Аџић – Грубачу: Пламенац је предлагао заједницу Црне Горе и НДХ

Пише: Новак Aџић

(Одговор на текст г. Војина Грубача објављен на Порталу ИН4С од 2. јуна 2017. године)

Лијепо је кад уважени грађевински инжињер и публициста Војин Грубач улази у причу и даје коментаре о Јовану С. Пламенцу, користећи објављена истраживања историчара др Славка Бурзановића, односно, Бурзановићев текст под насловом “Један неуспјели државни пројекат Јована Пламенца из 1941. године”, објављен у часопису “Матица”, прољеће-љето 2010. стр. 143-152. Није, међутим, лијепо и коректно кад прескаче да помене аутора и приређивача тога текста др Славка Бурзановића, те, кохерентно томе, неприхватљиво је када г. Грубач причу о Пламенцу пласира на непримјерен начин, пристрасно и ван разумијевања и објашњења историјског контекста, с Грубачевом евидентном наканом да би се Ј. С. Пламенац и данас искористио као средство у циљу “легитимизације” и “доказивања” априори постављених актуелних великосрпских националистичких, идеолошко-политичких и профаних пропагандних “теза”. Елем, био би ред, а и научна је обавеза, да господин Војин Грубач узме у обзир и анализира и Пламенчеву идеолошко-политичку и државничку дјелатност у цјелини, како би се ваљано о њему могло расуђивати. То подразумијева и презентацију и анализу, поред осталог, и Пламенчевог политичког рада у Црној Гори и у егзилу, у иностранству (Француској, Италији, Великој Британији и САД) од 1919. до 1925. године, када је он био најпрепознатљивија личност црногорске политичке емиграције, која се борила за слободну и независну Црну Гору. Будући да је тај дио Пламенчеве биографије господин Грубач претућао, вјероватно намјерно, ја ћу га подсјетити на неке фрагмете из политичке и идеолошке дјелатности Јована Пламенца углавном из емигрантског периода његовог живота, али у одређеном смислу и током 1941. године па до његове смрти, половином 1944. године, негдје на простору родне Црмнице.

Јован Симонов Пламенац је рођен у Бољевићима у Црмници 1879. године, а убијен је 1944. године у Црмници (до дан данас нијесу пронађени његови посмртни остаци). Нижу гимназију и два разреда учитељске школе Пламенац је завршио у Србији, одакле је протјеран након Ивањданског атентата 1899. године. Учитељску школу завршио је у Пакрацу. Студирао је у Њемачкој (Јена), ђе је завршио Педагошко-филозофски факултет. Кад се вратио у Црну Гору, био је предавач у Богословско-учитељској школи на Цетињу. Потом је постао школски надзорник у Улцињу и Подгорици. На изборима 1906. године изабран је у родној Црмници за Народног посланика у Црногорској Скупштини. Био је Министар просвјете и црквених дјела (од 4. априла 1907. до 2. априла 1909. године) у влади др Лазара Томановића. Министар унутрашњих дјела био је од 2. априла 1909. године до 24. јануара 1910. године, такође у томановићевој реконструисаној влади. Обављао је и дужност Државног савјетника. Предсједник Црногорске народне скупштине постао је јесени 1911. године. Министар унутрашњих послова Јован С. Пламенац је и у Влади генерала Митра Мартиновића (од 6. јуна 1912 до 25. априла 1913), када даје оставку због неслагања са Круном по питању Скадра. Као, у то вријеме, опозиција краљу Николе И Петровићу Његошу и Влади отпуштен је из државне службе 1914. године, али касније је постао једна од кључних личности црногорског Суверена у прогонству. Ј. С. Пламенац је био полиглота. Поред матерњег језика, говорио и писао њемачки(м), француски(м), енглески(м), италијански(м) и руски(м) језик(ом).

Јован С. Пламенац је био духовни и политички вођа и организатор Божићног устанка црногорског народа 21. децембра 1918. године. На позив краља Николе одлази у иностранство почетком 1919. године.

Предсједник је црногорске владе у емиграцији и Министар иностраних послова, те Заступник Министра унутрашњих послова постаје 17. фебруара 1919. године и на том положају остаје до јуна 1921. године у Паризу и Риму. Јован С. Пламенац је био иза краља Николе најзначајнија личност црногорске политичке емиграције. Влада Краљевине СХС на чијем су челу били Никола Пашић и Светозар Прибићевић је фебруара 1925. године амнестирала Јована С. Пламенца и он се вратио у земљу. Примљен је у Београду на Двору краља Александра Карађорђевића и именован је за министра резидента Краљевине СХС у Прагу у Чехословачкој. Међутим, ускоро је пензионисан (није ни ступио на дужност) и потпуно политички пасивизиран до 1941. године. Уочи повратка у земљу, који је договорио са Николом Пашићем, Јован С. Пламенац је написао политичку декларацију-писмо краљу Александру, којег је предао посланству Краљевине СХС у Паризу и које носи датум 31. јануар 1925. године. Оригинал тог писма- декларације објавио је др Шербо Растодер у књизи “Јанусово лице историје”, Подгорица 2000. Треба рећи да постоји и фалсификована верзија те Палменчеве декларације-писма краљу Александру, коју је објавио Јован Ћетковић у књизи “Ујединитељи Црне Горе и Србије”, Дубровник 1940. године. Кад се врато у Краљевину СХС 1925. године Јован С. Пламенац је живио од своје скромне пензије у Београду и Црмници. Стријељан је од стране партизана 1944. године у Црмници.

У писму црногорском командиру Петру Гвозденовићу неформални политички вођа Божићњег устанка (који је био члан цетињског устаничког одбора, али не и његов де фацто примус) и каснији црногорски премијер у егзилу Јован Симонов Пламенац, је 31. (18) децембра навео суштину политичке и устаничке борбе црногорских “зеленаша”, ројалиста и индипендентиста, који су по слому устанка наставили са комитском, герилском и емигрантском борбом “ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ”. Наиме, у томе писму Јован С. Пламенац наводи: “Наша је девиза: Васпостава Црне Горе са свим њеним сувереним атрибутима па сљедствено томе и народно самоопредјељење према постојећем црногорском уставу и парламентарним принципима”, како у суштини стварни вођа, војни заповједник устаничких снага у Божићњем устанку, капетан, потом, командир Крсто Зрнов Поповић наводи у своме дневнику.

Дакле, у вријеме стварања Краљевине СХС црногорски Двор, Влада и њихове многобројне присталице у Црној Гори залагали су се за стварање Југославије на принципима савеза суверених држава (конфедерације) и тражили су васпостављање Црне Горе као државе, као и гарантовање и примјена права црногорском народу да се слободно изјасни о државно-правном статусу Црне Горе у складу с црногорским Уставом и законима.

Командант српских “Јадранских трупа” које су окупирале 1918. године Црну Гору, генерал Драгутин Милутиновић је, 2. јануара 1919. године, са Цетиња, О. број 875, у извјештају Команданту ИИ армије о догађајима који се односе на Божићни устанак црногорског народа крајем 1918. године, записао и ово: “Кад сам 17. децембра пр. г. добио прве вести о томе, да се у Црној Гори спрема оружани покрет против уједињења са Србијом, позвао сам к себи људе, који су ми означавани као вођи, и из разговора, који сам 18. децембра пр. г. водио у моме штабу са г. Ристом Поповићем- једним од Јабучана- бив. министром, и г. Петром Ломпаром, командиром, добио сам утисак, да је комплот потпуно организован и да је његово извршење питање најкраћег времена. Тај утисак претворио се у уверење, кад су сва моја напрезања у току 18 и 19. дец. пр. г. да дођем у личан додир са г. г. Јованом Пламенцем, такође бившим министром и г. Јовом Поповићем, бив. дипломатским чиновником, који су се такође означавали као вође овог оружаног покрета, остала узалудна. На основу тога сам саветовао Извршном народном одбору да стави под јачи полицијски надзор г. г. Риста Поповића и Петра Ломпара, и да предузме трагање и евентуално хапшење г. г. Пламенца и Јова Поповића”, наводи генерал Милутиновић, поред осталог, у томе опширном извјештају. Он у својим Биљешкама наводи да је официр црногорске војске с Његуша и устаник Божо Бећир када је он отишао у Бајице 3. јануара 1919. године на разговор у устаничком Штабу испратио њега (генерала Драгутина Милутиновића) овим ријечима: “Или Ви Србијанци напоље из Црне Горе или ће крв тећи господине генерале: другог излаза нема и не може бити”.

Српске окупационе власти, увече 18. децембра 1918. године, ухапсиле су Риста Поповића и Петра Ломпара, док је Јово Поповић избјегао за Котор, а Јован С. Пламенац склонио се на Љуботињ у Ријечкој нахији, одакле је 31. децембра 1918. године послао упуства устаничким официрима да устанак треба да почне 3. јануара 1919. године. Сам Јован С. Пламенац није узео активно учешће у оружаним борбама, иако је словио као духовни вођа Божићног устанка, који је и сачинио План устаничких акција, према којему је одредио себе као команданта устаничких трупа из Црмнице, који је у садејству са устаничким снагама из Ријечке нахије (Љуботињана) требао да крене према Цетињу. Међутим, Пламенац је емигрирао прије него су почели да пуцају устанички плотуни. Духовни вођа устанка Јован С. Пламенац пошао је за Сан Ђовани Ди Медуа у вријеме кад је Божићни устанак избио, а потом се на позив краља Николе пребацио у Бриндизи у Италији и потом отишао за Неји на Сени код Париза, ђе је било сједиште црногорског краља Николе у егзилу и владе црногорске. На основу Пламенчевог устаничког плана је било предвиђено да: војвода генерал Ђуро Петровић са устаничких трупама заузме Никшић, одакле ће преко Чева и Цуца марширати са устаницима из Његуша на Цетиње; да генерал Милутин Вучинић на челу устаничких трупа из Пипера, Љешкопоља и Зете нападне и заузме Подгорицу и пролазећи преко Љешанске нахије пође на Цетиње и да се његове трупе састану са трупама војводе Ђура Петровића између Катунске и Љешанске нахије. Међутим, устаничке акције догодиле су се другачије од плана којег је сачинио Јован С. Пламенац.

У име краљевске црногорске владе у егзилу, Јован С. Пламенац је упутио, као њен премијер, министар спољних послова и заступник министра унутрашњих послова из Нејиа на Сени код Париза, 7/20. марта 1919. године, протесну ноту Конференцији мира у Паризу, у којој наводи четрнаест врста злочина које је српска окупаторска војска почињела у Црној Гори. Та нота је објављена у емигрантском “Гласу Црногорца” у броју од 21. марта 1919. године на страни 1.

Власти Краљевине Србије су, од краја 1918. године, на територији Краљевине Црне Горе, након њене окупације и насилне анексије, посредством свог апарата за принуду, почињеле злочине као што су: убијања, мучења, силовања, интернације, гладовања, узурпације цивилне власти од стране војске, присилна регрутовања, пљачке и конфисакције непокретне имовине, незаконите намете, уништавање историјских и културних споменика, стријељања затвореника, заробљеника и рањеника, разне злочине против цивила, злостављања, принудне мјере попут секвестра, реквизиција и контрибуција, девалвације и укидање новца, као и бројне друге репресивне, угњетачке, поробљивачке и асимилаторске радње и акте. Свему томе били су изложени Црногорци и други црногорски грађани, који нијесу били у служби београдских власти или њихови јањичари. Таква је била слика свирепог и крвавог режима који је владао на простору Црне Горе од 1918. године, у доба када је Краљевина Црна Гора присаједињена, припојена Краљевини Србији, алијас Краљевини СХС. Ту чињеницу констатује и предсједник црногорске владе у прогонству Јован Симонов Пламенац у једном писму, којег је 31. марта 1919. године, из Неја код Париза, упутио предсједнику С. А. Д. господину Вудроу Вилсону, у којему га обавјештава “о српским покољима и криминалу и политици инквизије против појединаца и заједнице”.

Јован С. Палменац је у име црногорске владе упутио Меморандум предсједнику САД Вудроу Вилсону, из Неја на Сени код Париза 7/20. јула 1919. године о црногорском питању са захтјевима за обнављањем Црне Горе. У томе меморандуму Јован С. Пламенац подвлачи, поред осталог, и сљедеће: “У одбрани части Црне Горе, њеног права на живот и њених легитимних аспирација, потписани је, у име Владе Краљевине, имао част поднијети Конференцији мира у Паризу меморандум, као и многобројне протесне ноте чије рјешење ми нестрпљиво очекујемо.

Званична Србија, међутим, и даље се служи недостојним и најнеморалнијим средствима, само да се на један понижавајући начин уништи индивидуалност црногорске државе. Њене клевете и интриге имале су, нажалост, великог успјеха код представника великих сила, јер она и дан данас војнички посиједа црногорску државну територију, врши у сваком погледу суверену власт на нашим суграђанима, проводећи је са највећом злочиначком бруталношћу, и то без протеста од стране великих сила, и на основу истих тих њених обмана и клевета, нема на Конференцији мира црногорских делегата, те о судбини Црне Горе изричу пресуду на тој Конференцији, што више, и дојучерашњи слуге и робови турске и Аустро-угарске Монархије.

Што не могаше силне Османлије вјековима починити са својим армијама, званична Србија успје интригама и другим недостојним операцијама, а то је да згази слободу и част савезничке Црне Горе, благодарећи посебним интересима и декаденци, која је наступила код извјесних моћних политичких кругова и процјени схваћања међународног морала и плава”, наводи, поред осталог црногорски премијер Јован С. Пламенац у Меморандуму америчком предсједнику Вилсону.

Јован С. Пламенац је упутио у име црногорске владе у егзилу бројне ноте, представке, меморандуме, писма и друге акте најистакнутијим личностима у европској и свјетској политици, америчким, француским, британским, италијанским и другим државницима, бројним међународним конференцијама и форумима итд., у којима је истицао захтјеве за очувањем Црне Горе као државе. Водио је Јован С. Пламенац политичку и дипломатску борбу за опстанак Црне Горе као независне и међународне признате државе. Због тога је пролазио голготу.

Кад је преузео мандат предсједника црногорске Владе (фебруара 1919) у Нејиу (Паризу) Јован С. Пламенац је, са својим сарадницима, одан краљу Николи, као врховном шефу (поглавару) црногорске државе, предузео активну улогу да Краљевина Црна Гора сачува своју државну независност и слободу и да се ослободи бесправно спроведене окупације и анексије. У том смислу Јован С. Пламенац је у одбрани уставних и законских институција Црне Горе водио интезивну кампању да релевантни међународни фактори и њихова јавност признају и подрже право Црне Горе да као самостална држава са својим овлашћеним представницима буде заступљења на Париској (Версајској) мировној конференцији (1919-1920) и другим међународним институцијама, скуповима и формумима. Јован С. Пламенац је, између осталог, дјеловао и медијски (агитационо и пропагандно) да и носиоци власти С.А.Д. и њена подрже легитимне, легалне и праведне захтјеве за опстанком државне суверености и самосталности Црне Горе. Између многобројних политичких, дипломатских и медијских (пропагандних) активности које предузео у корист опстанка црногорске државе и њене националне слободе, с пуним кредибилитетом и подршком краља Николе, Јован С. Пламенац, је дао 18. новембра 1919. интервју главном заступнику “Унитед Прес оф Америка” у Паризу.Тај интервју Јована С. Пламенца, који је артикулисао суштину дјеловања и хтјења краља Николе, црногорских државотворних снага у земљи и иностранству, гласи интегрално:

“Зашто су савезници толерирали поступке Србије према Црној Гори, која је добровољно принијела највеће жртве за заједничку ствар савезника?

Званична Србија из разлога династичко-империјалистичких већ неколико година служи се свим недозвољеним средствима да убије углед Црне Горе и да је уништи. Она је чак организовала завјере нпр. 1907. и 1909. и шиљала бомбе за убиство династије црногорске и вођа црногорског народа. Влада Србије је само од 1916. до сада потрошила у Савезничким земљама преко тридесет пет милиона франака, за пропаганду против Црне Горе и ако је овај новац добила била од Савезника као ратни кредит. Интересантно је напоменути, да је влада Србије успјела била интригама да Савезници не дају потребне кредите Црној Гори, тако да смо ми за исто вријеме, т.ј. од 1916. до сад примили само осам милиона франака за све државне потребе Црне Горе.

Са овим новцем од 35 милиона франака српска дипломација је подмитила дио савезничке штампе, која је Црну Гору обасипала најгаднијим клеветама, и угушивала сваки покушај протеста против страшне неправде, учињене Црној Гори и Краљу Николи које је имало за пошљедицу незаинтересованост влада великих сила о страшној и ничим незаслуженој судбини Црне Горе.

То је један разлог због ког су Велике Силе досада индиферентно гледали на злочине које званична Србија врши према Црној Гори.

Други је разлог рђаво схваћено југословенско и балканско питање од дипломације Великих Сила. Оне хоће, како се то изразио г. Клемансо у свом великом говору у Страсбургу, да Југословене виде организоване у једну моћну нацију. На тај начин Велике Силе хоће да од југословенских земаља и Балкана створе једну препреку евентуалном будућем германском Дранг нацх Остен, и да оне буду један од стражара за очување новог поретка у Европи створеног Версаљским и Сан Жерменским уговором. Намјера Великих сила се не може критиковати, али начин којим оне желе то постићи донијеће сасвим противне резултате од оних који се желе. Велика је погрешка била Великих Сила што су дале Србији одријешене руке.

Јован Пламенац

Њени управљачи су злоупотријебили то, хотећи терором осигурати себи предоминантан положај и против воље народа, натурајући му власт, институције, законе па и династију Србије. То је изазвало опште незадовољство и многобројне побуне код Југословена, чему је као пошљедица шљедовао страшан хаос у администрацији, финансијама и економском животу. Тек је година дана откад је Србија окупирала те земље, а нема ниједне од њих, која не тежи за потпуним сепаратизмом или, пак, за федерализмом на широкој основи. Југословенска држава створена на овако насилнички начин није ништа друго до Аустрија у другом издању и ако је југословенска држава насељена народом једне расе. Никад не треба губити из вида, да Југословени нијесу никада досад живјели заједно у једној држави и да између разних племена њихових нема још оне јаке психолошке везе, која један народ чини једном нацијом и једну државу отаџбином. Разлика је ипак између Аустро-Угарске и ње. Аустрија се је распала тек при једном спољном судару, а југословенска држава распашће се кроз најкраће вријеме ушљед унутрашње револуције, а да и не говоримо у случају неког новог рата, кад ће бити њен распад неминован. Ако Велике Силе желе да југословенске земље буду фактор реда и поретка у Европи оне их морају отргнути из канџа србијанских и примијенити на њих начела изнесена у месажу предсједника Вилсона од 17. септембра 1918. А која гласе:
«Дио народа неможе господарити једним другим дијелом истог народа». «Управљачи једног народа треба да су његове слуге а не господари». Да се ово постигне Велике Силе треба да учине да се народ у југословенским земљама слободно и суверено изјасни о својој судбини, а не да његова судба зависи од воље краља и владе Србије. Увјерен сам већина Југословена, нарочито Хрвати желе републику: неразумијем зашто им то спречавати. У осталом Сједињене Америчке Државе у стању су саме наћерати управљаче из Београда на респектовање Вилсонових принципа једноставним недавањем зајмова овако насилно организованој земљи и која је на прагу револуције. Оне Велике Силе које нарочиту протекцију чине Србији у оваквој политици према југословенским земљама излажу се и још једној опасности. Већи дио је Југословена незадовољан и он ће своје угњетаче, кад тад срушити макар и револуцијом. Природно је што ће он своје незадовољство, да не речен мржњу, коју је имао према својим угњетачима пренијети и на њихове протекторе.

Таква политика неких Великих Сила донијеће не само противне резултате, од оних који се желе, него је она противна и правди најелементарније схваћеној, јер то би био једини случај да Савезници, послије побједоносног рата, униште једног од својих највјернијих савезника. То би био већи злочин од оног којег је учинио Виљем ИИ поводом белгијске неутралности. То би било непоштовање интернационалних обавеза, јер свечани ангажмани Савезника о рестаурирању Црне Горе су обавезе међународног карактера. Те ангажмане Велике Силе нијесу узеле на себе саме прије примирја, гдје спада и месаж Предсједника Вилсона од 8. јануара 1918. него и послије примирја.

Влада француска преко г. Пишона писмом од 4.новембра 1919. тражила је у име влада Великих Сила, да се краљ и влада црногорска не враћају у Црну Гору док савезничка војска не успостави ред. Тим писмом се гарантира поштовање суверенитета Црне Горе и њених уставних институција од стране Савезничке војске. Г. Поанкаре је 24-XИ-1919. упутио краљу Николи такође једно писмо исте садржине. Међутијем, ви већ знате, да ова обећања и гаранције нијесу поштоване. Србијанска војска, и ако се налазила под командом генерала Франше Деспереја, брутално је погазила суверенитет Црне Горе, насилно ју је анектирала Србији, и завела један најкрвавији режим који историја памти. То доказују и рапорти американско-енглеске анкетне мисије у Црној Гори, на челу које је био гроф Салис министар енглески при Ватикану. Послије те анкете и дебате, која је поводом тога вођена у Енглеском Парламенту 11. о. м. Црногорски народ с правом очекује испуњење обавеза Савезника према Црној Гори и задовољење њених оправданих аспирација на Скадар, Боку и Херцеговину.

То Великим Силама налаже не само њихово достојанство него и политички разлози, јер мира на Балкану неће бити, док наша права не буду респектована. Неколико вјекова наше историје показују да ми нити смо досад нити ћемо се одсад, покорити сили“.

(“Глас Црногорца”, Неји на Сени код Париза, број 80 од 27. Новембра 1919, стр. 2„ ИНТЕРВЈУ ЈОВАНА С. ПЛАМЕНЦА, Предсједника Кр. Владе, Министра Спољних Послова, који је дао главном заступнику United  Proffesof Америка у Паризу, 18.новембра 1919.)

Предсједник црногорске Владе у егзилу Јован С. Пламенац, поводом смрти Митрофана Бана и збивањима у Црној Гори у то вријеме, у официјелном саопштењу од 9.октобра 1920. године, број 426. »Команди Црногорских трупа у Гаети – Италија«, између осталог, наводи да је на самрти код Митрофана Бана »наступила грижа савјести и при потоњем издисају молио је са сузним очима све присутне, да буду тумачи његовог покајања« зато »што је дао свој митрополитски пристанак за уништење Црне Горе од стране Србије, изјављујући да је тада то морао учињети под притиском и пријетњом србијанских власти, што је у повјерењу, како је рекао у своје вријеме саопштио грофу Салису, изасланику Велике Британије«.
( О томе видјети: Државни архив Црне Горе, ФЕ, Министарство Војно 1920-1922, ф. 91 II и Др Шербо Растодер, »Скривана страна историје-црногорска буна и одметнчки покрет 1918-1929«, документи, Том III, Бар, 1997, стр. 1623-1624. О томе поступку Митрофана Бана, принуди над њиме писао је и службени орган краљевине црне Горе у егзилу »Гласа Црногорца«, Неј на Сени код Париза, бр. 89, од 28 октобра/ 10. новембра 1920, стр. 3 и 4 у чланку »Божји суд« чији је аутор, основано се може претпоставити иако тај чланак није потписан, био Јован Симонов Пламенац).

Предсједник Владе Краљевине Црне Горе у изгнанству и њен министар спољних послова Јован Симонов Пламенац је 30. октобра 1920. године из Рима упутио ноту Владама: Француске, Велике Британије, Италије, Сједињених Америчких Држава и Јапана, у којој истиче, поред осталог, и ово: “Када је новембра 1918. године србијанска војска, као дио савезничке војске, која се налазаше под командом француског генерала Венела, односно, генерала Франше д’ Еспереа погазила суверенитет савезничке Црне Горе и прогласила брутално њену анексију Србији, окупационе трупе Србије затвориле су један велики број црногорских патриота. Број затворених Црногораца од стране Србијанаца због чисто политичких разлога достигао је до 4.000 особа, али он није увијек један исти, јер су неки држани по неколико мјесеци или годину и више дана па ослобођени, а на њихово мјесто долазили су други. Међу затвореним било је, а има и сада, и дјеце и жена, чак и трудних, које су се у затворима порађале, а које су затваране само због репресалија према њиховим мужевима, односно родитељима, који нијесу хтјели признати злочин насилне анексије Црне Горе, него су њену част и право бранили са оружјем у руци”. У овој ноти Пламенац наводи “да је један велики број оних који су затворени још у децембру 1919. године”, те да се међу затвореницима налазе “неколика бивша министра” црногорска, као и “један велики број посланика, виших официра и чиновника, свештеника, затим генерала, који су у овом рату побјеђивали непријатеља и чије су војске својим херојством и пожртвовањем спасле концем 1915. године од сигурног и потпуног ропства остатке разбјене и разоружане војске србијанске, која је преко Црне Горе и Албаније бјежала ка обалама Јадрана, да одатле буде превезена од савезничке војске на Крф. Већи дио од ових затворених патриота затворен је само с тога, што је покушао да насилно проглашеној анексији Црне Горе упути, због тога међународног злочина, писмен протест Конференцији мира, или на сличан начин манифестовати своје негодовање због тога насиља. Само један дио затворен је стога, што је узео учешћа у устанку против фелонске савезничке, односно, србијанске војске. Стање ових патриота, а нарочито њихових породица је очајно, јер су лишене својих очева и хранитеља већ пет година (три године аустријског и двије године србијанског ропства). То је одлучило 80 од њих, који се налазаху затворени у неком од одјељења једног импровизованог затвора на Цетињу, да се покушају спасти бјекством. Тај свој покушај они су извели у јулу ове године. Једном приликом кад је србијанска стража ради прегледа отворила врата од одјељења, у ком су затвореници били збијени “један до другог” они су јурнули ка вратима. Стража их је дочекала и убијала их “као зечеве”, према експресији србијанског команданта на Цетињу. Том приликом убијено их је 23 и међу њима бивши под-префект Симо Кривокапић, један дио је пао у руке Србијанаца, а једва једна половина спасла се бјекством у оближња брда, и придружила се устаницима, одлучена, као и читав црногорски народ, да се до смрти бори противу нечувене неправде и варвара у XX вијеку. Сви ови злочини и све ове жртве нијесу биле довољне, да задовоље крвожедну ћуд владе и принца- регента Србије, чији је престо-као што се зна- умрљан толико пута крвљу невиних жртава. Патриоти црногорски, о којима је ријеч, изведени су ових дана пред србијанским пријеким судовима у Подгорици и на Цетињу за велеиздају, док генерал Вешовић са својим младим сином затворен у биоградској тврђави, одговара за исту “кривицу” пред судом у Београду. Треба напоменути да је ово онај исти генерал Вешовић, бивши црногорски министар војни, који је 1916. и 1917. водио герилски рат противу аустријских окупационих трупа и због чега му је у име репресалија објешен невин брат, студент права, а стари отац и двије кћери затворене, који је злочин тада изазвао општу индигнацију код читавог цивилизованог свијета”, писао је Јован Симонов Пламенац.

Црногорски премијер и министар Јован Симонов Пламенац је, након повратка из емиграције и предаје Београду, у листу “Балкан” написао и ово: “У 1918 и 1919. години Црна Гора је била сведена на гробље. Запаљено је хиљаде кућа и побијено на хиљаде Црногораца… Жене, ђеца и немоћни старци бацани су живи у ватру: Дјеца коју су бацали са прозора падала су на бајонете који су их спремни чекали. Несрећницима који су давали знаке живота, кидане су уши, језик и нос… Жене су силоване; па су им везивали испод сукње мачке које су, подивљале због удараца штапом, кидале тијела ових несрећница. Формиране су банде које су као Хуни пустошиле области једну за другом пљачкајући сиротињу црногорску, скрнавећи гробове предака, вукући и прљајући по блату кости Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског само зато што су били свечеви црногорски”.

Кућу Јована С. Пламенца запалили су јула 1919. године српска војска и бјелашки одреди под командом црногорског ренегата у служби окупационих власти поручника српске војске Јагоша Драшковића са Чева, који је тада био командант мјеста у Вирпазару и који је одговоран за многа политичка убиства и паљевине кућа по Црној Гори, посебно на подручју Црмнице.

Јован С. Пламенац је у опширном писму Јагошу Драшковићу, којега му је упутио из Београда 4. априла 1941. године, навео, у вези за пљачкањем и паљењем своје куће, и ово: “Још док сам био у Паризу, добио сам био извјештај из Црне Горе 14. јула 1919. г, из којег је произилазило:
1) Да је један одред окупационе србијанске војске, који се је, како се ту каже, налазио под командом резервног потпоручника Јагоша Драшковића, родом Црногорца са Чева, изгорио хотимично из политичких мотива, почетком истога мјесеца јула, моју кућу, мој дом, у мјесту Бољевићима, у црмничкој капетанији, пошто су је војници по наређењу претходно опљачкали.
2) Да је србијанска војска дошла почетком јула у Бољевиће, под Вашом командом, као ондашњег резервног потпоручника србијанске војске.
3) Да сте наредили војницима да изгоре моју кућу и све што је у њу.
4) Да сте упитали чија је то фамилија која стањује у њу.
5) Да сте добили одговор, да у кући станује мој брат Саво са својом женом и са четворо своје ситне дјеце, али да он није код куће, него да се налази већ поодавно у иностранству, у црногорској војсци.
6) Да сте онда наредили војницима у часу, кад су у кућу убацили сијено, да не дозволе да утеку из куће ни мајка ни дјеца, него да изгоре сви заједно, у кући.
7) Да је још одмах, чим је моја снаха видјела да већ војници уносе сијено у кућу, закукала гласно и тужно, молећи и преклињући Вас свима светињама, да не изгорите кућу.
8) Да је мајка на једну страну кукала и лелекала у овом метежу, на другу су страну плакала и пиштала несрећна дјеца.
9) Да је тај њен вапај и пиштање дјеце, као и кукњава осталих мајака и жена из сусједства, остао без икаквог дејства, пошто су војници и даље продужили да уносе сијено у кућу у Вашем присуству и по Вашем наређењу.
10) Да је тек онда моја снаха видјела, да намјеравате да изгоре у кући и она и дјеца, јер су војници, пошто су унијели сијено, запалили га и закључали врата, тако да се она нашла са дјецом унутра, у кући, али да је, на повику и кукњаву сусједних жена, да ће сви живи изгорети, потрчала на балкон од куће и помоћу истих жена спустила дјецу доље и она да је иза тога скочила са поменутог балкона и спасла тако једва себе и дјецу.
11) Да ви у том тренутку нијесте знали за овај речени балкон него да сте повикали, кад су војници кућу запалили и закључали врата на њој: “Нека изгори кучка са штенадима” – мислећи на моју снаху и на њену дјецу.
12) Да је убрзо закуљао дим кроз све спољне кућне отворе а иза тога да је избио из ње помамни пламен, високо пут неба.
13) Да сте у том часу, видјећи, како гори моја кућа, и све што је било у њој мени мило, драго и вриједно, пали били у један прави делиријум од весеља, те сте не само заиграли коло са војницима, него сте чак од великог заноса и радости наредили, да војници пуцају кроз речени пламен митраљезима и машинским пушкама, што су они уз поклике и извршили.
14) Да сте речено коло играли пред кућом Ића Пламенца, старог црногорског командира и ту да сте јели, пили и веселили се.
15) Да је с војницима и с вама у коло играла са својом одраслом дјецом удовица Павла
Пламенца, а одива Вукотића, са Чева.
16) Да сте за све то вријеме грдили краља Николу, мене и моје претке”, наводи, поред осталог, Јован С. Пламенац у томе писму Јагошу Драшковићу, тврдећи потом и ово: “Да стоји, односно, да проистиче из реченог извјештаја којега сам био, као рекох, добио у јулу мјесецу 1919. из Црне Горе у Париз да је војска која се налазила под Вашом командом као резервног потпоручника србијанске окупационе војске, не само опљачкала моју кућу, прије него што ју је изгорјела, него да је опљачкала и остале пламеначке куће односно домове”, вели црногорски државник Јован С. Пламенац у томе писму.

Јован С. Пламенац је у Београду живио од 1925. до 1941. године као пензионер. Контроверзна је и још увијек недовољно разјашњена у науци његова улога током 1941. године у погледу рјешавања црногорског питања. О неким његовим акцијама и документима, које је потписао Пламенац писао је, поред осталих, и историчар др Славко Бурзановић у часопису “Матица”, часопису Матице Црногорске. Постоје и неки други историјски извори који говоре о томе.

У акцији око успостављања независне Црне Горе под италијанским вођством, предузете 1941. године, укључио се и Јован Симонов Пламенац, те је боравио на Цетињу, али је по налогу грофа Серафина Мацолинија прије одржавања Петровданског сабора 12. Јула 1941. одине био протјеран са Цетиња. Одређени извори, чији су творци хрватски усташе, говоре да се Пламенац наводно повезао са усташким журналистом Крунославом Жанком, који је био дописник новинске агенције “Велебит”. Са њим се, према тим изворима, повезао и 9. маја 1941. године саопштио му свој политички став око успостављања независне Црне Горе са чврстим ослонцем на НДХ. Он му је саопштио да ће убрзо поднијети посебан Меморандум Министрима спољних послова Њемачке и Италије око успостављања независне Црне Горе, која би се граничила са НДХ, Бугарском, па чак са Мађарском на Дунаву. То је Пламенац и учинио у свом Меморандуму из 1941. године силама Осовине, којег је др Славко Пурзановић објавио 2010. године. Тенденција Јована С. Пламенца тада била је стварање Велике Црне Горе. Према усташким изворима, Јован С. Пламенац је, посредством новинара и емисара Жанка, наводно поручио др Анту Павелићу да му се у сваком погледу ставља на располагање, те да ће се борити за интересе Хрватске исто као за интересе Црне Горе и да би био посебно срећан када би се формирала Државна заједница Црне Горе и Хрватске.

Јован С. Пламенац вратио се у Црну Гору половином 1944. године, према неким изворима на захтјев Њемаца, ради остварења одређених њемачких политичких захтјева. Међутим, партизани су га 1944. године ухватили у Црној Гори и без суђења убили.

Дефинитивно, са становишта чињеница, права и правде, Пламенац није заслужио смрт, већ поштено, законито и праведно суђење, усљед ондашњих прилика, због свог извјесног и ограниченог, дјелимичног, више вербалистичког, него фактичког, колаборационизма са окупатором и његовим домаћим сарадницима, показаног током 1941. године и 1944. године. Међутим, за Пламенчеву личност и активност не вежу се било какви злочини над физичким лицима, како у Србији и Црној Гори (1941-1944), који би били условљени његовим политичким, иделошким и другим радом. Макар то од 1944. до данашњег дана није познато историографији и лаичкој јавности.

Ерго, Пламенчеву активност током рата, од 1941. до његове смрти половином 1944. године, треба додатно истражити и научно сагледати и објаснити сагласно чињеницама и историјским изворима.

На крају, добро би било да Војин Грубач прочита и објави, те коментарише, у историјској науци одавно објављено у цјелини (учинио је то академик проф. др Шербо Растодер 2004. године) опширно писмо Јована С. Пламенца, послато из егзила, крајем 1920. године, др Секули Дрљевићу под насловом “Драги Сине Сеџо”, у којем се мишљења проф. Пламенца и др Дрљевића око грозног положаја Црне Горе и Црногораца у тадашњој Краљевини СХС тада доминантно подударају. И да су Јован С. Пламенац и Секула Дрљевић, први у егзилу, други у земљи, тада били стамени борци за слободну државу Црну Гору.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: