„Велика Албанија“ и НАТО опело за Црну Гору

Пише: Драгомир Анђелковић

Албанизација Бошњака и других грађана Црне Горе као консеквенца опскурне политике криминалног режима у Подгорици.

Тирана и Приштина више и не крију да им је циљ реализација великоалбанског пројекта. И раније је било јасно да је тако, али тражила се каква таква умивена форма. Сада су ствари огољене. Албанци су, основано или не, уверени да им је Запад у недавној прошлости дао зелено светло за стварање тзв. „Велике Албаније“. Само је било питање времена и начина како ће се то остварити. Сада мисле да време истиче а сваки начин им је прихватљив.

Експанзионистички планови

Геополитичка архитектура света се брзо мења а Албанци нису добили оно што су очекивали или пак оно што су веровали да ће им сигурно пасти у шаке једног дана. Будућност, искрено се плаше, вероватно ће бити много мање повољна за њих. Запад слаби док Русија и Кина јачају. Упоредо, на Западу су све снажније снаге које имају резерву према албанским аспирацијама. У таквим околностима Тирана и Приштина постају све нервозније и агресивније. Своје мегаломанске снове желе већ данас да претворе у реалност.

Чујемо мрачне идеје да ако Београд не призна сецесију Косова, оно ће истаћи своје аспирације на Топлицу и друге делове централне Србије југозападно од Ниша. Затим ће уследити поход на њих. А и пре њега планирана је окупација и севера Косова, односно етничко чишћење преосталих српских и других неалбанских енклава јужно од Ибра.

Све агресивније је понашање Албанаца у Македонији, уз захтеве да се та земља у првој фази (кон)федерализује, што је само корак ка другој фази њеног разарања, а то је стварање некакве треће албанске државе на готово половини њене територије. Великоалбански шовинисти не скривају ни претензије према Грчкој. Једино је поштеђена Црна Гора. Тачније, на први поглед делује да је тако.

Мило или Мурат?

Опскурни режим Мила Ђукановића је успоставио блиске везе са криминално-политичким структурама у Приштини и Тирани. Штавише, најбуквалније опстаје ослањајући се на коалициону подршку албанских партија у Црној Гори. Отуда, официјелна Подгорица мисли да нема проблем са заговорницима „Велике Албаније“. То што се и велики делови Црне Горе налазе на картама које ту геополитику сподобу приказују, тумачи се као непријатно наслеђе прошлости. Новопечени црногорски „пријатељи“ то што су некада мислили, више не мисле озбиљно. Уосталом, и ако мисле, није битно. Црна Гора је сада чланица НАТО и тај савез ће је, наводно, заштити.

Каква грешка! НАТО служи Вашингтону, а не он минорним чланицама тог војног савеза. А свака сила која није уистину моћна, третира се ту као минорна. Сетимо се чувеног „Џонсоновог писма“ из 1964. упућеног званичној Анкари. У њему је врло јасно речено да Америка неће да сноси последице грчко-турских спорова и евентуалних сукоба.

То што су обе земље, Грчка и Турска, биле чланице НАТО, није обавезивало САД да се у њихове размирице меша на начин који тој сили није одговорао. Претходно је мала Грчка крајње недипломатски упозорена да је за „америчког слона“ обична „мува“ те да не умишља да је другачије (усмено је то речено грчком амбасадору). Онда је нешто мало увијеније али суштински слично у поменутом писму саопштено Турској. И још нешто приде се ту нашло: да ако се Турска одлучи да интервенише на Кипру, Америка неће Турску бранити у случају да Совјетски Савез одлучи да војно помогне Грцима (макар онима на војно-политички несврстаном Кипру).

Кипарске поуке

Турска је научила лекцију. Привремено се повукла да би касније енергичније наступила. У следећих десет година је драстично појачала војну моћ, како би сама лако могла да порази Грке те би била доживљена у Вашингтону озбиљније од бедне муве. Упоредо је у значајној мери побољшала односе са СССР-ом како би сама осигурала своја леђа. Што се тиче Грка, они су, оптерећени унутрашњим размирицама, пропустили време да војно-политички ојачају.

Тако су слаби и разједињени дочекали 1974. годину када је дошло до нове кулминације „Кипарске кризе“. Тај пут је њен елемент постала и турска инвазија на Кипар. Последица тога је била турска окупација 40 посто територије Кипра (иако су Турци чинили само 18 процената кипарског становништва), протеривање 200 хиљада Грака из својих домова, стварање некакве турске независне државе на северном делу острва.

