Ана Капор: У “Белешкама” је све оно у шта је мој тата вјеровао

Сликарка Ана Капор о одрастању уз славног оца, породичним дружењима и реиздањима легендарних татиних књига: Из књиге сам разумјела и зашто је толико волио ријеку, и зашто нас је тамо често водио, али и како да научим да будем срећна са оним што имам, казала је за „Новости“

Момо је био врло присутан и њежан отац и укључивао је мене и сестру Јелену у готово све што је радио. У ствари, сви заједно смо, као породица, живјели ту авантуру свакодневно, радујући се његовим успјесима.

Били смо на неки начин екипа у којој је он био капитен, али где смо сви ми давали свој максимум за успјех тима – овако, за “Новости”, говори Ана Капор, ћерка једног од највољенијих српских књижевника и сликара Моме Капора.

Било је лијепо гледати како се заједнички сан мог оца и моје мајке Ане остварује и како двоје младих људи, који су кренули од нуле, полако граде живот какав су жељели.

Њихов оптимизам и вјера у то да ће татине књиге наћи пут до публике и онда када је то изгедало немогуће су нешто што ме прати и што је суштински одредило мој однос према животу.

Ова позната сликарка, која већ више од три деценије живи и ради у Риму, недавно је посјетила Београд, како би промовисала очеву чувену књигу “Белешке једне Ане”, у новом издању “Лагуне”.

У разговору за „Новости“ Ана Капор је говорила о Београђанкама некад и сад, одрастању уз славног оца, породичним вриједностима, али и најавила нова издања Капорових “старих” књига.

У предговору “Белешки” кажете да је Ана архетип Београђанке коју и данас срећемо. Каква је, према вашем мишљењу, савремена Београђанка?

Ана је тинејџерка која је у сукобу не само са старијима, него и са својим вршњацима, у којима види копију њихових родитеља, уљуљканих у удобне али не претерано занимљиве животе. Она је неко ко не следи моду нити правила, већ их ствара.

Град у ком јој се десило да се роди доживљава као најбољи на свијету и не размишља о томе да га замјени за неки други. Она је проницљива и радознала, али у исто време поседује и одређену дозу наивности, коју је данас тешко пронаћи код девојака њеног узраста.

Данашње Београђанке можда са мало мање романтике виде Београд и лакше га мијењају за неке друге градове јер су се времена промијенила, а сентименталност не помаже онима који желе да нађу свој пут што прије. С друге стране, данашње Београђанке, баш као и Ана, сачувале су смисао за хумор и специфичан дух који је немогуће имитирати.

Рекли сте да сте доста касно прочитали књигу “Белешке једне Ане”. Шта је она вама значила тада?

Када сам је прочитала, схватила сам да је та књига сублимат свега онога у шта је мој отац вјеровао. У њој има љубави, њежности, ироније, носталгије, али и озбиљне критике тадашњег система.

Из књиге сам разумјела и зашто је толико волио ријеку и зашто нас је тамо често водио, али и како да научим да будем срећна са оним што имам и да не чезнем ни за чим.

И најзад, ова књига ме је научила толеранцији и прихватању различитости, као и томе да људима прилазим без предрасуда, водећи се увијек само својим инстинктом.

Очев сликарски таленат је несумњиво у вашим генима, а шта је са списатељским даром?

Многи сликари пишу, и то врло добро. Ја засада нисам осјетила потребу да кренем у том правцу. Ипак, радо сам прихватила да напишем предговор књиге “Белешке једне Ане”, јер сам то доживела као дуг према тати и према свему што је, као родитељ, учинио за мене.

Да ли је теже бити сликар у Риму или у неком другом, “мање умјетничком” граду?

Бити сликар је, према мом мишљењу, једно од најљепших занимања, али подразумјева и одређене ризике које човјек мора да преузме на себе када одлучи да се бави овим послом. Већ дуго сликари, у ствари, ниједном друштву нису претјерано потребни нити важни, иако сам дубоко увјерена да не би требало да буде тако.

Можда постоје неке сређене земље гдје је другачије, али у Италији, баш као и у Србији, умјетници су углавном препуштени сами себи.

Правила игре су јасна од почетка, па онај ко ипак одлучи да буде сликар, без обзира на све, зна унапријед шта га чека. С друге стране, сликарство је поље апсолутне слободе, а недостатак било какве хијерархије даје осјећај да све зависи само од нас самих, што мени савршено одговара, јер сам васпитана на начин да се не ослањам на друге.

* Ко је ваш највећи критичар? Чијем суду вјерујете?

Сама себи сам највећи критичар. Перфекциониста сам, па онда и од других захтјевам много, што и није добро. У ствари, уопште нисам лака, и сигурно је да ме Владимир заиста много воли када је издржао са мном 35 година.

Ваш син одраста са родитељима сликарима, у Риму, у свјетској престоници културе. Показује ли он, можда, нека умјетничка интересовања?

Лука је на завршној години права. Он је Владина и моја боља, апдејтована верзија. Воли да чита и врло лијепо пише, али никада није пожелио да му то буде животни позив. Можда је тако и боље. Нове генерације много брже од нас схватају шта желе и како свет функционише.

Која нас још реиздања очекују?

Тренутно је у припреми књига “Онда”. То је илустрована бајка за дјецу и одрасле коју већ дуго није могуће наћи у књижарама.

Тата је ауторска права за ову књигу поклонио мом сину, а свом унуку Луки, јер је то књига за коју је он одмалена био највише везан. Жао ми је што су њих двојица могли да се друже само петнаест година, али то је ипак било довољно времена да га Лука заувијек запамти и заволи. Јелена и ја планирамо да са “Лагуном” следеће године издамо и књигу “Хеј, нисам ти то причала”, јер је она на неки начин природни наставак “Бележака”.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: