Америка више није лидер, а ЕУ чак ни привезак: Зашто Запад усмерава бес на Путина

„Тако је говорио Хитлер нашег доба, Владимир Владимирович Путлер“, овако потезе руског председника објашњава коментатор реномираног гласила из Хрватске. Мање је важно и који коментатор и ког гласила, пошто је наведена сентенца, у идентичној или сличној форми, написана или изговорена већ онолико пута у великом броју реномираних западних медија.

Ово што гледамо у „домаћој изведби“ по балканским новинама и телевизијама више дође као својеврсно цитирање, понављање фразе која је кандидована за непобитну истину. Путин је Хитлер, а по тој логици, и данашња Русија требала би се изједначити са нацистичком Немачком.

Јер, како објашњавају стотине аналитичара, до фебруара 2022. Европа је живела у неком другом свету, изграђеном након 1945. године, без ратова, насиља, звецкања оружјем, посвећена решавању проблема кроз дијалог и институције, преко дипломатских иницијатива, оријентисана ка трајном миру и стабилности. Џозеф Бајден мисли „да се овако нешто дешава отприлике једном у 6–8 генерација“. Дакле, сведоци смо историјске прекретнице невиђене још од почетка ХХ века.

Бајденова бесмислена поређења

Свакако, међу аналитичарима и коментаторима има и оних који искрено верују у ту причу, али има и оних који су учествовали у бројним пројектима сасвим другачијег карактера од описаног. Нити је Путин „покварио журку“ и нарушио „трајну стабилност“, нити је свет био „оаза мира“ од 1945. године. О Бајденовој компарацији тек је бесмислено полемисати.

Са једне стране, период једнополарности обележило је и време хегемонистичке стабилности. САД су често прибегавале вођењу ратова (мада их нису тако квалификовале), баш да би одржале хијерархију у структури светског политичког система, самим тим и неприкосновеност сопствене улоге глобалног лидера.

Од распада биполарног поретка Вашингтон је реаговао употребом оружане силе (самостално, преко НАТО или формирајући „коалиције вољних“) у Сомалији, БиХ, на Хаитију, против СР Југославије и Ирака (уз образложење да се тако одржава режим санкција против Садама Хусеина), потом бомбардујући Судан и Авганистан (уз тврдњу да се тако уништава инфраструктура Ал–Каиде, што је начелно било тачно, али се касније испоставило да је припреман терен за поделу Судана и „упад“ у Кабул), те скоро деценију и по Пакистан, као и започињући вишегодишње (вишедеценијске!?) ратове у Авганистану (2001), Ираку (2003), Либији (2011) и Сирији (2014), уз додатне ангажмане у Јемену (блокада лука како би се подржала акција Саудијске Арабије) и против Ирана (убиство генерала Касима Сулејманија)!

Америчка казна за непослушне

Тешко је и пребројати све успеле и неуспеле обојене револуције и „плишане преврате“, још теже бројне притиске који су узроковали смене легитимних власти широм планете. У теорији је поред често коришћеног појма превентивни рат, развијана и теза о преемптивном рату. Преведено на језик сурове (гео)политичке праксе, није било неопходно да се нешто догоди, већ да Американци посумњају како ће се догодити па да због тога кажњавају непослушне.

Заогрнути у приче о ширењу људских права и слобода, чувању глобалног мира и борби против недемократских режима могли су интервенисати заобилазећи међународне организације, ратно и хуманитарно право. Заједно са њима, то су у највећем броју поменутих случајева чиниле и водеће западноевропске земље. Уз идентичне изговоре.

Колективни Запад, са источноевропским вазалима који су постали ревноснији у имплементацији свих тих људскоправашких стратегија и политички коректних принципа, сејао је ратове и насиље другде, иза својих географских граница, доносећи немир и нестабилност директно – стотинама милиона, индиректно и милијардама људи.

Како се чувала хијерархија

Тако се одржавала хијерархија и чувала позиција. САД на врху, тик испод њих западноевропска зона и неколицина партнера из других макрорегиона (Јапан, Аустралија) који се заједно баве развојем технологија, кредитирањем и услугама.

