Аматери свих земаља, уједините се

Велику прашину у аматерским књижевним круговима подигао је један сасвим разложан текст о концепту Ратковићевих вечери поезије у Бијелом Пољу. Наиме, посљедњих година на овој манифестацији није могуће чути креативни наступ било којег ствараоца за којег се оправдано сумња да пише на српском језику и припада корпусу српске књижевности у Црној Гори. Међутим, забуна у аматерским круговима, па и хистерична галама, индукована је непознавањем елементарног редосљеда ствари: наиме, да би неко био српски стваралац, потребно је најприје да буде стваралац. Зато овај текст и није намијењен зајапуреним ентузијастима који скоро сваке недјеље из своје „генијалне“ радионице извуку нови швракопис, што је само по себи комично. Међутим, имајући у виду недужно дрвеће које у сврху производње папира мора да се посијече да би аматери објавили своју смијурију, човјека прожме нека истинска туга. Ништа су сузе Грете Тумберг при мом очају кад видим шта се све печата и ко се све уживио у трагикомичну улогу писца.

Свака припиздина у Црној Гори наједном је постала епицентар непрепознатих књижевних генијалаца, за које је некада постојао прикладан и достојанствен, а истовремено сажаљив појам – завичајни ствараоци. И умјесто да се задовоље тиме, почели су, с еланом послератних пјесника обнове и изградње, да јуришају на канон домаће и свјетске књижевности. Нимало не уважавајући фолклорну гному – Много је мачку говеђа глава – они упрежу своје кочије (анахронизам је омиљени стилски ефекат те дружине!) и крећу на пут ка Штокхолму, надајући се да ће их у међувремену сустићи и вијест да су добитници Нобелове награде, те да им се сав труд исплатио.

Аматери свих боја редовно се јављају на конкурсе локалних и државних уреда којима се суфинансирају упорни и истрајни апликанти, а не умјетници, што се на крају редовно претвара у тортуру дебилитета, што  рекао један некад озбиљан постмодерниста којег ови аматери сада својатају.

Терминална фаза аматерске агресије јесте спремност да се ућутка свако ко овај наопаки поредак уопште примијети, а камоли јавно разобличи. Не требају аматери књижевног критичког арбитра, одомаћили се у паланачкој жабокречини и јуришају на сваког ко им усталаса пријатност екосистема у којем вегетирају. К томе ваља додати и љутњу и пријетње кад се, на неартикулисани лавеж, фигуративно пошаљу у простор утерусне преегзистенције.

Да би у књижевности (и у друштву уопште!) почело да се раздваја жито од кукоља, потребно је прво разумјети да књижевна манифестација мора да има пристојну креативну претпоставку, а не да личи на Дане боровнице на којима ће неки ђувеглија из дијаспоре очијукати с пристасалим домаћицама. Дакле, развој туризма, сјевера, аграра и осталих индустрија свакако треба подржати, а књижевност напокон пустити да одахне од дилетаната. Иначе ће књижевни живот крахирати на те гране да ни тимови археолога неће моћи да изрударе последњег изумрлог читаоца.