Андрија Јовићевић 1911: У Црној Гори и Боки говори се српским језиком, чистим обликом јекавштине

На данашњи дан, 8. фебруара 1870. године на Ободу рођен је Андрија Јовићевић, истакнути педагог, публициста и приповједач, у народу познат као учитељ Андро. Са шеснаест година почео је учитељску каријеру у Манастиру Морачи.

За првог предсједника Црногорског учитељског удружења изабран је 1901. године у Никшићу. Објавио је богату етнолошку и антропогеографску грађу о црногорским племенима, нахијама, језику, обичајима. Позната дјела: „Домаће васпитање и његовање ђеце у Црној Гори”, “Слике из прошлости Цеклина”, “Манастири у Црној Гори” и “Дневник из албанских ратова”. Библиографија Андрије Јовићевића има преко 120 јединица, којима су обухваћени стручни радови, прилози, прикази, уџбеници и приповијетке. Био је посланик и црногорском парламенту, а активно се залагао и за социјалну реформу  друштва. Учествовао је у Првом и Другом балканском рату. Јовићевић је био један од најугледнијих Ријечана, а добитник је бројних признања краљевина Црне Горе и Југославије.

Непосредни сусрет и познанство Андрије Јовићевића са Јованом Цвијићем 1906. године, а нешто касније и са Јованом Ердељановићем, рекло би се били су пресудни у Јовићевићевим даљим антропогеографским и етнолошким проучавањима. Од тог времена Јовићевић је отпочео систематско проучавање појединих племенских и предионих цјелина у Црној Гори. Уследила су комплексна монографска проучавања појединих црногорских предионих цјелина у којима је проучено преко 300 села и 6 вароши. Обрађен је географски положај и одлике предјела, његова прошлост, привредне прилике, имовински односи, занимање становништва, типови станишта, кућа и осталих зграда, сакупљени су топоними и описана генеза насеобинских агломерација, проучени су трагови и старине старих насеља (селишта), старе цркве, црквине, гробља, градине, гомиле и друга култна места. Посебну пажњу привукло је Јовићевићеву поријекло становништва и његове тјелесне и психичке особине, затим језик, ношња, обичаји, узроци и последице миграција и остали видови културно-историјског наслеђа који су настајали у минулом и његовом времену. Грађу коју је Андрија Јовићевић сакупљао на терену, а он је био теренски истраживач у првом реду, упоређивао је са подацима у литератури. Консултовао је списе Маријана Болице, Констатина Јиречека, Павла Ровинског, Јована Цвијића, Јована Ердељановића, Светозара Томића, Сава Накићеновића и других. Своје монографије, а и остале радове, Андрија Јовићевић је илустровао шематским приказима кућа и зграда, фотографијама, табеларним прегледима домаћинстава, братства и племена, географским картама и мапама (Ријечка нахија, Зета и Љешкопоље, Скадарско језеро, на примјер).

Били су заступљени најсавременији научни приступи који се с разлогом могу користити и у наше вријеме јер због своје универзалности никада не застаријевају.

Захваљујући прегнућу Андрије Јовићевића своје етнолошко анропогеографске монографије добило је “Скадарско језеро и риболов на њему”, “Ријечка нахија” , “Плавско гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар” , “Црногорско приморје и Крајина” , “Малесија” , “Зета и Љешкопоље”.

Андрија Јовићевић је са својим научним дјелом ушао у круг најугледнијих и најобразованијих црногорсих просвјетних радника и најплоднијих стваралаца на пољу етнологије и антропогеографије. Јовићевићево научно дјело је значајно и по томе што представља достигнућа човјека из народа, из Црне Горе, који је, благодарећи неисцрпној енергији, уложио велики напор и самоодрицање, љубав и пожртвовање у проучавању и представљању Црне Горе и на тај начин успио да створи незаобилазно полазиште за упознавање црногорске културне баштине и одређивање њеног мјеста не само међу балканским и европским народима него и у свијету уопште.

Јовићевић 1911: У Црној Гори и Боки говори се српским језиком, чистим обликом јекавштине

Уважени просветни радник и први предсједник Црногорског удружења учитеља, Андрија Јовићевић, родом са Обода, објавио је 1911. године у свом дјелу ,,Црногорско приморје и Крајина*“, како се у овим крајевима говори чистим српским језиком, док се једино у поднебљима насељеним албанским становништвом и то у Улцињу и околним мјестима, говори и албанским језиком.

– У овој области се говори српски и арбанашки. Српски влада у Мрковићима, Бару, Заљеву, Зупцима, Туђемилима, Дарзи, Сеовима, Крњицама и Драчевици. У Улцињу се говори српски и арбанашки, а у осталим мјестима арбанашки. Језик је у Сеоцима, Крњицама у Драчевици исти онакав као у Црмници, а српски говор у Приморју садржи разних одлика, писао је уважени учитељ.

Он пише како у Мрковићима влада искључиво српски језик који припада углавном јужном наречју, али се веома често чују и источни, па и западни одлици, те у Мрковићима има ијекавштине, екавштине и икавштине.

Јовићевић, који је имао велики утицај на антропогеографска и етнолошка проучавања Јована Цвијића, нагласио је како Бока Которска, у којој влада само српски језик, припада чистој јекавштини, док се исто тако и у цијелој Црној Гори говори чистим јекавским, само се код Црмничана у изузетним случајевима чује понека екавштина.

Уваженог предсједника Црногорског удружења учитеља објављивао је и цетињски лист ,,Глас Црногорца“, па је тако 1896. године објављен текст Јовићевића поводом 200 година од ступања лозе Петровића на власт, у којем је учитељ истакао како су Петровићи непобједиво оружје српског народа Црне Горе.

– …А српство слави труд свој и својих неумрлих предака и одаје им дужну пошту и признање, ријечи су Андрије Јовићевића, објављене у ,,Гласу Црногорца“ 1896. године.

* Крајина се односи на дио око Скадарског језика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: