ИН4С

ИН4С портал

Аксиолошки хабитус Запада

1 min read

Говорити о Западној традицији могуће је ако се и само ако говори из ње саме. Међутим, чини се да наш јавни дискурс о овој баштини дискутује флоскуларно, чиме основна одређења Запада доживљавају хиперинфлацију.

SAD

Свакако да је непресушна тема, поготово атлантистичког миљеа, прича о Западним вриједностима. Ако уозбиљимо питање о вриједностима онда ћемо видјети како вриједности Запада леже далеко од онога што атлантисти представљају. Наиме, сама идеја Запада, осим просторно, идејно се везује за Европу. А идеја Еворпе, прије свега, изражена је у њеном културном идентитету.

Ријеч је, заправо, о идентитету чији се настанак везује за кретање мишљења и непресушне жеље за знањем античког човјека. Посебност европске културе је управо у томе што је једина настала трагом науке и њене моћи (Гадамер, 1999: 9), односно на темељу знања.

Да би се схватио културолошки контекст Европе, њено пред-стављање захтјева прављење јако битне дистинкције. Наиме, ријеч је о дистинкцији између митотворске и логосне концепције поимања свијета. Говор митотворства има задатак откривања онога што је прво у темпоралном смислу, док. с друге стране, говор логоса је усмјерен ка ономе што је прво у онтолошком смислу. Хронолошки почетак Европе, стога, налазимо у миту, који се односи на кћерку феничанског краља, звану Европа, коју је отео и насилно обљубио Зевс, врховни бог Олимпа. Обљубивши феничанску принцесу, Зевс јој је заузврат подарио скупоцјен накит и копље. Симболика Зевсових дарова Европи говори о задобијању интелигентности и моћи (Гретић, 2008: 206), којима је Европа прикрила изгубљену чедност. Најприје, појам интелигентности, можемо повезати са периодом античко-хришћанске епохе Европе, а појам моћи морамо повезати са нововјековном и савременом епохом Европе. Зашто?

Повезивање интелигентности са античко-хришчанском сликом Европе оправдано је, с обзиром да нас интелигентност асоцира и упућује на логос као на оно ,,подлежеће” Европе. Из овога је примјетан онтолошки контекст да како самог човјека и његову егзистенцију карактерише констатнтност ума. Све што јесте у служби је логоса, како теоријског, тако и практичног. У теоријском смислу задатак логоса је да пружи доказе, а у практичном да направи разлику између добра и зла. Управо на овој разлици и тежњи ка стицању врлине Хелени су развили свој политички наук. Политика као вјештина бриговања за полис јесте аретологија, с једне, и теорија васпитања, педагогија, с друге стране. У складу са овим вриједностима дјеловао је хомо сапиенс (homo europeus), а само дјеловање је красило његов биос политикос. Ипак, безличност античког човјека, његова безсубјективност, односно, подређеност космолошкој хијерархији представљала је његову недовршеност. Тек са хришћанством, логосом љубави и жртве (Шијаковић, 2011: 553-560, 554), добијамо умјесто царства нужности, царство слободе и љубави. Дакле, природа више није та која ће учинити човјека слободним или робом, као што је то случај био у антици. Љубав и слобода постају конституенси личности, а бити личност значи бити посебан, бити различит, али истовремено заједничарити са осталим личностима. Дакле, хришћанство је довршавајући антику уздигло личност на начин постојања (tropos hiparkseos).

У новом вијеку, мађутим, скок од метафизике ка искуственој науци означавао је нови европски почетак, нову слику стварности и заборав онога што су наши преци утемељили. Ријеч је о пресудном обрту у историји европске научности, гдје постаје видљив јаз између философије и науке. Наука постаје искуствена наука и као таква узима примат у обликовању европског идентитета и људске егзистенције. Стварањем нове идеје науке и њеном апсолутизацијом, за посљедицу добијамо да је механицистички материјализам основна философија живота. Главни људски телос јесте ослобађање од свих стега традиције, религијског и природног детерминизма и креирање историје актима човјековог стваралаштва и произвођења. Европа настала на овим основама персонификује Европу моћи што симболизују накит и копље из наведеног мита.

Сагледавајући античко-хришћанску изградњу европског идентитета, при чему не смијемо занемарити каснији уплив оријенталалне традиције, можемо потврдити да су његови носиоци Атина и Јерусалим. Просторно се ова два града готово налазе на хоризонту, граници Европе. Јерусалим и не припада Европи. Али временски, исторично су најевропејски, јер без њих и духа насталог кроз грчку философију и хришћанску религију, Европе не би било. Сублимацију ова два града свакако представља Рим, чију ће штафету европског духа, због историјских околности, преузети најприје Константинопољ, а касније Москва (Трећи Рим).

Како то да се појављују Констатинопољ (Стамбол) и Москва као носиоци европског (западног) идентитета, с обзиром на честе констатације које износе западнофилски апологетичари? Очито је да слабо познају идеју Запада. То непознавање се опет често манифестује кроз исказе како је ‘’Запад од Грчке преко Рима и ренесансе, до Француске револуције и америчког Устава дефинисан и саздан на правима и слободама појединца.’’(Ивановић Жељко) У антици (безсубјективном поретку) слобода појединца!? Или, блиједа копија овог исказа како је ‘’Западна цивилизација, почевши још од Грчке и Рима, па све до данас, оно чему треба да тежи Црна Гора, наравно не умањујући при том вриједности култура Истока и значај очувања добрих и пријатељских односа са братском Русијом’’(Мрваљевић Данило). Како то да је руска култура источна!? Зар је Трећи Рим на Истоку!? Овакви ставови би сигурно на испитима из Историје филозофије II-III осигурали пад без могућности поновног уздизања.

Овдје је нужно истаћи да оно што се данас сматра Западом предстваља Друго Запада или Друго Европе. Наиме, ријеч је систему вриједности насталих кроз другу шизму (протестантизам) и емпиризам, чије се усавршење догађа у позитивизму и прагматизму. Тиме се диферинцира англо-саксонизам, с једне, и континентализам, с друге стране. Отуда наше вриједности могу само бити континенталне, вриједности које се (као што је то Ђинђић својевремено покушао говором Европа с душом да покаже) стапају са идејом и визијом нечега ,,што нас води напријед, нешто што је веће од “business as usual”, веће од рачуница, привреде..” Превладати бирократију, унијаћење по бизнис правилима, окренути се аутентичности идентитета и спријечити како Ђинђић каже „дефицит идентитета“ значи европски спас.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

3 thoughts on “Аксиолошки хабитус Запада

  1. I dje vi, g. Jovovicu, vidite „autenticnost identiteta“ u „trecem Rimu“ (Rusiji?). Uzgred, napravili ste „musaku“ od raznih citata bez da ste formulisali sto je vas licni stav? Sto je ustvari vasa poruka?

  2. Да није грешка у наслову? Мислим да је требало да гласи „Аксиолошки хабитус веста“! Тада би јавни дискурс, комплементарно детерминисао дисфункцију опсервације о социофеноменолошкој компромитацији хабитуса у етату

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *