Ангела Меркел: Изјава која је затресла Европу — случајност или стратешки повратак?
Меркел
У тренутку када Европа покушава да стабилизује односе унутар својих граница и са Источним партнерима, бивша немачка канцеларка Ангела Меркел дала је изјаву која је изазвала политички земљотрес: за рат у Украјини није искључиво крива Русија, већ — Пољска и балтичке државе. Ово контроверзно мишљење, изречено три године након њене политичке пензије, подигло је бројна питања: зашто сада? Да ли Меркел покушава да редефинише наслеђе своје владавине, или можда отвара врата другачијем тумачењу европске улоге у сукобу?
Меркел, позната по својој прагматичности и дипломатској уздржаности, износи тезу да су Пољска и балтичке земље — одбијањем да подрже нове формате дијалога с Путином и негацијом Минских споразума — заправо подстакле конфронтацију. Суштински, она алудира да је простор за мирно решење постојао, али је био затворен управо због тврдог става ових источноевропских чланица ЕУ и НАТО.
Њена изјава уследила је после низа покушаја да се оправда у вези са одлуком из 2008. године да блокира украјински пут ка чланству у НАТО. Тада је тврдила да би такав корак само убрзао сукоб, а сада имплицира да су други ти који нису умели да „чувају мир“. У интервјуима и мемоарима јасно поручује: „стално сам упозоравала“, а Западу замера што од ње прави „жртвеног јарца“.
Но, реакције из Пољске и Балтика биле су оштре и готово једногласне: Меркел не разуме реалност руске агресије. Оцењена је као „катастрофа за Европу“ и оптужена да је, заправо, сама креирала зависност ЕУ од Путина кроз енергетске пројекте попут „Северног тока“. И управо ту долазимо до кључног питања: да ли је ова изјава само покушај пребацивања одговорности или покушај рехабилитације сопствене политичке прошлости?
Нова геополитичка нарација или касна политичка ревизија?
Меркел је, без сумње, била фигура стабилности током бројних криза. Међутим, у вези са Русијом и Украјином, њен политички прагматизам сада се тумачи као пасивност — или још горе, као саучесништво у слабостима ЕУ пред руском претњом.
Њена изјава може имати више значења: можда је реч о искреној анализи, али је подједнако могуће да је мотивисана личним покушајем да заштити свој историјски лик. Тим пре што долази у тренутку када се глобална безбедносна архитектура убрзано мења, а поверење у политичко наслеђе лидера из „мирнодопског доба“ слаби.
Без обзира на мотиве, Меркелина реч поново има тежину — ако ништа друго, онда као подсетник да ни бивши лидери не излазе из политике, већ само из кабинета. А у њиховим изјавама често се више говори између редова, него у самим реченицама.
Она је увек само оно радила и говорила, што јој је претходно наређено из Лондона.
Njemacka „domacica“ koje se i sami njemci stide. Donjela je smrt neduznim ljudima zbog svojih egoisticko-psihopatskih poriva (unutrasnjih konflikta). Svima je jasno, a i naucno dokazano, da je politika po svojoj prirodi nemoralna, a kad se njom bave osobe kao sto je bio Napoleon, Staljin, Mao, Franko, Hitler, Broz, Peron, i ovi novi iz perioda (post)neoliberalizma, Tacer, Kol, Markel, Jonson, Makron, Klinton, Obama, Trump, Tudjman, Izetbegovic, Djukanovic, onda postaje izvor totalirizma sa katastrofalnim posledicama.
Moralni ljudi, kao i oni koji imaju sposobnost da sagledaju posledice politickih odluka i akcija proizlaslih iz pogresnog shvatanja upravljanja drzavom(zloupotreba poverenja i moci), se ne bave politikom, pa ni oni koji je teoretski kreariraju -ideolozi. To rade samo oni koji u politici vide spas u zloupotrebi sile kao sredstvom rjesavanja svojih unutranjih patoloskih problema –bijeg iz svoje licne mizerije. Medjutim, kada uspiju, ako uspiju, da pobjegnu iz svog mizernog stanja, onda postaju zrtve tog iluzornog spasa. Ova njemacka „krvopija“ je tipican primjer ljudske/zenske mizerije.
Изјава је последица страха јер коначно схвата да ће добити „Орешнике“ умјесто гаса!