Кинезима и Индијцима бејаше намењено да производе робе широке потрошње по ниској цени, Русима да испоручују енергенте, житарице и базне материјале такође по ниској цени, остатку света (Африка, Латинска Америка, југоисточна Азија) да тавори трпећи „стране инвеститоре“ оличене у мултинационалним корпорацијама као нове колонијалне управнике.

Са друге стране, сукоб у Украјини припреман је дуго, још од 2014. године. Те припреме су укључивале свргавање легално изабраног председника, темељно наоружавање, оправдавање или сакривање ратних злочина (14.000 убијених у Донбасу), сталне провокације Русије (некако се олако заборавило упловљавање британског разарача у руске територијалне воде или редовне повреде ваздушног простора, на пример), изградњу биолошких лабораторија чудне намене, блискост са (про)нацистичким организацијама (финансирање, логистичка подршка, обезбеђивање медијског простора за популаризацију идеја појединцима и групама чији би рад у већини западноевропских држава био судски забрањен), доношење расистичких закона, експлозију криминалних активности и корупционих скандала…

Европа глува и слепа

И на то су у ЕУ остајали глуви и слепи, савијали се под америчким захтевима говорећи како то све баш и није тако, безбели — руска пропаганда ради свој посао. Иако је против Русије вођен хибридни рат све време, иако се то манифестовало и догађајима у Белорусији, Казахстану, на јужном Кавказу.

И према расположивим подацима (а како време буде пролазило тих података биће све више) вођење тог хибридног рата значило је и индуковање оружаног сукоба на руској југозападној граници највероватније пре маја 2022. године. И те како је било рата и насиља, звецкања оружјем, избегавања дијалога и заобилажења институција, занемаривања дипломатских иницијатива, утабавана је стаза ка немиру и дестабилизацији.

Америчке реакције које су подразумевале употребу оружане силе имале су за циљ продужавање периода једнополарности, а посматрано из историјске перспективе — ЕУ је као „субимперијални привезак“ учествовао у томе.

Ова „геополитичка слагалица“ подразумевала је и „украјински фронт“ као важно бојиште на ком се остваривањем стратешке предности покушавао одржати привид функционисања принципа хегемонистичке стабилности.

Таква перцепција преовлађује у незападном делу света. Отуда и противљење убедљиве већине да се придружи западној хистерији упереној против Русије. Отуда поларизација и неразумевање колективног Запада и незападних актера у новонасталим околностима.

Свесно, несвесно или подсвесно, тек бес колективног Запада се усмерава против Путина управо из разлога што се сада завршава фаза трансформације структуре светског политичког система, нема више америчког монопола на употребу силе, нити пројектованог хијерархијског уређења међународног поретка.

Западни „мир“ има своју цену

Рат има своју цену, али и мир има своју цену. „Западни мир“ постао је прескуп за незападне актере, који су почели да плаћају превише због америчких реакција и интервенција, упарених са политичким или војним ангажманом кључних чланица ЕУ.

Уосталом, а зашто би Кинези и Индијци пристајали на доживотни статус „подјармљених економија“, Руси да испод цене крчме природне ресурсе чија ће цена зависити од туђих геополитичких пројекција, а остатак света да тавори у неоколонијалном статусу. Суштински, оно што ради Путин не разликује се од бројних решења којима су прибегавале САД уз асистенцију ЕУ током претходне три деценије, правећи преседане кроз које су одржавале своју позицију. Осим у томе да овај и овакав сукоб није у интересу колективног Запада.

„Свет је дошао“ у Европу. Правила која су Американци и Европљани примењивали другде (па чак и на европској периферији) постала су важећа и за „стари континент“. Доскорашње хијерархијско уређење потпуно се урушава, а уместо ње ствара нова, без САД као глобалног лидера, без ЕУ као „субимперијалног привеска“ који ће тако црпети одређене бенефиције.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: