ИН4С

ИН4С портал

Аџић: Драгићеве неистине у награђеном роману – пропаганда против Црне Горе

1 min read
Ако мисли и може доказати другачије и антиподно од овога што сам изнио, нека то и докаже и покаже.

Новак Аџић

Пише: Новак Аџић

(О НЕКИМ КРУПНИМ НЕИСТИНАМА КОЈЕ ЈЕ ИЗНИО КЊИЖЕВНИК ЛАБУД ДРАГИЋ У РОМАНУ “КУКАВИЧЈА ПИЛАД” /ИЗДАВАЧ, “СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА”, 2016./ О КОМИТСКОМ ВОЈВОДИ И ЗЕЛЕНАШКОМ ВОЂИ МИЛУТИНУ-МУЈУ БАШОВИЋУ)

Писати против Црне Горе и фалсификовати њену прошлост, изгледа да је, како по навици, тако и по дуготрајној пракси, емпирији, са аспекта и утилитаризма великосрпских позиција власти, моћи и утицаја, за многе посве исплативо. Међу онима који су се истакли и профитирали у кривотворењу црногорске прошлости, послије 1918. године, те се посебно експонирали у клеветању Црне Горе и Црногораца; у омаловажавању и вријеђању јунака Божићног устанка црногоског народа (1919) и истакнутих устаника, зеленаша, герилаца, комита црногорских, који су се витешки борили и положили животе за Право, Част и Слободу Црне Горе, а у ту плејаду спада и чувени Милутин Мујо-Башовић, потомак сердара по којему и носи име, из Дробљака, истакао се и српски књижевник »пореклом из Црне Горе« (рођен 1954 у селу Љевишта у Горњој Морачи), господин Лабуд Драгић.

За »роман« »Кукавичја пилад«, који је објављен у издању »Српске књижевне задруге« 2016. године, г. Лабуд Драгић је, од великосрпских идеолошко-политичких, национал-шовинистичких, »литерарних кугова«, вишеструко »одликован« бројним наградама, које је и добио само зато и због, дословице, отвореног пљувања на Црну Гору и Црногорце, који се нијесу хтјели 1918. Године у »ланце везати«

Посебно су г. Лабуда Драгића »књижевним« наградама великосрпски кругови и његови идеолошки истомишљеници »крунисали« зато и због лажног приказивања лика и дјела знаменутог устаничког и комитског првака Милутина-Муја Башовића, којега он (Драгић), неистинито, у својој књизи, приказује као »изрода«, »издајника«, »разбојника« и једног од носилаца покрета »црногорског сепаратизма« и.т.д. То је све, од стране романсијера Драгића, телеолошки срачунато тако да се романсирано поништи, негацијом и излагањем порузи Муја Башовића, и то комплетна, мартирска, херојска и славна црногорска устаничка акција (1919-1929).

Г. Лабуд Драгић је концептуализирао своју »умотворину« тако и дрзнуо се да напише историјски роман, али исти би, логично, требао бити праћен историјском грађом, херуистичком основом и њењом свестраном проучавању, анализи, синтези, реконскрукцији и експозицији одабраног предмета проучавања прошлости у литерарном смислу од стране реченог аутора. Али, тога код Драгића нема, иако је нужно требало бити. У његовом дјелу нема онога што би требало бити и значити нешто, али има премного онога што са становишта историјске науке и њеног вриједносног суда не значи ништа или не ваља опет ништа. Свједоци смо кулминације парадокса. Чињеница је да оно што је г. Лабуд Драгић произвео садржајем свог »романа«, са становишта историјске науке, најобичнија историјска лаж, превара, скрњављење повијести и гротескна и опскурна ступидност, макар кад се то тиче историјске грађе и научне перцепије прошлости Црне Горе послије 1918. године и улоге Милутина- Муја Башовића у њој. И, надасве, још пуно круцијалних крупних питања, које је хтио да литерарно апсолвира. Али, промашено, неуко и безуспјешно је то г. Драгић учинио.
За оно што је починио, т.ј. написао, у своме »роману«, а то су канонаде историјских лажи, саопштених у литерарној, романсираној форми, против црногорских суверенистичких снага и њихових истакутих носиоца послије 1918. године, г. Лабуд Драгић је побрао, очекивано, бројне намјенске »књижевне« награде уручене од разних жирија његових истомишљеника, који су му исте и додијелили само зато што је атаковао на Црну Гору и знамените Црногорце, који су се историјски противили, политички и војно, насилној анексији и окупацији Црне Горе, извршеној од стране Србије и њених трупа од 1918. године, па надаље.

Код г. Лабуда Драгића књижевност је, макар кад се прочита његово бласфемично »дјело« под насловом »Кукавичја пилад«, изгубљена у свом умјетничком, стваралачком, фундаменталном значењу и подређена је идеологији и политици, којој аутор свјесно и плански не само припада, већ јој до неукуса и метанише. Г. Лабуд Драгић је де факто објавио, овим »дјелом«, рат смислу и циљу књижевности и својој филолошкој струци, кад је овом петпарачком писанијом пристрасност истакао толико да она до темеља поништава обавезујућа у научном значењу начела објективности, логичности и провјерљивости. Управо идеолошко-политика пристрасност, идолатрија и великосрпска тотемизација, детерминишу овај Драгићев »роман«, а не оданост и врлине аутора, књижевника, који претендује и треба савјесно да приступи и обради (колико год фикција и имагинација допушта умјетичку слободу у пројекцији прошлости) одабрану тему, којој се посвети у циљу њеног апсолвирања, макар из књижевног ракурса. Елем, кад се пише »роман« о теми из историје, нужно треба да се иста тема, макар у магистралним њеним токовима, сагледа у свијетлу историјских чињеница и релевантних историјских извора. Но, од тог свијета, судећи, по овом промашеном дјелу г. Драгића, исти је у погледу научне методологије он далеко толико колико је рецимо могуће препливати оцеан.

Евидентно и дисјунктивно средство национално-идеолошке и политичке пропаганде, а приори детерминисане циљем постизања одређених профаних интереса, је реални мото, смисао, циљ и остварење Драгићевог памфлета, названог »Кукавичја пилад«. Литература је за и код г. Драгића, у овом дјелу, демонстрирана као еманат и апологија, не само историјске лажи, већ и нељудског и непристојног клеветања једне личности из историјског братства Башовића из Дробњака (село Пошћење) – а то је Милутин Мујо Башовић. Роман г. Лабуда Драгића насловљен “Кукавичја пилад” је, по своме садржају, мотивима и тенденцијама његовог аутора, које је »литерарно« пласирао, само најобичнија идеолошко-политичка пасквила и клеветнички памфлет. Засигурно, тај Драгићев »роман« није, суштински (ауторски постављен и интерпретативно), умјетничко дјело, без обзира на његову формалну, литерарну композициону структуру и учињено, пожељно, паковање, које је само кулиса за обману аудиторијума.

Намјере г. Лабуда Драгића, аутора поменутог ромама, дакако, нијесу књижевне, него идеолошко-политичке, тако да је ова врста неетичке “литературе” флагрантан егземплар злоупотребе књижевности у профане сврхе и интенција позиционирања исте као средства пропаганде, обмане и кривотворења историје, те агитације у функцији оних агентура које раде против Црне Горе и њеног идентитета, а са позиција актуелизовања и промовисања вишедеценијског бјелашког-великосрпско-четничког и према Црној Гори и Црногорцима негаторско-нихилистичког, асимилаторског и империјалног великосрпског програма.

Да није Милутин Мујо Башовић историјски био онакав каквим га је, супротно историјским изворима и релевантној научној историјској литератури, приказао, у наведеном роману, књижевнк Лабуд Драгић, нека послужи, као демати његових изречених оцјена о њему, овај како слиједи, у складу са правилима научне историографије, мој приказ политичко-војног животописа Милутина Муја Башовића.

МИЛУТИН-МУЈО БАШОВИЋ, (рођен 1893. године, Пошћење, Дробњаци, срез шавнички, никшићки округ, -погинуо 28. XИИ 1923. године, Шћепан до, Рубежи, Никшић), био је црногорски патриота, устаник, зеленаш, комитски војвода, борац за слободну и независну Црну Гору 1919-1923. године. Један је од најчувенијих комитских вођа, а у тренутку кад је убијен од стране српске војске, жандармерије и потјерних група, у Шћепан долу у Рубежима 28. децембра 1923. године био је од стране окупационих српских војно-полицијских власти уцијењен на 100.000 динара; елем, на исту суму као и командир (мајор) црногорске војске Саво Распоповић. Окупационе великосрпске власти КСХС су Башовића огласиле, од раније, као одметника и хајдука. Начелство Никшићког округа је 1921. године позвало на предају десетине црногорских комита, међу којима и Милутина-Муја Башовића, за којега се, у његовом персоналном опису, тврди да је »из Пошћења, стар 28. година, раста виског, лица дугог, очију црних, косе црне, бркова малих врних, носа и уста правилних«.

Црногорска избјегличка Влада, у вријеме кад је на њеном челу био Јован С. Пламенац, а министар војни дивизијар Милутин Вучинић је, на основу приједлога командира црногорског Живка Машанова Никчевића, донијела рјешење, којим се устаник и комита Милутин-Мујо Башовић одликује због заслуга за Црну Гору у борби против српског окупатора- Медаљом за храброст.

Милутин-Мујо Башовић је словио за једног од најопаснијих и најдосљеднијих црногорских ослободилачких, комитских вођа. Власти КСХС, под жезлом Београда, третирале су га као »бандита« и »разбојника« и »једног од најкрволочнијих комитских вођа«. За његово име званични полицијски, војни, судски и други (циливни) извори окупационих власти, везују бројне акције, у којима су убијани окупаторски српски жандарми, војници, те ратно и милитарно регрутоване присталице и протагонисти »уједињења Црне Горе и Србије«, у разним »гонећим одредима«, који су слиједили, са циљем његовог хватања или уморства, расписане потјернице за њим и његову/е комитску/е скупину/е. Штампа под контролом и цензуром Београда и листови у Црној Гори, који су били испоставе њихове и подржавали политику Народне радикалне Странке Николе Пашића и Демократске странке Љубомира-Љубе Давидовића, попут листова »Црне Горе«, и »Народне ријечи«, те, само по имену независне, »Слободне мисли«, централистичко-унитаристичког гласила блиског партији која се звала »Савез земљорадника«, под уредништвом г. Стојана Церовића, писали су о комитским акцијама и оружаним сукобима, које је са својим герилским групама предузимао Мујо Башовић у оружаном сукобу који је водио са органима власти (војска, жандармерија и контракомиске групе) КСХС на подручју Црне Горе (тада назване, прво, Зетске дивизијске области, а затим и Зетске Области).

Црногорски емигрантски листови, који су важили као органи Краљевине Црне Горе у егзилу и црногорских прогнаника (нејске Владе краља Николе И Петровића-Његоша на чијем су челу (1919-1922) били Јован С. Пламенац и Милутин Вучинић и то:, »Глас Црногорца«, те »Црногорски Гласник« и »Американски Глас Црногорца«, који су излазили у САД и који су били органи црногорских емигрантских кругова окупљених око бившег црногорског министра Мила М. Вујовића, (који је подржавао потоњу црногорску владу у егзилу генерала Др Анта Гвозденовића), те лист који је протежирао политику бившег министра и предсјерндика Владе Јована С. Пламенца »Американски Глас Црногораца« из Чикага, писали су о комитовању и погибији Муја Башовића и његових сабораца. Они су овјековјечили њихову и његову борбу, морално и политички, те је подржавали и карактерисали је као патриотску и херојску црногорску.

У извјештају команданта Никшићке војне посаде мајора Антуновића, од 4. априла 1920. године, стоји да су многи црногорски комити прелазили у Херцеговину и то: Крсто Пековић из Кусида, Илија Лакићевић, Душан Мандић, Зеко Делибашић, сви из околине Никшића и Мујо Башовић из Дробњака. У извјештају начелника Никшићког округа Радула Јауковића од 23. марта 1921. Године достављеном Одјељењу Јавне Безбједности Министарства унутрашњих дјела у Београду стоји и ово: »Мујо (Милутин) Башовић се највише налази у општини бобовској-округ Пљеваљски, а често пређе у општине Жабљак и Крш-среза шавничког и изврши по неки злочин и опет бежи пут бобовске општине«. У извјештају начелника Никшићког округа о ситуацији на томе подручју, за период јул-октобар 1921. године, поднијетом 6. новембра 1921. године Министарству унутрашњих дјела у Београду, наводи се и то да у томе округу »има још 4-5 одметника са Мујом Башовићем«, који су »осуђени да се крећу у једном делу среза шавничкога и у округу пљеваљскоме и срезу фочанскоме, опет у малом простору реке Таре«. У извјештају начелника Никшићког среза, од 27. маја 1922. године, наводи се да је ухапшен Радомир Маројевић из Моракова, војни бјегунац, и да је он ухваћен од гонећих одјељења 3. маја 1922. године, те да је »признао на записничком преслушању да је био 11 дана са одметничком групом Муја Башовића«.
Милутин Мујо Башовић је погинуо 28. XИИ 1923. године у Шћепан долу у Рубежима код Никшића.

О погибији Сава Распоповића, Милутина-Муја Башовића, Петра Звицера, Радована Биговића, Голуба Биговића, Стева Божовића, Кићуна Поповића, Илије Ђукића, Голуба Вујовића, Јова Кривокапића и Милоша Ковачевића и других (укупно 11 њих) постоје бројни историјски извори и литература, који говоре о томе.

Др Иво Јовићевић у својим мемоарима “О људима и догађајима (1892-1936) – сјећања једног федералисте”, Цетиње, 1995, стр. 125., описује свој потоњи сусрет у прогонству, у Риму, са црногорским официром и комитским вођом Савом Распоповићем, који је годинама комитовао скупа са Мујом Башовићем и другим црногорским герилцима. У својим сјећањима Др Иво Јовићевић пише и ово:

“Једном се сретох са Савом Распоповићем, присталицом Јована Пламенца, који ми рече: – Ја већ видим куд је ово кренуло! Нека иде ђе год ко хоће, а што се мене тиче ја ћу право у Црну Гору и погинућу за њену слободу.

Двије сузе заблисташе у његовим лијепим плавим очима, а његова густа, плава брада задрхта.

– Вала, ако се то догоди а ја будем жив, спјевајући ти једну пјесму – рекох му”.

(Др Иво Јовићевић, “О људима и догађајима”, Цетиње, 1995, стр.143.)

Лабуд Драгић

Др Иво Јовићевић, у својим мемоарима, пише да је био емигрант у Цариграду, у Турској, када је дознао за тужну вијест о убиству Сава Распопвића, Муја Башовића, Петра Звицера и другова код Никшића. Он наводи и ово “Дознадох и за погибију Сава Распоповића, који је отрован у неком хану у близини Никшића, заједно са његових десет другова, ђе су их жандарми и потукли. Одмах се сјетим обећања које сам у Риму дао Распоповићу кад смо се заувијек растали па написах пјему “На гробу једанаест осветника” и послах је у Америку “Гласу Црногорца” у којему је и штампана”. (Др Иво Јовићевић, ц. д. стр. 145-146.)

Пјесма др Ива Јовићевића насловљена “На гробу једанаест осветника”, објављена је у листу “Американски Глас Црногорца”, Чикаго, САД, година изласка ИИ, број 11, 29. март 1924, стр. 1. На почетку пјесме, др Иво Јовићевић представља групу црногорских комита, предвођену Савом Распоповићем, Мујом Башовићем и Петром Звицером, као борце за слободу, који су крстарили црногорским планинама, у циљу ломљења окупационих варварских окова и с мотивом осветника за све црногорске несреће, настале краја од 1918. године и годинама потом. У тој пјесми, др Иво Јовићевић представља комитску чету Сава Распоповића, Муја Башовића и Петра Звицера, као борце против наметнутог ропства Црној Гори, од стране београдске Владе, коју Јовићевић, описује као тирјанску и корупционашку. Даље, Др Иво Јовићевић, у тој пјесми, која је постхумна апотеоза Саву Распоповићу, Мују Башовићу и сабраћи, комитима погинулим из исте дружине, који су били са њима, описује како су се српске власти озбиљно забринуле и замислиле како ће се обрачунати са том, чувеном, комитском групом. Власти, по Јовићевићу, будући да нијесу могле да Распоповића и остале “горде лаве” свежу ланцима ропства, или да их убију, прибјегли су другом начину: изради планова на који начин их ефикасно уништити. По Јовићевићу, од Распоповића и његове дружине страхују и бјеже црногорски издајници и најамници тирјана. Власти су, по наводима Јовићевића, скројиле план да путем шпијуна и достављача, конфидената ухвате ту чету у замку и да је на тај начин елиминишу и ликвидарају. У наставку пјесме Др Иво Јовићевић описује веома негативне и неповољне околности, временске прилике, велики снијег, мећаву, снажне вјетрове и зиму, који су и животиње приморале да се склоне у јаме или да крену у збјегове, а камо ли људе који су били приморани да комитују, да се скривају и крећу. У вријеме кад су они (црногорски герилци) тражили склониште, кад је тама и ноћ онемогућила нормално путовање људи, били су приморани да се, усљед таквих околности, крећу у великој муци, попут вукова. Њихово кретање изазива, како Јовићевић описује, опште чуђење, јер успјевају да одолијевају ужасавајућим временским и другим непогодама, сударајући се са глађу, изузетно лошом одјећом и обућом, те и перманентном опасношћу од акција потјера, које су стално слате за њима.
Та пјесма Др Ива Јовићевића, пуна пријатељске сентименталности и патриотске солидарсности са комитима Савом Расоповићем, Мујом Башовићем, Петром Звицером и њиховом дружином, настала је као отпор њеног аутора угњетавању Црне Горе, и пуна је жучи, горчине и гњева према оним ренегатима, који су проказали и издали Сава Распоповића и његову комитску групу. Др Иво Јовићевић, у тој пјесми, наводи да у Никшићу и његовој околини влада окупациони терор и да су органи власти сазнали ђе се налазе поменути комити, па су, врло ажурно, скупили велику оружану силу, која је, уз помоћ ноћи успјела да опколи кућу у којој су се налазили комити црногорски, које су били на починку, на спавању, али, тргли су се из сна и ступили у борбу, јер их, како аутор наводи “слава у смрт зове”. У наставку пјесме, др Иво Јовићевић уноси, ради што сликовитијег приказа црногорске трагедије и одређене метафоре и алегорије, митолошко-фантастичне елементе, када тврди да се појављује у магли, са Ловћена, у црно завијена тужна вила, која је лице прекрила црним велом, да не би гледала како разбојници скрнаве тијела погинулих црногорских комита-Распоповића, Башовића, Звицера и осталих из те скупине, у свему једнаких с њима. У том контексту Др Иво Јовићевић, наводи и то како се »Ловћенска вила« спустила код мртвих црногорских патриота, како их је као јунаке све обишла, пољубила им, плачући, чело, па им потом на њихове мртве главе поставила вијенац повикавши “Нема славе без страдања и без муке”. Др Иво Јовићевић затим констатује, у пјесничкој фикцији и имагинацији, како, најзад, Ловћенска вила склопи мртве очи изгинулих комита, па онда побјеже у облаке да не би гледала свако зло и патње народа, који чами угњетен под окупационом мамузом. Ову пјесму је Др Иван Јовићевић написао као емигрант у Цариграду 26. фебруара 1924. године. Не улазећи у анализу каквог је она квалитета са становишта књижевно-теоријске вриједности, естетске, пјесничке форме и садржине, ипак, се може заључити да је ријеч о патриотској пјесми епског набоја, посвећеној херојима црногорске ослободилачке борбе, у којој аутор демонстрира сасвим јасно свој став да борбу за државну и етничку еманципацију Црне Горе треба наставити. Ова пјесма садржи, у погледу њене фабуле, бројне податке на основу којих би се могло закључити како су погинули и страдали црногорски комити Саво Распоповић, Муио Башовић, Петар Звицер и остала њихова сабраћа и суборци.

Дакле, у пјесми “На гробу једанаест осветника”, др Иво Јовићевић наводи да су, издајством, Саво Распопопвић, Мујо Башовић, Петар Звицер и други са њима изгинули црногорски патриоти у Шћепан долу код Никшића (28.XИИ 1923.), убијени и да су београдске власти, да би их ликвидирали, просуле силне новце “свуд на жбире и тговце, да издаду славну чету на спавању или у смету”. Иво Јовићевић констатује да су они погинули у борби, пошто су пријетходно шпијуни открили властима ђе се они налазе. Наводи да су- Саво Распоповић са друштвом- у великој зими, у снијегу и мећави, на планинским висовима, без одијела, без обуће, без хљеба и без куће, отишли код својих јатака да се одморе, да почину од сталне, непрекидне борбе коју су водили. По пјевању Ива Јовићевића, они су доспјели у кућу једног свог јатака близу Никшића; ту су преноћили и починули, али шпијуни који су се у близини налазили, а кад су сазнали ђе су одсјели, њихов долазак дојавили су својим налогодавцима, представницима окупационе власти, надајући се да ће због доушништва и издајства добити од власти силне дарове. По тврдњама Ива Јовићевића, Саво Распоповић, Мујо Башовић, Петар Звицер и остало јуначко друштво су изгинули, зато што је издаја успјела и што су конфиденти власти за паре и друге привилегије продали њих, обавијеситли ђе се они налазе. Кад су власти сазнале ђе су поменути црногорски комити скривени, ангажовали су војску и жандармерију из округа Никшићког и опколии су, са свих страна, кућу, у којој су се они налазили у Шћепан долу у селу Рубежа код Никшића. Црногорски комити били су на спавању, у вријеме кад се обруч око куће стезао. Из сна су се пробудили, у вријеме кад је војска и жандармерија ударила, у тренутку кад су запуцале на стотине пушака из поља и брда. Иво Јовићевић наводи да су Саво Распоповић и остали комити прихватили борбу и тако “отпоче бој крвави”, који је трајао пола дана “док нестаде џебехана црногорским херојима”, како наводи Иво Јовићевић. Саво Распоповић, Мујо Башовић, Петар Звицер и друштво њихово, црногорских родољуба, погинули су херојски, на мегдану, у обрачуну са далеко, у људству и оружју, премоћнијим непријатељем. Они, црногорски комити су се борили с покличом “живјела слобода”, и у неравноправној борби су сви јуначки изгинули. Убијени су “од изрода и тирјана”, како у тој пјесми наводи Иво Јовићевић.
(Др Иво Јовићевић, пјесма “На гробу једанаест осветника”, написана у Цариграду 26. фебруара 1924. године, а објављена у листу “Американски Глас Црногорца”, бр. 11, година ИИ, Чикаго 29 марта 1924. године на страни 1.)
Гласило црногорских емиграната у Сједињеним Америчким Државама – “Американски Глас Црногорца”, година ИИ, бр. 12 од 12. априла 1924. године, на страни 2 и 3., објављује чланак под насловом “Демантовање србијанских срамотних лажа” потписан “Извјестилац Црногорац”, у којему се вели ово:

“Журнал Дориан”, лист који излази у Цариграду, на француском језику, донио је чланак под насловом “Романтични свршетак једног вође Црногорских усташа”, у ком је господин доктор Иван Јовићевић демантовао телеграм, пуштен из Биограда, преко “Уједињење Пресе”, а који се односи на погибију Сава Распоповића и осталих Црногорских усташа. Поменути чланак гласи:

Ми смо објавили према једној депеши “Уједињење Пресе” свршетак Сава Распоповића, вође Црногорских усташа. Поводом публиковања поменуте депеше, господин доктор Иван Јовићевић, бивши Црногорски генерални Консул, упутио нам је једно опширно писмо, из којег доносимо сљедеће ставове, за чију тачност и истинитост исти остаје одговоран.
“Није истина да се је Распоповић убио, него га је убила Србијанска регуларна војска, официри и полиција, то су живи непобитним фактима необориви у рукама народа докази”.
Дописник овог документа у рукама има са истога мјеста који су све то очима видјели необориве доказе.

Случај се догодио на сљедећи начин: Пошто Биоградска Влада није могла, помоћу војске и полиције уништити чету са којом је командовао Распоповић усљед тога, што је исту народ чувао. Она је публиковала из више махова објаве по новинама да ће Влада крволочног Биограда дати награду од 100 хиљада динара за главу Распоповића, а друге награде од 50 хиљада динара за свакојег од његових Другова. Нашло се је дакле новијех Бранковића и Јуда, шпијуна и издајника, који су у нади да се користе срамном наградом као Јуда који је Христа издао за 30 сребрника, показали властима кућу у којој се налазио Распоповић да преноћи са његових 10 Другова, јер су их велика студен и мећава приморали да сађу са планина.
Они су били опкољени ноћу са неколико стотина регуларне војске под командом са свом ратном опремом војске и полициије. Сјутри дан борба је отпочела у зору: она је трајала 7 сати т.ј. докле год није нестала муниција храбрим усташима. Не имајући више фишека, они се ријеше да јуначки погину, те изађу из куће, са бомбама у рукама и са ускликом: “Живјела Слобода”! Живјела Црна Гора! Живио Црногорски Народ! Јуриш напријед”.

Чим су се појавили били су одмах изрешетани стотинама куршума од митраљеза и машинских пушака. Чак су и топове употријебили!!!

Сви су један до другога као снопови попадали, онда су Србијански официри, полиција и војска дошли код њиховијех мртвијех лешева те су им мртвијема очи вадили, носеве, брке и уши осијецали, утробице на бајонетима вадили. Сва су им тјелеса бајонетима испарали, а неке су све на мале комадиће исјекли. “Ово су крволични Биограде необориви И непобитни живи докази што радите од своје браће Црногораца”.

Није истина ни то да је Распоповић потоњи вођа црногорских усташа, јер у Црној Гори има и Других вођа и Других усташа на стотине ништа горијех од Распоповића (Виђи “Американски Глас Црногорца” од 29. марта ове године, број 11.)

И биће их све дотле, докле год несрећни народ Црногорски буде стењао и овакве грозне муке незапамћене буде подносио под јармом Србијанских управљача.

Није истина напокон ни то, да су славни Црногорски јунаци Распоповић и његови Другови били бандити, јер данас народ црногорски оплакује са потоцима суза смрт Распоповића и оних који са њиме падоше за слободу Црне Горе и њеног народа…Нека им је свијема слава и вјечни покој…

Извјестилац Црногорац”.

Погибију командира Сава Распоповића, те заједно с њиме, Муја Башовића, Петра Звицера и других црногорских родољуба констатује и црногорски официр, командир и емигрант у САД – Машан Милошев Борозан, у тексту под насловом “Нова жртва на олтару отаџбине”, којег је написао у Хазлетон, П.а., 30. марта 1924. године. У томе опширном чланку, у којему говори о убиству мајора Шћепана Мијушковића и укупној голготи Црне Горе, поред осталог, командир Машан Борозан пише и о “јуначкој погибији великог Црногорског јунака Сава Распоповића и његове витешке Дружине”, како сам наводи. Тај текст Машана Борозана објављен је у емигрантском црногорском листу, који се звао “Американски Глас Црногорца”, званични орган уДружења “Савеза независних Црногораца”, година ИИ, бр. 12 од 12. априла 1924. године, на страни 2 и 3. Група од 11 црногорских комита ликвидирана је на бруталан начин од стране српске војске и жандармерије и домаћих ренегата под командом српског жандармеријског капетана и команданта Никшићке жандармерије Милана Калабића у Шћепан долу у Рубежима код Никшића крајем 1923. године. Одговорност за њихово убиство пада и на среског начелника Живка Косовића и великог жупана Милована Џаковића. Постоји сачувана фотографија на којој се виде измасакрирана тијела 11 црногорских комита, који су у Шћепан долу у Рубежима код Никшића убијени у петак 28. децембра 1923. године. Тада су, јуначки погинули: Саво Ристов Распоповић, Милутин-Мујо Башовић, Петар Томашев Звицер, Милош Ковачевић, Јово Савов Кривокапић, Голуб Андријин Вујовић, Радован Јованов Биговић, Лабуд Јованов Биговић, Стево Ивов Божовић, Илија Ђукић и Крсто-Кићун Поповић.

Лист “Слободна мисао”, Никшић, у броју од 31. децембра 1923. године, доноси чланак о погибији Сава Распоповића, Муја Башовића, Петра Звицера и цијеле наведене комитске групе. Лист за Сава Распоповића и Муја Башовића тврди да су били комитске вође и да “њихова се ријеч слушала и они су били не само господари својих одјељења него и стварни господари цјелокупног одметничког рада”. У том чланку се тврди да је наведена комитска група 23. децембра 1923. године ушла на подручје Никшићког среза и додаје ово: “Предузимљивост заступника окружног начелника г. Дедовића и жандармеријског капетана г. Калабића (Милана-прим.Н.А.) издата су наређења да све станице у округу па и у околним окрузима буду у покрету ка селу Жупи. Исто тако летећа одјељења као и један полицијски писар са бројем жандарма био је упућен у Жупу. Три дана је све било у покрету. Одметници су се повукли из Жупе и никуд друго него у правцу Никшића, свакако су имали највеће повјерење да им из вароши пријети најмања опасност”, наводи се у томе тексту и додаје да су на шест км од Никшића “одметници дошли у село Рубежа у Шћепан до. Кретање им је било опасно и хтјели не хтјели, морали су ту коначити. Око десет часова увече, банули су у кућу Марка Драшковића, једног пуког сиромаха са женом и једним дјететом. Било их је по његовом причању 12 друга. Тражили су им да им да вечеру, али како ништа није имао сем брашна, отишао је у село Мујо Башовић и послије дуго времена врати се са сувим месом и другим потребама. Вечерали су, било је прошла поноћ. Разговори су се водили о њиховим обичним стварима из борбе са жандармима. Прије него што су легли Саво Распоповић је упитао да ли је стража постављена. Башовић му је одговорио: у четири правца је поставио страже и да нема шта да брине”, наводи се у томе чланку. Потом се констатује да је група жандарма из Жупе кренула у правцу Никшића и да су у седам сати ујутро стигли у Шћепан до испред куће Марка Драшковића, у којему су црногорски комити коначили. Затим се додаје и ово: “Двојица од њих свратили су на врата и питали ко је унутра? На одговор домаћина, да је пуна кућа одметника, они покушавају да заузму боље мјесто. У том моменту једино је био будан Мујо Башовић и истрчи и сукоби се са Ђуром Игњатовићем. Један другога су узели на нишан и обојица су пали на мјесто мртви. Осам жандарма били су довољно присебни, окренули су плотун кроз прозор и одмах смтно ране у соби Сава Распоповића. Послије погибије двије “војводе” међу одметницима настала је потпуна паника. Отпочела је права битка. На прву пуцњаву приспјеле су у помоћ жандармима и остале станице из среза, које су биле у покрету као и одјељења Б. Пешикана, цијела жандармерија из вароши са среским начелником г. Косовићем. Пушкарање је трајало све до десет часова, када је учињен напад са бомбама. Неколико одметника истрчало је из куће међу њима и Петар Звицер”, каже се уз остало у томе чланку. Иза тога лист пише и то да “у једном општем покољу нико није поштеђен. Овом прликом погинуо је жандарм Нико Ђурашковић, а тешко су рањени Милан Ракетић и Божо Поповић”, констатујћи да је “у 10 и по часова борба била завршена. Кућа и цио простор куће представљао је крваво разбојиште”.

То је било саопштење, верзија догађаја, “Слободне мисли” о погибији 11 чувених црногорских комита.

Лиист »Црна Гора«, гласило Народне радикалне странке, које је излазило на Цетињу, у броју од петка, 4. јануара 1924. године, писао је о погибији црногорске герилске групе Сава Распоповића, Муја Башовића и Петра Звицера и ово:
»У петак, 28. пр. мј. кад је већ наш лист био изашао из штампе, стигла је из Никшића вијест, да су се одјељења жандармерије и одјељења комбинована од жандарма и мјештана борила са већим бројем одметника у »Шћепанову Долу« више хана »Змајевића«, у срезу Никшићком.
У борби која је трајала око три часа поменута крстарећа одјељења успјела су да убију ове одметнике: Уцијењене са по 100.000 динара: Муја Башовића и Сава Распоповића; Уцијењене са по 30.000 динара: Марка Распоповића, Петра Звицера, Милоша Кривокапића, Јова Кривокапића, Маја Вујовића, Радована Биговића, Михаила Дуловића и Андрију Пејовића.

Несумњиво, ово је један велики успјех за јавну безбједност у Црној Гори. Ми се томе радујемо и честитамо свима онима борцима, не обазирући се на политичку боју, били они жандарми, мјештани или управни органи, који су успјели, да се наша села од подивљале немани ослободе«, каже се, уз остало, у томе тексту.

Примјећује се да се у наведеном тексту помињу десеторица страдалих црногорских комита, умјесто једанаест, што је, њихова укупна бројка изгинулих, као и да се поткрала материјална грешка извјештача у погледу идентитета неколине страдалих. Такође, текст објављен у листу »Црна Гора« препун је лажних оцјена, етикета, клевета и денунцијација у погледу људског и патриотског профила страдалих црногорских комита.

Један српски београдски прорежимски лист доноси своју верзију о њиховој погибили. Тај лист објавио је чланак насловљен “Погибија одметника у Црној Гори” с поднасловом “Пажња г. Министру унутрашњих дела”. У том тексту наводи се извјештај о борби са црногорским комитима, и констатује се и ово: “Ми смо неколико пута доносили како је кретање одметника у Црној Гори садашњим временом отежано. Одметници су се били нашли пред огромним тешкоћама и једва су одолевали великим потерама које је противу њих приредио начелник округа Никшићког г. Дедовић. Јуче смо донели извјештај о њиховој погибији која је овако текла.
Прекјуче је начелник среза Никшићког г. Живко Косовић сазнао да је једна јака и прилично велика одметничка група прешла из среза чевског у Никшићко поље. И Косовић је у друштву са командантом жандармерије г. Калабићем пошао одмах у Озриниће, а друго оделење жандармерије послао је одмах у Другом правцу.

Ово друго оделење приметило је одметнике баш кад су они излазили из куће Марка Драшковића у селу Рубежа. Жандарми су одмах отворили ватру на одметнике, но ови се повуку у кућу и из куће почну пуцати на потеру. Жандарми су се нашли пред дилемом: нису могли пуцати јер је у кући било и других укућана, који би изгинули, а с друге стране морали су одговарати на честе одметничке плотуне. У том су моменту на пуцњаву пушака дошли г. г. Косовић и Калабић који су прво предузели мере да спасу породицу из куће која је била опседнута. Мало доцније дошла је у помоћ жандармерија са станице из Лукова, Никшића и Жупе са којом су дошли жандармеријски поручник г. Божидар Марковић и полицијски писар г. Контић. На овај начин жандармерија је сада могла да густо поседне кућу и да поведе борбу на живот и смрт.
Борба је отпочела у 7 часова ујутро, а трајала је до 2 часа по подне. Одметници су се очајнички бранили. Нису ниједанпут хтели да одговоре позивима на предају.

Око 11 часова из куће су се чули све слабији и све ређи пуцњи, а око 2 часа они су сасвим престали. Кућа је била сва изрешетана од куршума. Тада су жандарми ушли унутра. Видели су пред собом језовиту слику. Једанаест одметника били су већ мртви и лежали по соби. Један се налазио у самртним трзајима и кад су наишли жандарми он је гласно крикнуо и издахнуо. Био је то чувени Саво Распоповић.
Одмах на лицу места утврђена је идентичност лешева. То су: Саво Распоповић, Мујо Башовић, Марко Распоповић, Петар Звицер, Милош Ковачевић, Андрија Пејовић, Мајо Вујовић, Голуб Вујовић, Радован Биговић, Јово Кривокапић и Михајло Дуловић. Сем побијених одметника ухваћени су јатаци Блажо Пејаковић и Марко Драшковић.

У овој борби погинула су два жандарма. Убијени Распоповић и Башовић били су уцењени са по 100. 000, остали са 30. 000, на тај начин учесници овог великог успеха добиће по пет хиљада динара”, каже се у том тексту.

У овом тексту, такође, наводи се у пар случајева погрешно идентитет погинулих. Ту и тада нијесу погинули Марко Распоповић, бат Сава Распоповића, Андрија Пејовић, Мајо Вујовић и Михаило Дуловић, већ они, како сам раније у овом тексту навео.

Емигрантски црногорски лист “Американски Глас Црногорца”, званични орган “Савеза независних Црногораца” у Америци, који је излазио у Чикагу, година ИИ, број 11, од 29. марта 1924. године, на страни 1 и 2 објављује текст, т.ј., писмо црногорских устаничких четовођа од 6. фебруара 1924. године упућено у Америци црногорском егзиланту познатом и угледном комити и архимандриту Црногорске православне цркве – Никодиму Јањушевићу. У томе писму, којег објављује “Американски Глас Црногорца”, наводи се, између осталог, да су на комитски збор дошли 600 црногорских герилаца и додаје: “Сви смо заклетву положли један Другоме да мира и спокојства имати нећемо све докле достојно и по Црногорски не осветимо Сава Распоповића са Друштвом као и многе друге, и докле Црну Гору од геџа не ослободимо па макар да ћемо и ми сви главе изгубити.

Е мој Драги Никодиме да ти је било виђети како су нам причали они који су гледали, како је србијанска војска и официри поступала са Распоповићем и његовим друштвом, са мртвим тијелима. Очи су им вадили, носеве су им осијецали бајонетима, утробице су им вадили, лице свакоме су нагрдили, свакоме са бајонетима тијело испарали, тако су им тијела нагрдили од како историја људскога човјечанства на шару земаљскоме памти, нико ниским није тако учинио као што су они са Распоповићем и његовим друштвом.

Поред овога остале муке и притисак на наш жалосни народ Црногорски, то ти брате не могу никако описати велике страхоте и грозне муке и такви притисак да нико никуђ макнути не може; тако није било ни у вријеме цара Нерона и Диоклецијана кад су Хришћане мучили и бацали лавовима”, каже се у томе документу и констаује да су архимандриту Никодиму Јањушевићу послали слике Сава Распоповића, Муја Башовића, Петра Звицера и другова им, наглашавајући “да им једном њихове сјенке пољубиш и опојеш свету литургију и Друга пјенија, па макар та служба била и под веДрим небом”. У томе писму наводи се да је архимандрит Никодим Јањушевић црногорске устанике лично познавао, да је са њима четовао “као прости војник више од двије године кроз Црну Гору. Знамо и то, да су тебе Саво и Марко Распоповићи и сердар Мујо Башовић причасни као лични побратими. Знамо да ћете ова њихова слика као и ово писмо дубоко потрести, жао тих је свијех као браћу. А особито побратиме, добро нам вјеруј да ћемо их достојно осветити”, пише “Американски Глас Црногорца”.

Група од 11 црногорских комита, хероја, бораца за право, част и слободу Црне Горе погинула је у жестокој оружаној борци са српским окупационим војним и жандармеријским формацијама 28. децембра 1923. године. Након што су црногорски комити изгинули, окупационе милитарне формације однијели су исмасакрирана тијела 11 црногорских комита и положили их на снијегу испред цркве Светог ВасИиија Острошког у Никшићу. Убице су се потом сликали изнад тијела својих жртава и уживали у своме злочину.

Ту фотографију, хорорног карактера, објавио је београдски “Илустровани лист” од 20. јануара 1924. године, у броју 3 на страни 2. Ту језиву слику убијених црногорских комита пренио је и енглески лист “Дејли грефик”. Иза тога, у Доњем дому британског парламента посланик Морел је, поводом овог злочина, 20. фебруара 1924. године поставио питање “о уцјењивању и убијању бораца за независност”. Власти Краљевине СХС упутиле су деманти, којег је објавио утицајни лист “Дејли телеграф”, у којему се наводи да су побијени са слике били само “обични разбојници”.

Потпуно лажно је било официјелно саопштење Београдског Пресбироа да је Петра Звицера “убио сам црногорски народ”, како је наведено. То је чак објавио и енглески угледни лист “Тајмс”. Енглеско Министарство спољних послова (Форин офис) је, у одговору на захтјеве Министарства иностраних послова Владе Краљевине СХС, саопштио да енглеска Влада неће правити никакве сметње и проблеме властима у Београду, те да ће, у складу с тим, овлашћени Владин представник интерпеланту који је поставио питање Црне Горе одговорити да “ако има убијања у Црној Гори то страдају све сами разбојници”.

Истина је била потпуно супротна. Убијени црногорски комити Саво Распоповић, Петар Звицер, Мујо Башовић, Петар Звицер и другови нијесу били разбојници него родољуби. Емигрантски лист црногорских егзиланата “Американски Глас Црногорца”- Званични орган “Савеза Независних Црногораца”, Чикаго, САД, година изласка ИИ, број 8 од 11. фебруара 1924. године на страни 1 објављује чланак под насловом “Управи С. Н. Ц”, у којему стоји и ово:

“Драга браћо,
Шаљемо Вам ова два листа, у које ћете видјети, да је наш хаерој мајор Саво Распоповић са својих 10 руга погинуо. Ову вијест донијели су сви Еуропејски листови, а имамо и повјерљивих вијести из … (сукраћено име мјеста-уред.), опширније у овом писму немогуће Вам данас је послат, јер чекамо прву пошту из …, да провјеримо истинитост у детаљима овог догађаја”. Тај текст завршава патриотским покличем. “Живјела Слободна рна Гора! Слава Херојима, који жртвују своје животе за Домовину! Живјели сви искрени борци И патриоте Црне Горе! Живио савез Независних Црногораца.
Жељећи Вам слогу, шаљемо Вам братски позДрав –

Др Лазар Бошковић и Командир Марко Вучераковић, Бари,
10. јануара 1924. године”.

Новина црногорских родољуба у прогонству, који су нашли уточиште у Сједињеним Америчким Државама, официјелни орган “Црногорске народне странке сељака и радника” – “Црногорски Гласник”, који се излазио у Детроиту, у броју 52 од 1. марта 1924. године објављује сљедећу верзију њихове погибије. Текст интегрално гласи овако:

“КАКО СЕ ДЕСИЛА ПОГИБИЈА УСТАША? – извјештај узет из једног приватног писма”

Један од наших првака примио је 6. фебруара писмо из Б…, посато 21. јануара, у коме, између осталог, се опширно говори о погибији Распоповића са друштвом.

Име и већи дио писма не можемо публиковати ради оног, који пише, а који се већ данас налази у вучјим жвалама, те публиковање његовог писма било би довољно, да у најмању руку пође у затвор који мјесец дана. Писмо гласи:

“Знам да ти је мило чути од овуд све, па ево уграбих прилику да ти се јавим, пошто сам изашао изван, а право ти рећи, из Црне Горе ти не бих смио писати. Ја сам доша у Б…., има три дана, и чисто сам душом дахнуо кад сам пријешао границу наше Југославије, па из тога видиш како нам је.

О Црној Гори ти немам што рећи што не знаш – несрећа и мука, мој драги брате, какве још ниједан народ на свијету није подносио. Навалили су порез и прирез, да се залуду мучи и сељак и трговац; све понијеше у таксе. За нас постају нарочите таксе, које сваки дан подижу, само да би се овај народ расељавао. Хоће да нас раселе, те да би барем тако уништили постојање и име Црна Гора. Али, ваистину, народ неће ни да се сели, но трпи муке, насиља, порезе и затворе- и опет устаје везан за овај несрећни камен, од којега нас не може ништа одвојити, па ни смрт.

Знам да сте чули yа несрећну погибију Сава Распоповића и другова му, т.ј., чули сте да су их побили србијански жандари, што није истина. Баш зато хоћу и да ти опишем тај несрећни случај онако, како ми га је испричао један, који је био присутан, и који ми је то на велико повјерење причао.
Њих је неко шпијао, да ће да дођу у Рубеже код Никшића (али ко је овај не знаваше или ми не хтједоше рећи). Зато су србијанске власти биле на вријеме позвати околну жандармерију и изненадити их 28. децембра ујутро у 7 сати. Кућу, у којој су били несрећни усташи, опколили су са пет редова жандармерије ушанчене онако на брзу руку; али пошто су их усташи били опазили, то нијесу смјели јуришати на кућу, већ су отворили паљбу из пушака чим је била зора. Из куће није могао изаћи ни један, јер није било заклона, већ чиста пољана, а већ око 9 сати приступило је појачање жандармерије са два митраљеза. Војске и жандармерије било је око 850 људи. Усташи су се јуначки бранили, пуцали су опрезно и гађали изврсно. Једно одјељење жандармерије, које се је са западне стране било привукло на 7-8 метара од зида од куће, одбивено је ручним бомбама, од којих су погинули 8 жандарма и један наредник, а 6 тешко рањени. Они су се искључиво бранили бомбама и пушкама. Негђе око 2 и по сата по подне прекинули су пуцати потпуно. Војска је била у приправности, мислећи, да ће опробати излазак из куће, да би се пробили. Тако је настао један тајац од 10-15 минута – ни жандармерија није пуцала. Од једном се је у кући чула пуцњава револвера, и то врло брзом паљбом; одмах су се отворила врата и на њима је изашао један усташ, који је био дигао десну руку навише и викао: Живјела Црна Гора! Али ни један корак није учинио, а већ је под плотуном жандарског олова пао, убивен са преко сторину зрна. То је био Петар Звицер.

На вратима се више није појавио нико, а мало доцније завикао је један женски глас: за Бога не пуцајте, мртви су сви!
Два жандарма и један официр почели су се примицати са западне стране, кријући се између љешина погинулих другова. Али кад су виђели да више нема пуцања, и кад је на крају и женска, која је кукала и запомагала изашла на праг од куће, један од жандарма се је приближио вратима и викнуо: мртви су!

Војсци је наређено да остане на положају, а један полицијски чиновник, четири официра жандармерије и десет војника су пошли унутра, да утврде исљеђење.

У кући је било десет погинулих, а једанаести, пред кућом. Утврдило се је: Усташи су се бранили, док им је нестало муниције и бомба, а кад им је ово нестало, поломили су пушке, а револверима све поубијали један другога, само да не падну у руке тирјанима. Како су убијали један другога, Звицер је остао жив, па не хтијући убити сам себе, а држећи за сваки случај револвер у лијевој руци, изашао је на мушкет, вичући:
Живјела Црна Гора!

Међу жандармеријом и војском било је 28 мртвих и око 45 рањених, али што се најстрожије крије и чува, да се не знаде.
Ево, мој Драги брате, овако ти је била погибија несрећних бораца и мученика који су јуначки и мушки занијемјели.
Имам ти напоменути и то, да кад су уљегли у кућу, онако су их мртве мрцварили, боли бајонетима и тукли кундацима; избуцали су им хаљине и пљували их. Ово је достојно дјело братоубилачког оружја.

Овђен сам нашао десетак твојих писама за унутрашњост, која ћу понијети самном и предати, као год и листове. Кумим те и молим, не губите вријеме, организујте се што приђе… – а и овамо свак види да смо на прагу великих догађаја, знаш ли што очекивамо од вас тамо, те ако сте Црногорци и ако вас још ишта веже са несрећма Црногорског народа, радите брзо и паметно, да не буде доцкан…”.

Писмо продужава о другим политичким стварима, које се за сад не могу публиковати.

Ми с наше стране не додајемо ни једна ријечи као коментар овоме писму-оно је и сувише јасно. Рећи ћемо само толико: грехота се је не одазвати очајном гласу браће!”.

Ово је једна од верзија која свједочи о страдању и смрти Распоповића, Башовића, Звицера и њихових абораца у Шћепан долу код Никшића 28. децембра 1923. године.

У вријеме погибије ове групе црногорских комита изашла је из штампе књига Александра- Алекса Девина о Црној Гори с насловом “Мученичка нација”, а на зидовима у близини британског Форин офиса, насликан је био мурал са алегоричном поруком: Србија ставља руке око Црне Горе, али то је смртоносни загрљај – како је писао Девин. Нешто раније, амерички интелектуалац Витни Ворен објавио је, у Њујорку 1922. године, књигу “Црна Гора- злочин Мировне конференције”. Витни Ворен у свом дјелу, поред осталог, наводи: “Саучесници смо злочина почињеног у нашем присуству. Против је мира свих људи кад убица подигне руку. Ниједна жртва не умире сама. Ако пустимо Србију и њене савезнике да дотуку рањену сувереност Црне Горе, ми јачамо сваку руку која удара на безбједност свијета. Ако допустимо да балканска лаж прође као истина, поткопаћемо темеље властите слободе. То не може бити, то не смије бити! Крај још није дошао. Још има даха у земљи на умору и можемо је спасити. Црна Гора се мора обновити!”.
(Витни Ворен, “Црна Гора- злочин Мировне конференције”, треће издање, Подгорица, 2000, приредио др Бранислав Маровић, стр. 16).

О погибији црногорског официра, герилских бораца за Црну Гору- Сава Распоповића и његових сабораца Муја Башовића, Петра Звицера и осталих погинулих хероја, писали су црногорски егзиланти и званичници Владимир Ђ. Поповић и Андрија Прља у Црногорском меморандуму поднијетом 13. септембра 1924. године генералном секретару Друштва народа. Наиме, пето засиједање Друштва народа (Лиге Нација) одржано је од 1. септембра до 2. октобра 1924. године. Тада је забиљежена дипломастка активност црногорских кругова у егзилу. Наиме, 13. септембра 1924. године предата је Црногорска нота генералном секретару Друштва народа поднијета од стране групе црногорских избјеглица, који су настојали да поново покрену расправу о црногорском питању. Црногорску ноту поднијету 13. септембра 1924. године Друштву народа потписали су Владимир Поповић, предсједник Комитета црногорских избјеглица, бивши предједник цетињске општине и министар правде у изганичкој црногорској Влади, и Андрија Прља, бивши чновник у црногорском Министарству иностраних послова, који се на томе акту потписао као министар иностраних послова Краљевине Црне Горе. Та нота је веома обимна, студиозно писана, врло занимљива и разноврсна по своме садржају. У том документу, Владимир Поповић и Андрија Прља описују, између осталог, ситуацију у Црној Гори у периоду послије 1918. године и терор над црногорским народом, упознавајући свјетску јавност и о злочинима које су великосрпске агресорске и окупационе трупе извршиле у Ровцима, о погибији Сава Распоповића, Шћепана Мијушковића итд. У томе акту цитирају се изводи из Београдске штампе који говоре о репресалима над црногорским становништвом.
(О томе видјети: “Балкан” од 23. ВИИИ 1922 и “Балкан” од 4. ИX 1922, те рад Др Шерба Растодера “Црногорско питање у Друштву народа” објављен у часопису “Матица”, издавач “Матица црногорска”, бр. 7/8, Година ИИ, јесен/зима 2001. Цетиње/Подгорица, 2001. стр. 141-158.).

У томе документу стоји курзивом написано и насловљено »Црногорци су за српску армију само обична дивљач« и ово: »Ова фотографија представља познатог црногорског хероја Сава Распоповића са десет другова, официра и сељака, које је убила српска војска. Командант Распоповић је три године водио герилу против Аустријанаца. Након примирја вратио се кући. Неколико недјеља касније, кад је српска Влада прокламовала насилну анексију Црн Горе, поново је узео оружје да брани част и слободу црногорског народа. Од тада се борио против нових тлачитеља Црне Горе током пет година, док га два батаљона војске и жандара нијесу изненадила и опколила. Послије вишесатне херојске и безнадежне битке и пошто је изгубио све другове и потрошио муницију, командант Распоповић је, не жељећи да падне жив у руке крвника црногорског народа искористио на себе посљедњи метак. Овај догађај је прослављен у Београду као велика побједа. Српска Влада је раздијелила поводом тога 500.000 динара награде (новац посуђен у Паризу и Лондону) и Београдске новине су објавиле овај случај у специјалним издањима. Посудили смо фотографију, коју показујемо овдје, из политичког и књижевног листа из Београда, »Илустровани лист«, који ју је објавио са циничном несвјесношћу. Српска Влада је, са своје стране, учинила да ова фотографија постане разгледница. Овог пута уздржавамо се од коментара јер је фотографија најбоља слика која Влада у Београду. За српску владу Црногорци су само обична дивљач. Као на крају неког лова, српски официри су се фотографисали око слике »разматрајући« масакр једанаест људи, који су починила два батаљона, као славни војни чин«.
(Цитирано према. Проф. др Шербо Растодер, “Црна Гора у егзилу”, књига ИИ, Документа, Подгорица, 2004. стр. 545-546).

У то вријеме, а и касније, црногорски устаници, родољуби водили су герилску, комитску борбу са циљем да се ослободи Црна Гора од јарма, наметнутог од стране Србије 1918. године. Тада је познати бранилац независности и права Црне Горе амерички интелектуалац Витни Ворен у књизи »Црна Гора- злочин Мировне конференције« 1922. године записао и ово:

»Жестоки герилски рат у Црним Планинама се наставља и трајаће док се узурпатори не повуку. Црна Гора не може бити освојена. Она ће наставити да се бори док не избори свој повратак, па макар то трајало и читав вијек«.
(Витни Ворен, “Црна Гора-Злочин Мировне Конференције”, Треће издање, /приредио Др Бранислав Маровић, превео Драган М. Вугделић/ Подгорица, 2000, стр. 67.)

»Комитет за независност Црне Горе« из Њујорка у прогласу од 6. марта 1924. године говори о погибији Сава Распоповића и Другова. Ево интегралног текста тог прогласа у пријеводу са енглеског језика на наш језик:

»КОМИТЕТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ
52 Еаст 65 тх Стреет, Неw Yорк

Часни Луиђи Црисцуоло, Неw Yорк
Бригадни генерал, Ф. Е. Бурнхам, Виннипег
Кавалир (племић) Ј. Еугене Цорривеау, Qуебец
Др Александер Девине, Лондон
Проф. Антонио Балдаћи, Болоња, Италија

ПАЦИФИКАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ ОД СТРАНЕ СРБИЈЕ

Слику коју достављам послао ми је Др Алекс. Девине из Винчестера, Енглеска, који је аутор неколико књига о Црној Гори и некадашњи Министар при Краљевству у Лондону. Слика говори вјеродостојније од било којег фалсификованог извјештаја о Балкану и стању ствари какве постоје у Црној Гори данас. Једанаест људи који леже мртви на снијегу су све људи доброг карактера и угледа, чији је главни преступ по мишљењу Срба био у томе што су се борили за слободу своје земље.

Особа Друга по реду био је Саво Распоповић, човјек изванредног личног карактера, искрени патриота и вођа борбеног покрета за слободу Црне Горе.

Мјесто гдје су људи убијени је Никшић, Црна Гора, са Црквом Св. ВасИлија у позадини.

Била је оДређена награда од 100.000 динара по глави за сваког од ових црногорских устаника, а тај новац је требао бити исплаћен истога дана када се ти устаници убију или заробе. Потказивачима је била загарантована пуна тајновитост.

Интересантно је напоменути чињеницу да, док су неки самозвани »патриоти« сакупљали новчана средстава у Сједињеним Државама, може се закључити из извора за које се вјерује да су поуздани – да ниједан цент од тог новца који је сакупљен, никад није стигао у Црну Гору.

Моле се Американци да пошаљу овај циркулар свом Конгресмену и да га питању хоће ли Америка остати слијепа на овакав третман који се примјењује према једном од наших савзника.

Luigi Criscuolo, члан Америчког Комитета за независност Црне Горе

П. С. Овај Комитет не признаје ауторитет (овлашћење) господина Јована С. Пламенца, или његових помоћника, да дјелују у име Црне Горе.

Март 6, 1924. године«.

(Овај, оригинални, документ на енглеском језику пронашао сам у заоставштини- радовима Владимира Поповића, која је фасциклирана у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици).

Умјесто закључка, констатујем, сагласно историјским чињеницама и доказима сљедеће: Оно што г. Лабуд Драгић не зна, или зна (мада је то мало вјероватно), али намјерно прећуткује, давно је записао историчар Јагош Јовановић, у књизи »Орао на Јанику«, 1963, (романсирана биографија др Вукашина Марковића), који је за јунаке и корифеје црногорског комитског покрета, Милутина Муја Башовића и Вука Стојовића, повијесно тачно, констатовао да су они чувени и по томе «што никад не одступају прије него што потуку противника«. О Милутину-Мују Башовићу и његовим саборцима много сам писао, а његову биографију објавио сам у књизи »Борци за независну Црну Гору 1919-1941«, Том И, Цетиње, стр. 138-150. Одређени и значајни дио моје књиге »Црногорски хероји Саво Распоповић и Петар Звицер«, Цетиње, 2003., посветио сам историјској причи о устаничкој, комитској, државотворној и национално еманципаторској борби и Милутина Муја Башовића, али, чисто сумњам да је ту историографску литературу користио г. Лабуд Драгић, приликом писања, свог и овог, са стајалишта научне историографије, опскурног и петпарачког дјела.
Наравно, опет чисто сумњам да је г. Лабуд Драгић, приликом креације ове своје историографске креатуре, упаковане у књижевну амбалажу, користио историјске изворе, објављене и необјављене, документациону грађу, као и релевантну литературу научне историографије о Црној Гори XX вијека.

Ако мисли и може доказати другачије и антиподно од овога што сам изнио, нека то и докаже и покаже.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

23 thoughts on “Аџић: Драгићеве неистине у награђеном роману – пропаганда против Црне Горе

  1. Г. Аџићу,

    Нећу прихватити да се са Вама надгорњавам око тога ко више од нас двојице боље познаје ауторско право и уопште интелектуалну својину, нити ћу да набрајам моје научне радове, чланке и слично из те области, или да описујем спорове чији је предмет била интелектуална својина, а које сам заступао и добио. Просто, Ви сте, иако по образивању правник, ипак примарно историчар, што заиста поштујем, а ја сам правник и, поред осталог, експерт за интелектуалну својину, на којој сам мастерирао и из које ћу, ако ме здравље служи, бранити докторат (све изван ЦГ). Драго ми је тода Вам је некако запало да радите на плану приближавања ЦГ европским стандардима, верујем да сте се у томе послу максимално трудили и успели, али то не значи да сте тиме постали ауторитет на пољу интелектуалне својине. И мени је било запало да дам свој допринос на путу ЦГ у ЕУ, на пољу заштите права особа са инвалидитетом, урадио сам много на том плану, можете проверити, али то овде није тема. Држаћу се теме! Видљиво је да ви не разумете шта јесте уметничка креација! Или, не желите да разумете! Ево Вам пар примера када је историјска истина била оповргнута од стране уметника, а да резултат – уметничко дело – буде успешно, иако се ауторско дело н ије држало историјских чињеница (пишем како се присетим, а не хронолошки):
    1. Сликар Иља Репин је насликао 1885. године познату слику „Иван Грозни и његов син“, на којој цар, ужаснут и очигледно битно смањено урачунљив, држи у рукама тело свога сина, кога је, наводно, који тренутак пре, у наступу безразложног беса, убио. Неспорно је доказано да цар Иван Грозни није убио свог сина, а тај погани трач су о цару Ивану проносили бољари, којима је цар био ограничио самовољу. Укратко, Репин је слику радио на основу рекла-казала, али то не одузима нити смаљује неспорну ликовну вредност слике (лично сам је видео).
    2. Шекспир је непресушни извор историјских недоследности, грешака, контрадикторности, анахронизама. Тако, Гај Јулије Цезар у Шекспировој драми, на мартовске иде, пита колико је сати, а одговарају му да је „откуцало 3 сата“, иако часовници који куцају нису постојали у време Цезара, али јесу у време Шекспира; У драми „Антоније и Клеопатра“, Клеопатра игра билијар!? Приказ смрти Клеопатре у тој трагедији, једноставно, није историјски тачан; Хамлет је, по Шекспиру, ишао на универзитет који није ни постојао (још неколико векова) у време када је историјски Хамлет (13. век) живео; У трагедији Магбет једна историјска неистина предходи другој, нити су драмски јунаци живели сви у то време, нити су могли користити новац и предмете које им Шекспир приписује итд.
    3. Приказ историјских ликова је у народној поезији потпуно изокренут, у односу на историјски истину. На пример, епски Краљевић Марко је, сходно поезији, живео „300 година“; био је пијаница; бесмртан је (није умро него је само заспао у пећини); кад се једном напио, „дотерао је цара до дувара“ (султана); говори са Вилама (и братими се) итд. НИти му је војвода Момчило био ујак, нити је исти ћивео на Дурмитору, нити је погинуо онако како песма каже; Ни Његош није ништа веродостојнији: Вука Мандушића из Далмације доводи да му буде јунак „Горског вијенца“, иако историјски Вук никада није био на Цетињу, а како је погинуо 1648. године, никако није могао учествовати у истрази потурица, која је била почетком 18. века;
    4. Посебна су прича савремени аутори, који комбинују реално и фантастично, а у све то уводе историјске ликове. На пример, Данте, Стаљин, Хитлер, Черчил, Тесла, Принцип… јунаци су многих савремених романа у којима чине незамисливе ствари, али нико то не осуђује;
    5. Филм је, у свему томе, посебна прича. Узму тако да снимају филм по неком историјском роману (који се није држао историјске истине), а при том битно одступе и од романа! Тако, под истим именом имамо три лика: Историјског, књижевног и филмског, а сваки је различит!
    6. Посебна су прича, такође, ауторска виђења пророка Мухамеда, Исуса Христа, Буде, Заратустре… Инсистирајући на свом почетном ставу, ризикујете да будете препознати као истомишљеник покојног ајатолаха Хомеинија, који је наредио убиство Салмана Руждија, зато што је у роману „Деца поноћи“ приказао пророка Мухамеда на начин који, вероватно, одступа од историјске и сасвим сигурно одступа и од религиозне истине? Јесте ли и Ви, попут ајатолаха Хомеинија, „послали стрелу која лети према свом циљу“, тј.према сиротом Драгићу. и треба ли он Вашу фатву да схвати сасвим озбиљно и одмах крене да се крије од монтенегринских фундаменталиста, које сте Ви својом фатвом инспирисали? Све нешто мислим, добро је што Борислав Пекић, иначе најбољи књижевник рођен икада у Подгорици, одавно није жив, ко зна шта би га од Вас снашло, јер се ни он, баш нимало, није држао историјске истине у приказу појединих својих хероја! Саветујем Вас да књижевност оставите књижевницима, а да Ви, ако мислите да треба, напишете биографију г. Муја Бешовића.

    Пуно поздрава

    Мирослав Ђукић

  2. G. Miroslavu Djukicu oponirajuce sa obrazlozenjem.
    Prvo, umjetnicka istina nije isto sto i istorijska istina. G. Labud Dragic je bio obavezan, kad pominje konkretne istorijske dogadjaje i konkretne licnosti, da slijedi istorijske cinjenice i relevantne izvore, konvergentno princicu- historium rerum gestarum koje ne stoji u korelaciji sa povijesnim znacenjem res gesta. Ali ostavimo to za sada po strani.
    G. Labud Dragic je falsikator, manipulator i propagamdista-agitator.
    Da je on izmisljao likove i zbivanja u vlastitoj imaginaciji literarnoj mogao je izmisljati sve i svasta i tu mu ne bih zamjerio, ali kad pise i imenuje dogadjaje i licnosti njegova ekspozicija podrazumijeva obavezu postupanja i analize i rekonstrukcije istorijskih izvora, po principu kritike istih sa stanovista njihove autenticnosti i originalnosti i vjerodostojnosti tj. pouzdanosti. To g. DRAGIC URADIO NIJE. KOD NJEGA BASOVIC NIJE FIKTIVNI VEC REALNI ISTORIJSKI LIK I ON GA JE NEMORALNO. NECASNO I NEISTINITO PRIKAZAO U SVOM „ISTORIJSKOM ROMANU“ . Ekavski Srbin iz morackog Ljevista a pitomac beogradske opsurne anticnogorske “ skole“ politicki agitaror g. Labud Dragic u svojoj rudimentarnoj i naurucenoj pisaniji, prikazuje cuvenog crnogorskog patriotu i suverenistu MUJA BASOVICA OSTALE zelenaske komite, koje bez trunke istorijske istine, napada u tom romanu i obracunava se sa njima mrtvima sa pozicija ideolosko-politicke doktrine kojoj autor pripada. To je sustina. Zloupotreba knjizevnog djela u ideoloske svrhe i lazno prikazivanje zelenaskih komita kojima je pripadao i Mujo Basovic, sa kojima skoro sto godina docnije autor Dragic vodi ideoloski rat i lazuci otvoreno vrijedja ih neosnovano. Ne znam da li g. DJUKICU uopste razumijete o cemu vam pricam?.
    A knjiga g. Dragica je ideolosko-politicka, nacionalisticka pripovijest bez znacaja, ona je sve samo ne knjizevno djelo. Dragicevo „socinenije“je vulgarna zloupotreba literature u politicke vizure njenog autora. Zapravo, to je svjesna zloupotreba literature a promocija ideologije i politike autora. To nije knjizevno djelo, vec korozivni, rdjavi i glupi politicki pamlet satkan od istorijskih lazi i izmisljotina autora sa ciljem da se ocrni grupa istaknutih zelenaskih suverenistickih komita. Inace g
    DJUKICU kod Dragica, Mujo Basovic nije izmisljeni vec realni istorijski lik, preko kojega se g. DRAGIC NEZNAVENO OBRACUNAVA SA BORCIMA ZA PRAVO, CAST I NEZAVISNOST CRNE GORE. Dragic je imao namjeru da Basovica prikaze antipodno istorijskim cinjenicama i da izmisli za njega i druge najgore stvari, tako da to Dragicevo djelo nije umjenotost, vec profitersko-dnevno politicko manipulativno falsifikovanje istorije. Procitao sam temeljno to Dragicevo „djelo“ i opazio posebno kako je uvredljivo i lazno prikazao, pored ostalih i Marka-Maja Vujovica, ciju sam ja prvi u naucnoj istoriografiji objavio njegovu biografiju. Ali o tome drugi neki put.
    Inace kada se tice autorskih prava dodupstite ni da kazem da to vrhunski poznajem i da sam 8 punih godina bio prvi covjek insitucionalno iz oblasti intelektualne svojine u CG, ciji su jedan dio autorska i srodna prava, te i da sam ja bio vodeca i kljucna licnost u Vladi Crne Gore u pogledu procesa otvaranja i privremenog zatvaranja Poglavlja 7-Prava intelektualane svojine a u procesu pristupanja CG ka Evropskoj uniji u toj oblasti. Tako da oko znaceja austorskog djela i njegovih moralnih i imovinskih asprkata tesko da nrko u CG zna to bolje od mene. Rijecju, g. Labud Dragic je krwativno, intelektualno i cinjenicki, potonuo u zivi pijesak kojeg je sam stvorio. Govorim u naucnon znacenju Pozdrav Novak Adzic.

  3. G. Miroslavu Djukicu oponirajuce.
    Prvo, umjetnicka istina nije isto sto i istorijska istina. G. Labud Dragic je bio obavezan kad pominje konkretne istorijskke dogadjaje i konkretne licnosti da slijedi istorijske cinjenice i relevantne izvore. Da je izmisljao likove i zbivanja u vlastitoj imaginaciji literarnoj mogao je izmisljati sve i svasta i tu mu ne bih zamjerio, ali kad pise i imenuje dogadjaje i licnosti njegova ekspozicija podrazumijeva obavezu postupanja i analize i rekonstrukcije istorijskih izvora, po principu kritike istih sa stanovista njihove autenticnosti i originalnosti i vjerodostojnosti tj. pouzdanosti. To g. DRAGIC URADIO NIJE. KOD NJEGA BASOVIC NIJE FIKTIVNI VEC REALNI ISTORIJSKI LIK I ON GA JE NEMORALNO. NECASNO I NEISTINITO PRIKZAO U SVOM „ISTORIJSKOM ROMANU“ I ON BASOVICA I OSTALE zelenaske komite napada u tom romanu i obracunava se sa njima mrtvima sa pozicija ideolosko-politicke doktrine kojoj autor pripada. To je sustina. Zloupotreba knjizevnog djela u ideoloske svrhe i lazno prikazivanje zelenaskih komita kojima je pripadao i Mujo Basovic, sa kojima skoro sto godina docnije autor Dragic vodi ideoloski rat i lazuci otvoreno vrijedja ih neosnovano. Knjiga g. Dragica je ideolosko-politicka, nacionalisticka a ne knjizevno djelo, vec je zloupotreba literature u politicke vizure njenog autora. Zapravo, to je svjesna zloupotreba literature a promocija ideologije i politike autora. To nije knjizevno djelo, vec korozivni, rdjavi i glupi politicki pamlet satkan od istorijskih lazi i izmisljotina autora sa ciljem da se ocrni grupa istaknutih zelenaskih suverenistickih komita. Inace g
    DJUKICU kod Dragica, Mujo Basovic nije izmisljeni vec realni istorijski lik, preko kojega se g. DRAGIC NEZNAVENO OBRACUNAVA SA BORCIMA ZA PRAVO, CAST I NEZAVISNOST CRNE GORE. Dragic je imao namjeru da Basovica prikaze antipodno istorijskim cinjenicama i da izmisli za njega i druge najgore stvari, tako da to Dragicevo djelo nije umjenotost, vec profitersko-dnevno politicko manipulativno falsifikovanje istorije. Procitao sam temeljno to Dragicevo „djelo“ i opazio posebno kako je uvredljivo i lazno prikazao, pored ostalih i Marka-Maja Vujovica, ciju sam ja prvi u naucnoj istoriografiji objavio njegovu biografiju. Ali o tome drugi neki put.
    Inace kada se tice autorskih prava dodupstite ni da kazem da to vrhunski poznajem i da sam 8 punih godina bio prvi covjek insitucionalno iz oblasti intelektualne svojine u CG, ciji su jedan dio autorska i srodna prava, te i da sam ja bio vodeca i kljucna licnost u Vladi Crne Gore u pogledu procesa otvaranja i privremenog zatvaranja Poglavlja 7-Prava intelektualane svojine a u procesu pristupanja CG ka Evropskoj uniji u toj oblasti. Tako da oko znaceja austorskog djela i njegovih moralnih i imovinskih asprkata tesko da nrko u CG zna to bolje od mene. Rijecju, g. Labud Dragic je krwativno, intelektualno i cinjenicki, potonuo u zivi pijesak kojeg je sam stvorio. Govorim u naucnon znacenju Pozdrav Novak Adzic.

  4. Нисам читао роман г. Драгића, па се о садржини романа не могу изјашњавати. Али, мастерирао сам на теми из интелектуалне својине, пред судом сам заступао у више поступака везаних за ауторска права, па сматрам да могу да кажем, начелно, о историјској истини у књижевним делима. Роман је оригинална ауторска творевина, за коју је битно да буде оригинална и да буде преточена у одређену форму (у овом случају – роман). За роман није битно да буде историјски веродостојан. Много простора би овде заузело да набрајам примере познатих романа са историјском тематиком, који су у нечему битно одступили од неспорних историјских чињеница. Стваралац има право на уметничку слободу и може да у свом делу прикаже догађаје друкчије од оног што се заиста догодило. За књижевну вредност неког дела није битно колико је неки догађај веродостојно приказан. Г. Аџић се погрешно љути на аутора лабуда Драгића, на »Српску књижевну задругу«, која је роман објавила, те на „литерарне кругове“, који су роман објавили. Јунак романа »Кукавичја пилад« – „Милутин – Мујо Башовић“ (ако се тако зове), је фиктиван лик, који нити јесте, нити је нужна да буде, истоветан историјској личности – Милутину – Мују Башовићу. Немам конкретна сазнања о томе ко је био заиста, човек Милитин – Мујо Башовић, али то, у светлу књижевне вредности романа, није битно. Имам лично утисак да г. Аџића не љути толико то што је романописац Драгић, евентуално, сликајући свог књижевног јунака, одступио од неспорних историјских чињеница, већ га више љути што роман не приказује историјске догађаје у мантри коју заступа тзв. „Шербова историјска школа“, којој и он, поред осталог, припада. Та „историјска школа“ је склона извртању чињеница, изокретању факата и творби историје која долази из паралелног универзума, а у духу научнофантастичног романа „Човек у високом дворцу“, мог омиљеног писца Филима Дика.

  5. Prijatelju,srpska okupacija CG traje od Nemanjica ,vizantijskih vazala,za ustrb pustinjaka jevrejskih.A ,ovo 20 vijek,lako je pricati srbijanska ,a ne srpska ,kad je ona vec odradjena…

    Тада није постојало ни Зете а камоли Црне Горе, под тим именом. Пријатељи нисмо. Немања је од ромејске-византијске власти и домаћих вазала њима, ослободио свој родни крај, а да је био окупатор Црнојевићи га свакако неби славили 1494 као ЦРВЕНО СЛОВО у фебруару за ту годину. И тај коледар је штампан на Цетињу од Ђурађа Црноејвића,а и други штампати као Вуковићи,син Божидара Вицко су србовали. Дакле и Зећани и Цгци каснији као и Брђани и Приморци православни су имали србску националну свијест,што доказује и Вицко Змајевић којему србство због ркц већ исправа прије 300 година. 1918. ЦГ се подијелила на присталице ујерињеса а против Петровића који нису за уједињење због властољубља,и другу страну која је вјерна великосрбској династити Петровића. То је сва истина, а мени је и довољно да сам у праву, а вама да добијете сендвич. У томе се ми разликујемо! Тако да пријатељи свакако нисмо…

  6. Svaka cast ovom hercegovcu sto crnogorce zeli da preobrazi u nesrbe. Covjek moze napisati toliki tekst a da nista ne kaze. Cilj im je da stvore “novog covjeka” a zato moraju falsifikovati cjelokupnu proslost.

    Necu vise citati Njegosa i Kralja Nikolu da bih upoznao svoju proslost, no cu citati verziju koju prepricavaju (po svojoj mjeri) jevrem brkovic, Adzic, serbo rastoder i ostali dukljanski skribomani koji su dobro placeni da pisu cijele biblioteke svoje nistarije. Na njihovu zalost, uprkos kvantitetu, kvalitet i vjerodostojnost su im nula.

  7. „Samo zato i doslovice“ zbog velikog knjizevnog znacaja i vrijednosti svog romana, Kukavicja pilad, Dragic je dobio tolike knjizevne nagrade, zasluzeno, casno i legalno,uzdignute glave i postena obraza. „Samo zato i doslovice“ Novace Adzicu sto si srbomrzac, crnogorski ustasa a kao istoricar falsifikator si broj jedan i nula. Natrucao si ovu dugacku pricu bez ikakve vrijednosti; istinske, knizevne moralne, ljudske umjetnicke… Predpostavljam da i sam znas koliko lazes. Za razliku od tebe Dragic je darovit pisac, obrazovan i pametan covjek i kao takav je i mogao napisat roman koji je pobrao toliko nagrada, svidjalo se to tebi ili ne za Labuda i njegovo djelo je potpuno beznacajno, kao i za mnoge citaoce koji vole dobru knjigu i istinu Novace. A ti zivi u tvojim lazima, falsifikovanju crnogorske istorije, srbomrznji, velicanju ustastva pa si na dobrom putu da nadzivis svoje zalosno nenagradjivano djelo.

    1. Браво што је пристао да му се текст објави на историјском писму ЦГ или?

  8. Један српски београдски прорежимски лист доноси своју верзију о њиховој погибили.

    А ДА ЛИ ГЛАС ЦРНОГОРЦА ТАДАШЊИ НИЈЕ СРБСКИ ЛИСТ? Не, него ј црногорски! Али та подјела на србско и цг није из тога времена но посткомунистичка флоскула,анахронизам. А ту се Новак показује као биједни фалсификатор, јер нам не цитира Глас Цг више по датуму и броју,како ради са на интернету недоступним ам србским новинама..јер би се брзо видјело да можда и у самом чланку у којем се говори против Србијанаца да се србује у смиску црногорства. Као што је случај у чланку Крста Поповића гдје је он антисрбијански расположен али у истом чланку пише да је ЦГ чувала и сачувала ИСКРУ СЛОБОДЕ СРБИНОВЕ. Тиме пада у воду свако фалсификовања и Крста и Саве Распоповића и Звицера јер су они гинули за великосрбску ЦГ Петровића, а нека свако погледа каква је цг штампа у емиграцији,и даље великосрбска. Тако да немају ту несрбски Монтенегрини шта да траже,неки свој идентитет и континуитет када су га прекинули онда када су ПРЕСТАЛИ БИТИ СРБИ! Нека цитирају Тита и ЦК,јер тада почиње несрбска цг нација,а србска нација у ЦГ је од давнина када цг имена није ни било,а доказ су и Вицко Вуковић који србује и Калнедар Ђурађа Црнојевића из 1494 гдје је Немања црвено слово а овима је окупатор. И Вицко Змајевић који у ЦГ помиље само Србе Црногорце,и СРБСКУ ЈЕРЕС на Цетињу… Вицко Змајевић је забранио Данилу,митрополиту скендеријско приморском да у Будви гради цркву 1718.И МРЗИО ГА ЈЕ КАО СРБСКОГ ШИЗМАТИКА… а Новак сада исто говори о Амфилохију као Вицко. Дакле преко комунизма је завладало хр виђење историје у главама изрода у ЦГ. Нема друге него да су и Петровићи сада изроди и посрбљени..јер су неуклопиви у антисрбски Монтенегро. Зато, понављам тражите свој идентет у папи,језуитима,Титу,КОМУНИСТИМА ЈЕР нисте једне нације с крстом. Помињање цг народа тада је аналогно помињању Приморског народа,или Брдског,Херцеговачког,у ужем смислу,а сви су дио србске нације или славеносрбског народа.

  9. О РАСПОПОВИЋУ ЈЕ ПИСАО И ЂОКО ДАБОВИЋ,католик из племена Шестани:

    комитске групе на Румији..у њима нема ни 1 Шестанина..виде они да је то БРАТОУБИЛАШТВО..САВО РАПСОПОВИЋ такоречи ОДРАСТАО У ШЕСТАНИМА..Шестани за зеленаше,можда утицао и ЈОВАН ПЛАМЕНАЦ..КО ЈЕ САВО РАСПОПОВИЋ? 1879 рођен у Марзинићима,бјелопавлићи.убијен 1923.код НК. ++СЕЛЕ СЕ У БАР ИЗ МАРТИНИЋА++У РАПУ СТ БАР. служио у селу Грузи у кући Дабовића без потомства..++НАУЧИО АРБАНАШКИ+++по говору га нико не препознаје да није из Шестана..њихов САВО..+++бори се против аустријанаца+++ОКОЛИНАБара..против Аустрије и на Волујици и др.добра вода..паштровска гора..БАР већ слободан када су СРБСКЕ СНАГЕ УШЛЕ,послије бож поб главни комитски вођа ту..против жандарма и присталица уједињења..од Бојане до Паштр горе..++ПОВЛАЧИ СЕ У ШЕСТАНЕ И РУМИЈУ+++знао сваку пећину..грузи главна база..потјере честе..мјештани га обавјештавају..неки затварани због сумње да су му јатаци.. стр 224.

    +++

    стр 225.

    ЂОКА ЛЕКИН ДАБОВИЋ учесник мојковачке битке..клали стоку,рчак..разбијају кошнице..гађају се сиром..једна ПЕЋИНИЦА недалеко..САВО РАСПОПОВИЋ СА ДРУЖИНОМ..ЗАСЈЕДА..превој Кунор..САВО им баци бомбу у кола.САВОВА ДРУЖИНА СЕ ПОВУКЛА..РАЊЕН САВОВ БРАТ МАРКО..ЗАПАЛИ КУЋУ предсј опћине шестани Петра Лукића..И У ШЕСТАНИМА БИЛО ОНИХ ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ..као Паљ ЛЕКА Вукмарковић из Дедића..

    +++

    226

    сукоб са Савом..САВО ДОПБРО ЗНАО ШЕСТАНЕ..ако се закрви са Вукмарковићем губи Горње Шестане.. љето 1920 САВО ИДЕ У ИТАЛИЈУ..ЦГ ИЗБЈЕГЛ.ВЛАДА,МИНИСТАР МИЛУТИН ВУЧИНИЋ унаприједио Саву у чин поручника,а ПЛАМЕНАЦ пише,да је САВО САДА КАПЕТАН ЦГ ВОЈСКЕ.. 1922 СЕ ВРАЧА саво у цг…опет на Румији,у Шестанима..НАРОД ПРИХВАТИО НОВУ ВЛАСТ.. многи регрути краљ југославије..зауставили влак вир бар..побили све жандарме и војнике у влаку..међу њима и јединац из ШУШАЊА ПАОВИЋ..++++Саво више није што је био раније..нема углед какав је имао..+++ САВО ПОСТАВЉА ЗАСЈЕДЕ И УБИЈА ТЕ ВОЈНИКЕ..отац аутора био у Бару регрутован на Тополици..САВО И ЗАСЈЕДЕ..

    ++

    227

    Нису пуцали јер је САВО препознао ауторовог оца..ЗАМАКЛО ГА УБИО,како му је рекао да га није препознао..САВО СЕ НАДА ПОМОЋИ ИЗ ИТАЛИЈЕ..ТЕ ПОМОЋИ НИЈЕ БИЛО.. одлазе одатле и убијена читава група код НИКШИЋА..отпочео крвав бој..пола дана траје..док им неста муниције..+++ЖЕНЕ И ДЈЕЦА У ЦГ ВАЗДА ИМАЈУ НЕКИ ИМУНИТЕТ У РАТУ+++КО ДИГНЕ РУКУ НА ЊИХ У ЦГ ЈЕ ЗА ВАЗДА ОБРУКАН+++ауторова баба обавијестил сава,као заклани спавају..спасила им живопте..САВО ПОГИНУ У ПЕТАК 28.12.1923.мртве их однијели до цр св Василија ост у НК положили на снијег и сликали се изнад њих..објавио БГД ИЛУСТРОВАНУИ ЛИСТ ОД 20.1.1924.++већина Шестана били зеленаши+++то скупо платили..бјелаши нанијели доста зла том крају..ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ ЈЕ БИО И ДУХОВНИ ВОЂА НИКОЛА ДОБРЕЧИЋ..

    Дакле и Шестани су се дистанцирали од Сава као разбојника јер виде да је то беспотребно братоубилаштво. Ја Саву и не кривим, био је одан Петровићима и слиједио њихову политику,али та политика је била великосрбска уз то да не желе да се одрекну власти у корист србијанске династије тј да изгубе државност,тј да ако још могу да владају над свим Србима и ЦГ прошире и до Суботице ако може…

  10. Писати против Црне Горе и фалсификовати њену прошлост, изгледа да је, како по навици, тако и по дуготрајној пракси, емпирији, са аспекта и утилитаризма великосрпских позиција власти, моћи и утицаја, за многе посве исплативо.

    +++Па, ако ико фалсификује историју Црне Горе то је онда Новак Аџић. Он говори о великосрбској окупацији ЦГ и како су Срби дошли међу несрбе Цгце да их посрбљавају, а истина је другачија. Преци Аџића су Херцеговци св Саве који су због турског терора ускочили у великосрбску ЦГ,и све због очувања србства. Тако бар пишу цг новине:

    бр 49, глас цг 1875. http://www.dlib.me/sken_prikaz_1_f.php?id_jedinice=1252&skrd=1 ваљда су усташе блиске новаку јер се и овдје помињу,хахаха.. ПОГИНУО ЈЕ КАПЕТАН ВУЛЕ ХАЏИЋ….+++ОВОГА УСТАНКА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ++++БЛАЖЕНИ,СЛАВНИ КАПЕТАН ВУЛЕ ХАЏИЋ…ОН ЈЕ РОДОМ ИЗ ПИВЕ.одликован медаљом обилића..не могаше пред Турцима крити јуначко срце И СРПСКЕ ТЕЖЊЕ СВОЈЕ++++ЗА ТО УСКОЧИ У ЦРНУ ГОРУ…

    Ето тако су великосрби „окупирали“ ЦГ, ускакањем из Херц св Саве и Зете, у бјегу пред Турцима да олувају искру слободе Србинове. Тако је ЦГ и настала и то је историјска истина. А истина је и да је почетак расрбавања почео доласком комунистичких окупатора, а овај сукоб из 1918 је био само сукоб 2 србске династије као што их је било и раније у Биограду између Обреновића и Карађорђевића,некада побједе једни некада други.

    +++

    Међу онима који су се истакли и профитирали у кривотворењу црногорске прошлости,

    +++Па ја не знам колико и како Аџић профитира од кривотворења историје србске ЦГ,али знам да цитира лажну посмртовницу Шћепана Мијушковића. У њој стоји да су неки ПОСРБЉАВАЛИ Црногорце,а у оригинали да су послати да „посрбљавају“ ЦГ. Дакле неко је у фотошопу обрисао знакове наводе да неука руља добије утицак да Цгци прије 1918 нису били великосрби и да их је неко од 1918 дошао буквално посрбљавати. И ту лажну посмртивницу,фотошопирану бајни љубитељ ЦГ као фалсификовану приказује као аутентичну да оправда своја идеолошко усташка настојања!

    Није сада потребно да стваљам оригинал и фалсифика,који стоји на хр њики,те посметовнице,довољно је и цитирати Монтенегрину,један аутор не стваља знакове навода а Ноак ставља:

    Оригинал сам видјео на страници фејсбук Шћепан Мијушкович.када сам је детаљно упоредио са оном са плавим оквиром видјео сам да наводнци недостају. Админ те стр ми је одговорио на моје запажање:

    Šćepan Mijušković: Ja imam kod sebe crnu smrtovnicu o kojoj govorite. I ni na kraj pameti mi ne bi doslo da neko to moze falsifikovati.Nevjerovatno!

    ево како Новак користи ФАЛСИФИКАТ:

    Zlikovci, koji su poslati da posrbljavaju Crnogorce nijesu Srbi no dahije, ciji zlocini trijumfuju u Crnoj Gori blagodareci zastiti onih koji su pozvati da stite javnu bezjbjednost i zakonitost.
    Tijelo pokojnikovo bice sjutra 2. o. m. u 8 sati prije podne preneseno iz ovd. Crkve u Poviju o cemu ovim izvjestavamo srodnike i prijatelje pokojnikove.

    Niksic, 1. maja 1924. god. Ozaloscena PORODICA«

    http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_izmedju_1_i_2_svj_rata/brigadir_scepan_mijuskovic.htm

    +++

    А ево како неки други аутор на истом сајту користи оригинал:

    У поглављу:

    ..ALI, UBRZO, I – NAGRAĐEN!

    http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/bozicni_ustanak/krvava_misija_milana_kalabica_u_cg_v_micunovic.htm

    аутор Владо Мићуновић цитира посмртовницу у оригиналу:

    Zlikovci, koji su poslati da “posrbljavaju“ Crnogorce, nijesu Srbi no dahije, čiji zločini trijumfuju u Crnoj Gori, blagodareći zaštiti onih koji su pozvati da štite javnu bezbjednost i zakonitost.
    Tijelo pokojnikovo biće sjutra 2. o.m. u 8 sati prije podne prenešeno iz ovd. crkve u Poviju, o čemu ovim izvještavamo srodnike i prijatelje pokojnikove.
    Nikšić, 1. maja 1924. godine.
    Ožalošćena PORODICA”

    +++

    Дакле Владо зна за посмртовницу са наводницима који доказују да нико није посрбљавао већ великосрбске Цгце, јер ко год је читао цг штампу прије 1918,а Аџић је читао..зна да су они великосрби.. а Новак АЏИЋ свјесно или несвјесно цитира ФАЛСИФИКАТ,а са друге стране не цитира неке старе Цгце који говоре о СРБИЈАНСКОЈ а не србској окупацији ЦГ. Новак редовно говори о србској а не србијанској окупацији јер ако каже србској онда се то уклапа у лаж да Цгци прије 1918 нису били великосрби! Дакле Новак није поштен историчар него пропагандиста усташког Монтенегринства по мјери папе и језуита а сасвим у нескладу са старим Петровићким Цгцима који су као и његов предак били СРБИ.

    +++

    послије 1918. године, те се посебно експонирали у клеветању Црне Горе и Црногораца; у омаловажавању и вријеђању јунака Божићног устанка црногоског народа (1919) и истакнутих устаника, зеленаша, герилаца, комита црногорских, који су се витешки борили и положили животе за Право, Част и Слободу Црне Горе, а у ту плејаду спада и чувени Милутин Мујо-Башовић, потомак сердара по којему и носи име, из Дробљака, истакао се и српски књижевник »пореклом из Црне Горе« (рођен 1954 у селу Љевишта у Горњој Морачи), господин Лабуд Драгић.

    То је ствар става да ли ће неко тада бити склонији идеји свесрбскг уједињења или вјеран великосрбским Петровићима. Оно што Аџић зна а неће да прина нити да икада наведе је да су Цгци тада великосрби. То је унутарсбска међудинастичка борба у којој су Петровићи изгубили,као што су и Обреновићи изгубили у Србији,и ништа више и мање од тога!

    1. донијела рјешење, којим се устаник и комита Милутин-Мујо Башовић одликује због заслуга за Црну Гору у борби против српског окупатора- Медаљом за храброст.

      Опет фалсификовање, једно наведе чега тада нема а друго не наведе чега тада има. Шта овдје Новак наводи, чега нема а шта не наводи чега има. НаводиСРПСКОГ ОКУПАТОРА а не може од силних тадашњих цитата ни на једном мјести наћи да неки зеленашки Црногоац пише тако но увијк и само СРБИЈАНСКА ОКУПАЦИЈА. А чега тада има а Новак редукује. Има ОБИЛИЋА МЕДАЉЕ за храборст а не тек пуко,медаље за храброст. Па ОБИЛИЋЕВО име не наводи да се не виде тадашња национална осјећања тадашњих Црногораца! Ето, такав је „историчар“ Новак,као и Иван Јововић који таобиђе навести да му је предак Мило Јововић имао великоСРБСКУ патриотску поезију,иако католик Бара,као што не наводи ни СРПСКУ НАРОДНУ ЧИТАОНИЦУ У Бару под пуним именом но осакаћено барска или народна читаоница…

      1. Поводом публиковања поменуте депеше, господин доктор Иван Јовићевић, бивши Црногорски генерални Консул, упутио нам је једно опширно писмо, из којег доносимо сљедеће ставове, за чију тачност и истинитост исти остаје одговоран.
        “Није истина да се је Распоповић убио, него га је убила Србијанска регуларна војска, официри и полиција, то су живи непобитним фактима необориви у рукама народа докази”.

        Што није написао, него га је убила СРПСКА регуларна војска? но пише србијанска!!! Зато што су и Цгци Срби. И што нико други не пише српска окупација ЦГ но србијанска,,јер су тада сви Цгци великосрби по националним осјећњаима. Е, то је оно што Новак крије и за њих и за своје претке који су дошли у ЦГ због свог великосрбства,бјежељи од турске тираније. Оно што Новак, Чосовић и сл.квази историчари редовно раде је да увијек радо говоре о СРПСКОЈ а никада о србијанској окупацији,тек ако цитирају некога из тога периода онда наведу србијанска…

        1. У томе документу стоји курзивом написано и насловљено »Црногорци су за српску армију само обична дивљач«

          Мени је већ познато да и на Аналитици наслове ставе СРПСКА ОКУПАЦИЈА а онда цитирају документе гдје свуда пише србијанска…Тако вјерујем да је и ово фалсификат да неко пише СРПСКА у оригиналу из тадашњег времена. Може бити само накнадно импортовање таквих наслова и поднаслова јер ми је добро познат великосрбски дух тадашњих Црногораца. Олакшање за фалсификаторе је неко писмо Николе и др.са страног језика па када преводе на србски могу србијанско да преведу са србско, јер у пријеводу има простора за кривотворење,али са текствима на србском из тадашњег времена могу само да између цитата гурају у наслове и поднаслове по свом укусу како су Срби а не Србијанци окупирали ЦГ.

          1. Prijatelju,srpska okupacija CG traje od Nemanjica ,vizantijskih vazala,za ustrb pustinjaka jevrejskih.A ,ovo 20 vijek,lako je pricati srbijanska ,a ne srpska ,kad je ona vec odradjena…

        2. Zasto je srpska vojska ucinjela genocid nad crnogirskim zivljem pod komandom Petra Pesića,zasto je Zivojin Misić naredio da se ne preza od najgorih mjera u suzbijanju ustanika.To sve velica velikosrpski skriboman labud uz podrsku memoranduma.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *