• Поглед

Ако Косово није наше, зашто га онда траже од нас

1 min read

8 година ‎ Дан

 Пише. Чедомир Антић

Предсједник Србије Александар Вучић најавио је промјену Устава. У инаугурационом говору крајем маја и у ауторском тексту објављеном у београдским дневним новинама „Блиц прошле седмице, предсједник је инсистирао на раскиду с митовима… Поновио је, међутим, и стару аксиоматску мантру о томе да се Србија неће одрећи Косова и Метохије.

Шта је остало од српског суверенитета над Косовом и Метохијом? Зашто је ово питање и данас важно?

Многи кажу да Косово више није српско. Као аргумент наводе очигледну чињеницу да је српски народ апсолутну већину на овим земљама изгубио у 18. вијеку. Да је 1941. тамо било 35 одсто Срба, а данас их има око пет одсто. Да Југославија и Србија нису успјеле да Косово и Метохију интегришу у Србију. Тврде и да Србија после 1941. није успјела да придобије значајнији број Албанаца за своју државну идеју. И како Србија не би могла да буде демократска држава ако би Албанци наступили као монолитан политички блок. Неки кажу и како је Србија 1999. изгубила рат са САД и савезницима, а мали број наших аутошовиниста тврди и да српска држава нема морална права да интегрише Албанце због наводних злочина и „вјековне исправности, космополитизма и мирољубивости албанских племена.

Велики српски пјесник Матија Бећковић одавно је одговорио на све те тврдње питањем: „Ако Косово није наше, зашто га онда тражите од нас?

До данас је, захваљујући великој неправди, притисцима и империјалистичком шовинизму влада САД, Британије и СР Њемачке, после једног непоштеног и неравноправног рата, чији су лажни изговор били људска права и хуманитарни разлози, створена друга албанска држава. Српски народ на Косову и Метохији је, сразмјерно броју, вишеструко страдао у односу на албански, прогоњен је, темељно обесправљен и опљачкан. Током протеклих осамнаест година изграђена је на споразуму кланова и тајних служби агресорских великих сила једна парадржава. Она није чак ни плод слободне воље косовских Албанца. Она је експонент великих сила, мафијашка политика која је, што је још важније, једнострано проглашавајући независност уз подршку НАТО-а, неповратно срушила Хелсиншки завршни акт и државне границе у Европи и свијету. За сада су се распале само Југославија, Србија и Украјина, али слиједе Сирија, Либија и Ирак, а ја сам увјерен да ће се зло напослетку вратити у државе које су га осамдесетих година прошлог вијека и створиле.

Србија је и даље суверена над Косовом и Метохијом. Да није тако, Косово би било чланица УН. А можда и не би… Све и да Србија данас призна независност Косова, тешко ца ће Шпанија, Румунија, Кипар, Словачка и Грчка, забављене својим проблемима и сепаратизмима, икада признати Косово и омогућити му улазак у ЕУ. Не знам када ће Руска Федерација и НР Кина пристати да једна на тај начин успостављена држава уђе у УН. Можда сви они и пристану, али шта би Србија добила пристајањем на независност КиМ?

Кад предсједник Вучић каже да Србија треба да се у уставном погледу ослободи митова, он не спомиње гдје је она то митовима заробљена. У цјелокупном тексту Устава из 2006. Косово и Метохија споменути су два пута. У преамбули гдје су посебно назначени као дио суверене територије Републике Србије и у заклетви предсједника републике. Кад је ријеч о садржају статуса, те давне 2006. наглашено је да ће Србија по завршетку преговора донијети уставни закон о Косову и Метохији. Косово и Метохија је тако, кад је ријеч о Србији, постојало само као једна форма. Србија је отплаћивала дугове Косова, није имала право на удио у приватизацији, порезима, нити било какво право власништва, одржавала је упорно сва права својих грађана са Косова и Метохије и своје обавезе према њима, све то да би задржала формални суверенитет и везе са Србима на сјеверном Косову и у неколико изолованих енклава на југу.

Девет година после једнострано проглашене независности Косова, Србија је прихватила да се одрекне својих грађана на Косову и Метохији. Бриселским споразумима они су интегрисани у албанску косовску државу. Заузврат, Срби са КиМ су добили заједницу српских општина која једва да има нешто више овлашћења од оних које је општинама предвиђао одбијени Ахтисаријев план. Међутим, ЗСО већ пету годину никако да буде основана.

Шта Србија добија „разбијањем мита“ који као што видимо витпе не постоји? Шта би значило избацивање Косова и Метохије из преамбуле која као декларативни дио Устава никога не обавезује? Или из предсједничке заклетве, коју је Вучић положио прије само два мјесеца…? И када Косово буде независно и можда уђе у УН, да ли ћемо моћи да промијенимо историју која за Србе у покрајини постоји више од хиљаду година, за разлику од Албанаца чија историја на КиМ сеже три вијека у прошлост? Да ли ћемо ми Срби икада заборавити Косово и Метохију? И да ли ћемо, ако Косово добије независност, пропустити следећу прилику да иста правила примијенимо на Републику Српску и неке друге земље у којима су Срби обесправљени. Јер Албанци с Косова су у свакој српској држави имали више права него што данас имају већински Срби у Боки, Старој Херцеговини, Васојевићима…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: