Албанац који је задужио Србе: Есад-паша Топтани – човјек коме су чојство, јунаштво, витештво и дата ријеч били светиње

На српском војничком гробљу у париском предграђу Тије, међу 756 православних крстова налази се један полумесец. Ту је, по сопственој жељи да почива међу српским војницима, сахрањен један од водећих албанских политичара 20. века, бивши турски генерал и велики српски пријатељ Есад-паша Топтани. Место у нашој историји овај часни човек и хуманиста заслужио је помажући српску војску која се 1915. повлачила кроз Албанију, чиме је сачувао десетине хиљада живота наших војника и цивила.

Есад-паша потиче из једне од најстаријих и најбогатијих албанских земљорадничких породица Топтани. Образован на француској Војној академији у Сен-Сиру, био је шеф личне гарде последњег турског султана Абдула Хамида Другог. Са српском и црногорском војском сукобио се током опсаде Скадра када је руководио турском одбраном. После седам месеци тешких борби, предао се 23. априла 1913. године. Када је Есад-паша у знак предаје пружио сабљу српском генералу Петру Бојовићу, он му је вратио и понудио да заједно са турском војском и оружјем напусти ослобођени Скадар. Tај витешки гест Есад-паша никада није заборавио и постао је доживотни пријатељ Срба.

Недуго затим, Есад-паша постаје министар унутрашњих послова Албаније, ослобођене од турске окупације, који се супротстављао наметнутом пруском кнезу Вилхелму фон Виду који је одбио да албанској сиротињи подели земљу која је припадала турским земљопоседницима. Есад-паша је веровао у Албанију којом владају његови сународници, по угледу на две братске балканске краљевине Србију и Црну Гору. Српска влада је подржала Есад-пашу у намери да постане албански владар што је и успео крајем 1913. године када је преузео власт у централној Албанији. Када је избио Велики рат, Есад-паша није имао дилему да подржи савезничке силе, па је постао противник Аустро-Угарске и Немачке које су својски подржавале његове противнике у Албанији у припреми побуне. Када је Есад-паша 17. септембра 1914. године потписао Нишки споразум са председником српске владе Николом Пашићем који је подразумевао заједничко оснивање војних и политичких институција, војни савез и пругу од Србије до Драча, постало је јасно да је овај албански политичар одлучио да буде на страни Србије и њених савезника. Његови побуњени противници, које је наоружала Аустро-Угарска, нису више смели да чекају, па су почетком 1915. опколили Есад-пашу у Драчу и захтевали од њега да објави рат Србији. Упркос противљењу савезника, председник српске владе Никола Пашић се одлучио на војну интервенцију. Почетком јуна 1915. године у Албанију је послато више од 20.000 српских војника и жандарма. Они су заузели Елбасан и Тирану, средишта побуне, и ослободили опкољеног Есад-пашу у Драчу. Била је то мудра и ризична одлука српске владе која је омогућила да се касније српска војска повуче преко Албаније. Српско руководство је већ тада схватило да савезници не могу да се договоре о помоћи српској војсци у Србији, а да Италији дају концесије на Јадрану и у Албанији како се не би придружила Немачкој и Аустро-Угарској. У таквој ситуацији Србији ништа друго није преостало него да сама заштити свог савезника у Албанији и осигура излаз за своју војску.

Есад-паша ово Србији није заборавио, па је током Првог светског рата био на њеној страни, омогућивши јој повлачење преко Албаније. Крајем 1915. године, Есад-пашина жандармерија је помагала српској војсци обезбеђујући сигурне пролазе, смештај и храну, и учествујући у сукобима са албанским одредима који су нападали српске јединице и избеглице. Он је издао наредбу да се на територији Албаније прима српски динар као средство плаћања да би омогућио српским војницима који су се повлачили преко Албаније да купе намирнице за своје потребе. Докле се Есад-пашина породична и официрска моћ простирала у средишњој Албанији српска војска се слободно кретала. Од 220.000 војника који су кренули преко Албаније према Крфу, 150.000 их је стигло на циљ. Српски губици би били много тежи да Есад-паша није остао веран споразуму у тим тешким тренуцима. Регент Александар Карађорђевић одликовао је пред напуштање Албаније Есад-пашу Орденом белог орла првог степена. После српске војске, Албанију је напустио и Есад-паша који је са својим јединицима дошао до Солуна. Ту се, заједно са Србима, под француском командом борио на Солунском фронту и учествовао у ослобађању Србије.

После велике победе у Првом светском рату, под окриљем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Есад-паша је довео делегацију на Мировну конференцију која је одржана у Паризу. Он је поднео Меморандум о Албанији крајем априла 1919. године, којим настоји да убеди Париску мировну конференцију да је он једина легитимна власт у Албанији. Његове присталице су сазвале Народну скупштину у Албанији која га је прогласила за краља. Док се спремао за повратак у Албанију, Есад-паша је убијен у атентату 13. јуна 1920. године у Паризу. Убио га је Авни Рустеми, политички активиста и члан албанског парламента, који је био противник сарадње Срба и Албанаца. Есад-пашина породица наставила је да негује добре односе са Србима. Док се Есад-пашин сестрић Зогу није 1928. године крунисао за албанског краља, живео је у изнајмљеној вили у Крунској 75 у Београду.

Убиством Есад-паше, албанска политичка елита одлучила је да свој национални идентитет гради на мржњи према Србији. Можемо само да замислимо како би Балкан у прошлости изгледао да је Есад-паша преживео и усмерио будућност свог народа ка сарадњи и миру са Србима. Није се то догодило, па данас у Албанији Рустеми има споменик и све почасти, а Есад-пашу сматрају издајником. Али, то је ствар и одлука Албаније.

Србија има обавезу да не заборави тог човека коме су чојство, јунаштво, витештво и дата реч били светиње. Мала, слепа улица, на београдској општини Вождовац коју смо му доделили, сасвим сигурно није достојна онога што је Есад-паша учинио за наш народ. Показаћемо да смо незахвални ако не учинимо више.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: