Пет година након пада режима који је контролисао институције у Црној Гори, јавност је поново суочена с доказима колико је дубоко зло које је тај систем сијао. Објављене преписке Александра Мијајловића с сарадницима, посебно са Драгом Спичановићем, откривају само врх леденог бријега онога што је тадашња власт била спремна да чини — притисци, уцјене, насилне акције и контрола медија само су један дио образаца који су годинама паралисали слободу у Црној Гори.
Медијски извјештаји документују низ порука у којима се говори о припремама насиља и злостављањима грађана. Свједочења о привођењима, физичком насиљу и праћењу показују да је систем користио страх као средство контроле.
Жртве бруталног прогона у режији Мијајловића и Спичановића за ИН4С: Свједоче о пребијањима, пријетњама и полицијском терору!
Такође, јавни извори наводе примјере утицаја на медије, уредничке политике и НВО сектор, што указује на намјеру да се контролише свака критичка или независна јавна ријеч. Овакве праксе нису само злоупотреба моћи — оне су инструмент који одржава паралелну структуру власти у сјенци.
Ширење страха као системски инструмент
Притисци на појединце, било физички, било кроз пријетње и уцјене, имали су дужи ефекат. Чак и они који нису директно били мете злостављања, живјели су у страху. Таква техника управљања страха ствара амортизер за режим: људи сами себе цензуришу, а институције остају пасивне.
Шокантне преписке Мијајловића и Спичановића: По литијашима бих сасуо рафал, требало би на ЦТ звати да их истрескају
Објављене преписке указују на структуру која функционише изнад формалних институција. Контрола медија, финансијска уцјена, политички мотивисане акције и активизам „добровољаца“ сликају мрежу моћи која је функционисала као парадржавна структура. Она није настала од појединаца, већ је системски конструисана као додатак власти, да осигура да режим остане неприкосновен.
Акција СДТ-а потврдила писања ИН4С-а: Црна Гора тавори(ла) у раљама Бемаксове медијске мафије!
Такав систем производи дубоку ерозију повјерења у институције. Грађани се навикавају на страх и самоцензуру, новинари и активисти су стално на мети, а механизми контроле остају ослабљени. Ако се не настави процес институционалне и јавне одговорности, сјенка система може се репродуковати у новим формама.
Пут ка правди и народном помирењу
Народно помирење и повјерење је насушно потребно, али не може бити на силу и не може се градити с онима који су генератори насиља и страха. Рјешење лежи у: независним институцијама, тужилаштвима и судству; јавној и транспарентној истрази свих случајева злоупотреба; заштити свједока, новинара и активиста; образовању друштва о томе шта је било — да се зло више никада не понови.
Спичановић реферише: Биће мало писање у Рожаје ноћас… Бјежите турци… Селите се..И неизбјежне 4с
Објављене преписке нису само документ о појединачним злоупотребама. Оне нас подсјећају на системску структуру страха и контроле и на то колико је важно да се правда и одговорност не забораве. Народно помирење и повјерење нису могући без истине и без институција које ће гарантовати да се зло не понови.
Јер данас је више него очигледно, након ових до сада објављених преписки (а колико података је још недоступно јавности – колико лица из свијета политике почевши од Мила Ђукановића па надаље свих осталих политичара и њима оданих полицијских службеника, бизнисмена, криминалаца…) да би да су побиједили на изборима ријешили „српско питање“ за петнаест минута како је најављивао тадашњи премијер Душко Марковић, тракторијадом.
Јевто обавјештавао „Мијајловићев круг“ о стању митрополита Амфилохија: „Амфи лоше?“ уз „За муштулук бих позлатио“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovo je sve boranija, dok im se gazda Milo Djukanović ne uhapsi nema mira ođe