ресурс.
Да почне да је доживљава као отаџбину. Да постане једно са народом у заједничкој културној, етничкој и верској судбини. Проблем није у изазовима, нити у недостатку способности. Проблем је дубљи. Одсуство народа неминовно рађа одсуство елите. Одсуство народних захтева према елити производи вештачку елиту, људе другачијег квалитета и калибра, који себе називају елитом, али то у суштини нису. Без народа нема пројекта.
Без пројекта нема будућности. Све остало су само детаљи и декорације. Упечатљива је разлика између наших бака и дека, прадедова и генерације наших родитеља. Као да су изрезани из различитих материјала. У готово свакој породици осећа се тиха, али веома дубока пукотина. Људи рођени раније живели су по принципу дужности, а не профита. Обликовали су их вера, црква, породица, земља и укорењеност.
Знали су да човек не живи због удобности, већ због служења Богу, породици и отаџбини. Тај унутрашњи код преносио се не кроз слогане, већ кроз начин живота, кроз поштовање хијерархије, одговорности и части. Част је била важнија од страха, а дужност од личне користи. Управо су ти људи изградили државу. Градили фабрике, одлазили на фронт и гинули без прорачуна. Не због профита, већ због унутрашње енергије српске цивилизације.