Као што је било речено, НАТО није брано Грке нити је спутавао Турке. Додуше, не би бранио ни њих да су они били слабија страна у сукобу са Совјетима. Као што је Бела Кућа раније поручила: за њу су Грци и Турци обичне муве. Да ли ствари данас стоје другачије са Црном Гором? Наравно да не. Тек је она небитна и инфериорна. Вашингтон, Берлин, Париз, Лондон – због ње сигурно неће рескирати животе својих војника. Ако Албанци крену у поход и на њу, на то се свакако неће гледати позитивно, али ништа неће бити учињено ни да се крвави пир спречи. А да Албанци добро знају зашто пола Црне Горе укључују у границе своје монструозне „Велике Албаније“ – одговор је потврдан. Намеравају да у погодном моменту те територије освоје.

Албанизација Бошњака

Ради тога, на начин који вишеструко превазилази културно-просветна и друга мањинска питања, свестрано јачају потенцијале алабанске заједнице у Црној Гори. Као у другим земљама региона, она у погодном моменту треба да буде „пета колона“ албанског експанзионизма. И то је тек половина албанске мрачне замисли. Другу половину чини негирање словенског идентитета наших муслимана у Црној Гори. За њих се у великоалбанским круговима упорно понавља глупост да се ради о словенизираним Албанцима. Као да су Албанци били муслимани и пре доласка Турака па је део њихових сународника током вишевековне српске владавине у средњем веку изгубио изворни идентитет а сачувао веру.

Којешта. Нема сумње да су у питању исламизирани Срби. Надаље, пре је тачно да је велики део Албанаца српског порекла него обрнуто. На страну небулозе које се чују и у Босни да је ислам био присутан на Балкану и пре турске окупације. Но, оставимо сада то на страну. Оно што је овде битно то је да су тзв. Бошњаци у Црној Гори за Албанце идентитетски пољуљани део њиховог народа. И то не само они у општинама Плав и Гусињ – где су најизразитије албанске претензије – већ и у другим деловима Црне Горе, од севера те републике до њеног јужног приморја.

Албанска аждаја жели да државно-територијално прогута велики део Црне Горе али и национално значајан део наших муслимана који себе данас дефинишу као Бошњаке. За нас су ти људи несумњиво српског порекла, али им не оспоравамо право да буду Бошњаци. Исто као што је за сваког свесног Србина Црна Гора српска земља, али то не укључује и оспоравање њене државности и права оних грађана који се не осећају као Срби да се изјашњавају као Црногорци у националном смислу (проблем је када се разним видовима социјалног, политичког, пропагандног и економског притиска такав идентитет намеће грађанима Црне Горе чија српска осећања су и даље жива).

Пасивни отпор

Црној Гори нема спаса ако заговорници великоалбанског пројекта помисле да су у прилици да према њој крену у офанзивну акцију. С друге стране, то понављам, НАТО неће помоћи Црној Гори ако се то догоди. Кипарски случај то емпиријски потврђује. Зато је за Црну Гору једини спас у унутрашњем јачању и развијању блиских односа са Србијом и свим другим државама које су спремне да јој истински помогну. Међутим, официјелна Подгорица то неће да види а од правих пријатеља бежи у загрљај правих непријатеља. Уосталом, и што би било другачије?

Људи који одлучују у Подгорици равнодушни су према судбини своје земље и њеног народа као да су туђи. Мила и компанију интересује само лични профит. Надам се да критична маса словенских становника Црне Горе – били то грађани који себе доживљавају као Србе, Црногорце или Бошњаке – схвата да је баш тако. Ипак, то није довољно. Режим фалсификује изборе и на друге начине прекраја вољу грађана. Може већина грађана да буде против њега, али он ће налазити начин да опстане. А сваки дан његовог опстанка умањује шансу Црне Горе да избегне албанизацију.

У таквим околностима једино решење је пасиван али упоран грађански отпор. Непослушност криминалном режиму би, поготово у летњим месецима када је функционисање државе битно због туризма, нанела фаталне ударце режиму. Такав отпор одузео би му финансијске ресурсе за опстанак и нанео међународни ударац његовом имиџу. Наравно, нема сумње да би пасивни отпор у сезони када се зарађује новац, био болан и за многе грађане. Али нека се замисле и виде шта им је алтернатива: то је учење албанског језика и алабанизација имена како би могли да опстану у „Великој Албанију“ у коју их гура морбидни режим!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: