Ако Тара није граница за „српске кривице“
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: Дарко Ђого
Кишно јутро, а треба поћи оним сломивратом између Фоче и Плужина. Па онда у Пиву. Пивски су свети Мученици. Служи Митрополит Јоаникије.
Чекамо га, а киша не престаје. Како долази, окреће се: „Оче Дарко, ти ћеш бесједити на јеванђељу!“
Шта човјек да каже кад занијеми? Шта је остало и шта има да се искаже на мјесту на коме је смисао свијета престао да постоји, онакав бар каквим га је цивилизација градила вијековима, да би се у прекиду смислености човјека који је постао звијер родило једино што је веће од човјечанског смисла – богочовјечански Свесмисао Жртве, онај коначни поглед Јагњета у коме је спас. Јарослав Пеликан ће написати да не може да схвати да постоји атеизам у свијету у коме постоји Бахова музика. И јесте тако. А опет: исти ти официри, одгојени на Баху и Бетовену, људи чија су дјеца у том моменту размишљала о неуштиманости клавира и тешкоћама етида, дошли су преко једног краја Херцеговине, гдје су већ побили много, кроз Бањане, у Пиву, не признајући ријеке ни „границе“, тражећи само жртву која је жртва јер припада народу Биничког и Христића.
Јер: ми можемо припадати Европи, али она нама неће опростити нас.
И шта човјек да каже онда? Гдје да започне?
Само тамо гдје се све десило: у Јеванђељу, у мученичкој жртви читавог једног народа који носи биљег тог Јенанђеља и када заблуди и залуди, и када му политичари направе државу засновану на једнакости крвника и жртве, Солунца и шуцкора. Зато: само је остајало да се до Пиве дође, од Христове ријечи ка свим мјестима страдања овог народа коме се Пива и десила јер „као овца на заклање води се“ и „као нијемо Јагње не отвара уста својих“. Од Јагњета до Јаглике Пивске и до Јаглике до Јагњета Божијег стоје вијекови и не стоји ништа.
Каже ми јуче пријатељ, усхићено: биће нова резолуција! Овај пут о Пиви и Велици!
Политичке маневре остављам политичарима. Резолуције нарочито. Resolutio значи одлука или рјешење – какву „одлучност“ могу да имају политички актери на овом колонизованом простору, када знају да их колонијални управник (над)гледа и сходно гласању награђује, одржава у животу или гаси? Шта је то ријешила иједна резолуција? Па ипак маневре са костима мојих предака – јер ти Величани и Пивљани јесу моји преци – не допуштам никоме. Ако је политика пословична проститутка, и својеврсна нужност живота – онда би је ваљда требало уклонити од гласања о етичкоме, о злочину и казни. Али она се не уклања. Него гласа – о ономе што се никада није могло установити гласањем: о истини. Или, тачније: о политичкој истини. А то је contradictio in adiecto. Она гласа о важењу одређених интерпретација одређених лажи или чињеница у одређеном политичком контексту. Зато је непрекидни крик нас са једне стране Таре Србима са друге стране Таре да се чује лелек и кравичких мајки остао неуслишен. Тачније неизгласан. „Не разумијете ви ситуацију овдје“. Не разумијемо, браћо, Богу хвала на томе. Не разумијемо ни како оно чувено „српско крило“ не рече оном „несрпском“ да постоји и неко српско разумијевање догађаја. Не разумијемо, браћо, ни какво је то савезништво у борбама са режимом којим се може оправдати да се гласа како се гласало, а да се опет остане у саставу „српског блока“. Не разумијемо, као што много шта у данашњем свијету човјек не разумије, али слутимо и интуитивно знамо оно што сваки Србин на свијету зна: да је онај крик из Кравице или Јошанице остао неуслишен, да се није чуо преко Таре. Неки људи јесу са нама закукали – њима је остао образ, онај наш, српски, исти свагда и на сваком мјесту.
Па ако већ Тара није била граница за српске „кривице“, онда једино има смисла да она није граница ни за наша истинска страдања. Али једном када човјек пређе менталну границу која раздваја српски интегрализам од crnogorskog gradnjanskog nacionalizma, једном само када у његовом вриједносном систему јединство свога народа уступи мјесто очувању тековина сецесије, очувању заједничког подухвата Штедимлије, Дрљевића, Ђиласа и Ђукановића, све, па и жртве свога народа морају бити подређене подијелама на Србе и Србе како би се унутар ND Crne Gore кренуло у pobjede a ne podjele. И зато је потребно Пиву и Велику омеђити границма које немају смисла, издвојити их из Јадовна, од Козаре и Јасеновца, од Пребиловаца и Крагујевца, од народа због чојег су имена ти људи страдали. Јер – нико од тих људи није страдао ни ради чега другог, чак ни ради сопственог „Православља“, већ само и једно због конкретно живљеног Православља званог Српство. Нико до наших крвника и нико од наших ђедова није страдао због „државног“ или „завичајног“ идентитета. У календару наше Српске Православне Цркве – у небеском Царству Христовом на које нас тај календар подсјећа у нашим пословима и данима – пребиловачки и старобродски и јасеновачки и сурдулички и пивски мученици стоје у истоме јату, у истоме реду пред престолом Свевишњега Христа. Ту су гдје су. Њих ниједна резолуција не може да подијели на „црногорске“ и друге. Њима Тара није граница. Ни Дрина. Чак ни оним старобродским. И њима је, за Царство Божије – колијевка.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Отац Ђого је потпуно разобличио демократе који лове у мутном и покушавају да покупе јефтине политичке поене на злочинима у Пиви и Великој, намерно изостављајући злочине ван граница ЦГ. Не би то било спорно да су се тог принципа држали када су гласали за резолуцију о Сребреници која нема везе са ЦГ. Паразити, на свему гледају да ушићаре бедне гласове, ништа им није свето па ни те несретне жртве.
Kakva konstatacija-utvrđenje : … ,,nego glasa-o onome što se nikad nije moglo ustanoviti glasanjem: o istini,“.
Bravo oce Darko
Само се питам када ће неко од прозваних кренути да пљује по о. Ђогу јер је њима мантија света само када покрива њихове политичке и моралне брљотине.
Nasi Mucenici i Mucenice su danas u Raju,a dusmani u paklu.Pamtimo vas i ne zaboravljamo
Дуго су нас зазиђивали и разиђивали. Кроз пукотине полако проничемо.И ницаћемо док мудре и храбре попут Вас чујемо.
Kralj Aleksandar je izjednacio sickure i Solunce i posle Tito. Nasa je krivica Jugoslavija. Samo sloga
(од ономад)
Наша пословица каже,
„Кад се улази у цркву, скида се капа а не глава.“+
Хвала Богу драгоме
„Ако је Бог с нама, ко ће против нас?“
(Рим.8,31)
А ми, по својој слободи, да смо с Њим,
„Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама“ (1. Тим. 4, 3-4)
Уз друге постојеће неприличне, међу свештенством и међу мирјанима, карактеристичан гест (и исто вербално и исто текст) има прикладан израз
«партизанштина».
#
„На Шипке все спокойно! “ је израз који је ушао у употребу код Руса. Тиче се описа стања на терену и стварног стања на описаном терену. (ономад, ко и данас)
Свака држава коју држе Од Православних Срба Рођени КОЈА НИЈЕ СРПСКА обавезно ЈЕСТЕ антисрпска.
Баш (свака).
«У Мирковцима код Скопља, и за егзархисте и за патријаршисте, била је једна иста црква и једна иста школа, у коју се улазило истим степеницама. Врата од двеју учионица била су једна до других и док је на једној на црној табли писало кредом: Ја сам Србин, у другој је исто тако на табли било написано: Аз сам Блгарин.
Деца, још равнодушна према партијама, ишла су и у једну и у другу учионицу…»
Данас је такво схватање Цркве — партијског духа. И ту јесте проблем. Раскол је исто партијски. Без Духа.
А имамо и прави раскол.
(било)
Позитивни смисао постојања црногорске државе је исцрпен у моменту испуњења историјске функције остатка остатака српске државности под коротном капом.
У том моменту креће инжењеринг, гашењем дв(иј)е српске краљевне.
Ономад.
(Ова прича није о Хрватима и Држави, они своју Шансу никад нису искористили да се упишу у Људе
Једно су потврдили, да суштински постоје само као негација… Србина, Вере, Државе
фудбал им иде одлично)
То што се тиче постојања у историјском времену,
Мало литературе,
„као данашње новине“
„25. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се
раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели
сам у себи, неће се одржати.
36. А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати
одговор у дан Суда.
37. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити
осуђен.
43. А кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста
тражећи покоја, и не налази.
44. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши
нађе празан, пометен и украшен.
45. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и
ушавши борави ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога. Тако
ће бити и овоме роду зломе.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 12:25,36,
37,43-45)
Понеки се људи понашају ко да смо сви луди и као да Бога нема.
Има онај виц о цури која је кренула бродом у Америку, а поморац је шверцује у кабини.
Пут траје.
Кад јој неко објасни да је то трајект „Пељешчанка“ на линији Плоче-Трпањ, престаје да буде смешно.
Још нешто,
професор Пеђа Вукић, ономад о прекјуче и о данас, два видеа,
1
https://www.youtube.com/watch?v=AH5dLrPXfC0
2
https://www.youtube.com/watch?v=WH4dTBtGeQ8
Пита „Она мајка што није клела сина кад је играо већ кад се вадио“, другом приликом, кад се вратио после непроспаване ноћи, око ручка следећег дана.
Елем, пита она колико ће (син) сарми?
„Три ПА ЈЕДНУ.“
Прешло у навику,
#
Косовска битка јесте завјет, најхришћанскији подвиг послије Христовог. То је било свјесно жртвовање и подвижништво у одбрани добра од зла, правде од неправде, одбране људског достојанства и одбране Христове вјере.
И то нас је опредијелило као Христов народ, зато је Косово наше стално и непресушно извориште.
И не може никад бити отето. То што покушавају да дође до “ међусобног признања Београда и Приштине“ јесте навођење Срба да се самостално одрекну свог бића и своје суштине, не би ли тако постали подобан и пожељан партнер онима који су вјековима спроводили своју “ демократију“ у колонијалним походима широм свијета. Онима, на примјер, који за своју “ свету земљу“ сматрају Фокландска острва, а Србима би да се потпуно “ легитимно“ ишчупа срце косовометохијско и да се угради ново, вјештачко, са емоцијама за “ западне вриједности“.
Тачно је оче Дарко, непријатељи наши, од Турака кроз вјекове, до данашњих дана, преко аустроугарских злочина у Великом рату, хрватскиш усташких злочина ( потпомогнути муслиманским ханџар дивизијама), албанским злочинима ( рачунајући и жуту кућу и Велику), до Нато злочина, вршили су геноцид над нама из разлога јер смо Срби, православци, јер смо слободарски и непокорни народ ( све оно што они нису) чувари истинске Христове вјере.
Хвала о. Ђого.
Јесте, благодаримо, али само ми у Црној Гори који не припадамо аутистичној и саможивој великоцрногорштини „православној“ нашег перјаничког крема! Ови други се јеже на сваки текст о. Дарка, кивни што их је препознао!
Мудро велиш Перо. Ријечи о.Дарка су мелем за нашу душу српску. Понекад, кад нам на порталу ође потуре штиво и ставове неких колумниста попут оног Војина Грубача,што су учестали у задње вријеме, питам се јели иста памет уређује овај портал, јели исту идеју и исту мисао гурају? Други људи, подвојене личности, подвојена памет, шта ли је у питању не знам али се примјети.
Болест подвајања личности цијепа човека надвоје, један дио остаје вјеран памети, док се други постепено распамећује и постаје „равноправна“ и временом све „равноправнија“ и агресивнија, па и демонизованија, у својим умишљајима и плетенију лажи, другост унутар једног истог ума. Када та агресивна другост у њему претегне, човјек престаје више да буде свој, од својих предака и родитеља замијешени и благословени Богом и Светим православним Прецима, и постаје други, безумни, све ближи и сличнији управо душманима који су вјековима затирали његов народ и настојали да затру и нашу светосавску Цркву и њену вјерност Православљу. Православни Србин тако постаје све оно туђе истини, што отац лажи и чобјекоубица од искони, чак и под обландом спољашњег „правовјерја“, жели од њега да направи на штету Православља: и Нијемац и Мађар католик и Румун и Грк православац, и Шиптар и Бошњак муслиман, а са највећим душманским гуштом, и Хрват католик и Хрват „православац“, и Македонац и Бугарин „православац“, и Монтенегрин, национал-Црногорац “ православац“ и Монтенегрин католик и Монтенегрин безбожник, а вјерник лаж-цркве монтенегринске. Свима њима пројектованим заједнички именитељ је да ће под Антихристом бити поданици папе римског., или директно или индиректно, преко Фанара. Све само не боговјерни светосавски син Христов.
SVAKA CAST ZA TEKST I BESEDU DJOGO.
Ретко ко успева да наше искуство великог страдања подигне кроз речи у сферу заиста универзалног и свима (непобитно) јасног. А Дарко Ђого то име, зна и сме. На нашу срећу и понос, а на анђеоски чисти образ његове породице, на вјек и вјеков. Док нас има и док нас буде било, заувек и заувјек!
Дарко Ђого сведочи у име свих нас – прошлих, садашњих и будућих – да је права и пуна, непосредна ИСТИНА, увек и неизбежно, изнад сваке (политичке) „истине“. И да је то наш унутрашњи идеал и доживотни задатак, то чување и непрестано помињање свега оног што се стварно и конкретно догодило, изнад и изван сваког употребног контекста. Као чувари Истине ћемо и остати запамћени, ако не „у историји“, онда свакако у Књизи Вечности.