Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava, jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava
Sveti Sava i Stefan Nemanja
“Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
„Već je prošlo davno veče, i nema se ponoć hvata,
sedi oci, kaluđeri, otvor`te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge –
al` je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad, evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor`te mi, časni oci, manastirska teška vrata
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“.
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“.
Vekovi su prohujali od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al` to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin – Sveti Sava.”
Moj deda rodjen na Svetog Savu i pored demencije i teske bolesti sjecao se ovih stihova i pred kraj zivota ih cesto govorio
U nekom od svojih spisa sveti Ava Justin Popović je napisao da će se tek na strašnom sudu kada će se sve razotkriti i sve što je tajno izaći na videlo saznati šta je sve sveti Sava uradio za srpstvo, da to naša zemaljska merila ne mogu da obuhvate.Nama ostaje da težimo da ga budemo dostojni,kad je on kao carski sin mogao da ostavi sve i pođe za Gospodom možemo vala i mi da se potrudimo koliko je u čijoj moći