Пише: Небојша Јеврић
Када сам, пратећи предизборну кампању Јована Рашковића, обилазио сва српска места у Крајини, од многих сам чуо како ми са поносом причају да су пореклом из Црне Горе.Црна Гора је за њих била нешто велико и свето. Поп Ђујић је обећавао народу, дижући га на буну против усташа, да ће му у помоћ доћи црногорски четници.
Четрдесет пете међу Ђујићевим четницима који су пребегли нашао се Анђелко.Још му ни брада није почела расти.
Стигао је до обала Ори језера у Канади. Ту се спријатељио са Новељом Перовићем, Ђуришићевим четником, и његовим врсником. Били су оба неожењени. Новеља му је наводаџисао своју сестру Анђелију која је остала у Црној Гори и коју су после рата месецима комунисти саслушавали.
„Не знаш ти каква је наша Анђа! Јединица међу пет брата. Ми смо је учили да гађа из љевора. Тукла је мише по катуну а да никад промашила није. А питу што зна да развуче! Јуфку је у стању да истањи одале до Торонта. Е, да ми је сад њеног копривника.Али нема коприва у Канади.“
И кренуше писма пут Бјелопавлића. Стиже и њена слика у црногорској роби.
Брзо су се договорили али потраја две године пре него што стиже Анђелија.
Поручио јој брат да ништа сем ђедових гусала и коријења од коприва не носи. Може флаша лозе, оне што су јој за удају испекли. Више не давају.
Анђелко дигао кредит и купио кућу са баштом поред језера.
На свадби у кафани „Равна гора“ био је и војвода Ђујић.
Анђелка није никад радила али зато је држала велики врт у којем је сем коприва и раштан засадила.
Енглески никад научила није. Није јој ни требао.
Сваке недеље после литургије кад људи седну у парохијском дому да по ракију попију, Анђелка донесе питу од коприва. Еј, свега има Канада: али пита од коприва је пита од коприва.
Гордио се Анђелко.
Он је возио тешке камионе од Торонта до Мексика и имао добру плату. Није било потребе да Анђелка ради. Имали су свега, што се каже, сем птичјег млијека.
Само их је једно мучило. Анђелка није могла да роди.
Као и већину жена чија су браћа и очеви избјегли са четницима, силовали су је обесни удбаши. И остала је носећа. Није хтела да роди удбашко копиле. Очистила је баба Стануша дреновим вретеном и поштетила. Једва је жива останула. Лежала је недељама у слами и јела само свеже усирен сир.
Никад то мужу није рекла. Водио је он по љекарима и манастирима али све залуду. На крају се са тим помирио. Волели су се, упућени једно на друго , још и више.
Пролазиле су године. Дочекали обоје пензију.
Њему осамдесет пет а њој седамдесет.
Ко је у Канади био а до њих није увратио исто као и да није био.
Неки дан зове ме Цвико Видаковић из Шековића који живи у Торонту.
Положио све испите за трговца некретнинама.
„Знаш ли ко ми је прва муштерија?“
„Ко, Цвико?“
„Никад ти неће паст на памет!Анђелко.“
„Шта је било, да му жена није умрла?“
„Није, него га оставила.“
„Како, побогу?“
„Нашла млађега.“
„А колико је њему?“
„Седамдесет. И има двоје унучади. Преселила се код њега и сад му унучад подиже док синови раде.“
„А Анђелко?“
„Анђелко каже: Читавог живота је Анђелка сањала да подиже ђецу. Продајем кућу упола цене, само да је Србин купи, а ја ћу у старачки дом.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
