Аџић и Живковић: Убиство Јовановића са потписом државе; Даниловић: 20 година тужилачко-судске бруке

Новинар Дражен Живковић у емисији „Наглас“ истакао је да је након 21 годину од убиства Душка Јовановића пропуштена прилика да се открију налогодавци, те да би – да је држава хтјела – злочин био расвијетљен за 24 сата. Бивши министар и посланик ГП УРА Филип Аџић каже да је несумљиво да је убиство са печатом државе, а посланик Уједињене Црне Горе и такође бивши министар унутрашњих послова Горан Даниловић наглашава да већ двадесет година имамо тужилачко-судску бруку, те да је одговорност за нерасвјетљавање убиства једног новинара и власника дневне новине и на међународној заједници која је дозволила Милу Ђукановићу да не расвијетли ово и убиство полицијског инспектора Славољуба Шћекића.

Новинар Дражен Живковић је истакао да је прошла 21 година од убиства Душка Јовановића, али се чини да данас знамо много мање, јер је проток времена урадио своје. У тих неких 10-так дана прије 21 годину пропуштена је, истиче, прилика да се открију и извршилавац и налогодавац.

„Сам извршилац битан је, јер треба да добије законску казну, али много ми је битније ко је створио политички амбијент да се у склопу те и такве државе организује једно стријељање уредника и оснивача дневне новине. Мјесто гдје је убијен требало је да послужи као опомена и да покаже да треба да буде убијена и она идеја коју је носио Јовановић и истина која се преносила преко страница „Дана“, казао је Живковић.

Тих година на страницама те дневне новине су објављивани многи текстови о истрагама и сумњама у шверц дувана, а како је нагласио, они који су имали план да убију истину у Црној Гори само су је мало зауставили и она се послије раскрилатила у више праваца.

„У науму нијесу успјели, па макар чекали годинама након убиства да дође до какве такве смјене власти“, нагласио је Живковић.

Дуванска мафија је, каже, контролисала не само државу Црну Гору, него и регион. Подсјетио је на убиство хрватског новинара Ива Пуканића из чијег „Национала“ је „Дан“ преносио текстове о шверцу дувана, који је убијен 2008. године. А налогодавац је био човјек из Бара Слободан Ђуровић и било је много ствари посебно уплате на његов банковни рачун, које је требало испитати и које су биле сумњиве, додаје.

„Не могу да кажем да је цијели систем радио да се убиство Душка Јовановића не расвијетли, није то тачно. У том систему је било полицајаца који су радили свој посао часно и могу да их поменем: Милан Вујановић, Тихомир Гачевић, Брано Живковић, Милан Томић. Руководили су том причом и сачинили забиљешку на коју се данас позивамо, гдје је једини осумњичени за саизвршилаштво са НН лицима. Тада је на челу Врховног тужилаштва била Весна Меденица, шеф државне безбједност Душко Марковић, а премијер Мило Ђукановић. Мени довољно из ове преспективе и чудно је да нико није одговоран. Тадашњи министар унутрашњих послова није понудио оставку, већ неку награду. То је пало у заборав“, рекао је Живковић.

Мисли да постоји веза имеђу убиства Пуканића и Јовановића.

„Нико се није запитао да ли је државна служба могла имати прсте уплетене у то. Одговорно тврдим да је та политика направила амбијент да се деси то што се десило. Колико су они били сигурни да се ово неће открити показује и податак да је аутомобил из којег је извршено убиство остављен у непосредној близини најважнијих институција државе,“ казао је Живковић.

Бивши министар и посланик ГП УРА Филип Аџић каже да је заоставштина убиства Јовановића корумпирани заробљени систем и поробљене институције. Такав систем, каже, остаће записан за млађе генерације да се присјете да некад није било једноставно рећи истину.

„Волио бих да се за коју годину окупимо и причамо о расвијетљеном случају. Убиство је несумњиво са потписом државе, аутомобил из којег је пуцано био је у власништву МУП-а, пушка је била у једном моменту код људи из АНБ-а. Људи који су означени као чланови криминалних група добијали су легитимације државне безбједности. Уклањање доказа који се дешавало одмах по убиству, али и касније, могло се радити само уз знање људи из служби државе и оно је требало да покаже да они који се дрзну да укажу на такозвани државни посао, страдају и нико не смије тај посао да угрози. У том периоду шверц цигарета и нафте су сматрали државним послом и оправдавали су тај посао. Мене највише боли што нијесмо много одмакли“, нагласио је Аџић.

Он је подсјетио на храбро понашање тадашњег уредника „Дана“ који је добијао пријетње, али није одустао од изношења истине.

Посланик Уједињене Црне Горе и накадашњи министар унутрашњих послова Горан Даниловић истиче да је његов предлог људима из Скупштине да обавежу оне који долазе на саслушања да говоре истину, јер ако неко ко је тада био шеф АНБ-а каже да је чуо да је пушка била у депоу АНБ-а – крајње је несувисло.

Он сматра да одговорност за убиство и његово нерасвјетљавање осим извршној власти треба прикључити и међународној заједници, која је дозволила Ђукановићу да реализује важне пројекте, а да не рашчисти убиство једног новинара и власника дневне новине, а касније и инспектора полиције Славољуба Шћекића.

„Двадесет година ми имамо бруку, тужилачко-судску. И данас се Весна Меденица понаша тако да може да каже да Врховни суд неће радити као под њеним руководством. То је лицемјерје и више од тога. Срамота је за Црну Гору да такво нешто добија простор у јавности“, истиче Даниловић.

Наглашава да морамо да схватимо колико је то био јак ударац на демократију, те подсјетио да и тада, а и данас имамо ћутање из партије која је тада била окосница режима.

„Сумњам да су сви оптужени у тој причи постали хероји, то су људи са дна који постоје у свим државама и они су били брањени од државних институција. Постојала је ОКГ – шира од оне која је убила Душка Јовановића – која није дозволила да сазнамо ко га је убио“, нагласио је Даниловић.

Било је свега пар медија који су то истраживали, а други су помагали да се убице не открију, али сматра да без обзира на проток времена не постоји минимална могућност да не сазнамо ко је то урадио.

Каже да Мило Ђукановић није урадио ништа да се ово испита, и још једном понавља да је то нечињење прошло код међународних партнера неопажено.

Никада није потекла иницијатива да се подигне споменик убијеном новинару, ако им је већ сметао Јовановић. Испред Дана гдје се десило убиство, како наглашава, ни данас нема ограђен простор који би подсјећао на злочин.

Живковић додаје да ниједна полиција од 2004. године до данас, а ни тужилаштво, није позвала макар као грађане за свједоке Мила Ђукановића, Душка Марковића, министра правде…

„Не алудирам ништа, већ сматрам да су као људи који су били на одговорним позицијама морали имати неке информације“, каже Живковић.

Он је подсјетио да је послије убиства једини оптужени Дамир Мандић у првом поступку ослобођен, а онда се након годину и по промијенило вијеће и он је осуђен на 30 година, па је и то преиначено на 19, а те судије су уклањане са позиција и одлазили су у адвокатуру.

„Да држава није имала свој печат за 24 сата би било расвијетљено ово убиство. Од првог дана се причало о умијешаности неких високих службеника АНБ-а, али без свједока покајника, ништа се не може урадити“, наглашава Живковић.

Убијеђен је да ће убиство бити расвијетљено, али оног момента када налогодавци не буду међу живима.

РТЦГ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: