Абовић: Научна заједница у Црној Гори “мудро” ћути о канцерогеним дешавања у друштву

Доцент др лингвистичких наука и одборник „Тиватске ације“ Миомир Абовић сматра да је ситуација на Универзитету Црне Горе по питању слободомислећих професора забрињавајућа, јер су, како наводи, професори који јавно указују на крупне друштвене аномалије и критикују исте – изузетак.

У разговору за портал ИН4С, Абовић каже да професори УЦГ ћуте, држећи се оне народне “није то мој пос’о”, премда је, како оцјењује, јавно указивање на опасне социјалне девијације „пар екселанс“ задатак интелектуалне елите једне земље, тим више кад се та земља и то друштво налазе на историјској прекретници, што је случај са актуелном Црном Гором и њеним друштвом.

Према његовим ријечима, број и положај слободомислећих професора на УЦГ „није нимало весео у том смислу што их је непристојно мало“.

Колико сте задовољни условима рада на Факултету за црногорски језик и књижевност? Има ли простора за размјену знања са колегама из окружења?

-Услови рада на мом Факултету су сасвим задовољавајући. Гостује значајан број професора са реномираних Универзитета у региону, а веома често одржавају се и промоције књига и књижевне вечери. Размјена научних знања са колегама из окружења је сасвим нормална ствар. Није проблем у размјени сазнања са иностраним колегама, него у нашој унутарцрногорској међусобној затворености, неспремности да уђемо у цивилизовани дијалог са онима који баштине неке различитости у односу на наше светоназоре и да, евентуално, прихватимо легитимност постојања тог „другог“ и „другачијег“. Морам рећи да је у црногорској јавности и институција на којој предајем предмет бројних манипулација, чак и непримјерених ниподаштавања – манипулација који најчешће потичу од људи за које је лингвистика потпуна непознаница. Многи, у лингвистичком смислу потпуно необразовани људи који, нпр. не знају да у лингвистичкој науци постоји строго разликовање између гласа и фонеме, да фонологија није једина лингвистичка разина на којој се зрцале језичне специфичности, да је језик нужно и дио националног идентитета итд. (пре) често и олако дају себи за право да јавно коментаришу рад Факултета за црногорски језик и књижевност, на коме се језик и белетристика изучавају на, у научном смислу, више него задовољавајући начин. Наравно, не желим никоме ускраћивати право да има своје виђење ствари по питању свега, па и по питању језика. Ствари се у овој тачки поново враћају на недостатак демократских капацитета у Црној Гори. Наиме, да је Јавни сервис РТЦГ бар једном организовао округли сто по питању језичке ситуације у Црној Гори – на који би били позвани лингвисти са Одсјека за српски језик Филозофског факултета у Никшићу, Одсјека за црногорски језик Филозофског факултета у Никшићу и са Факултета за црногорски језик и књижевност на Цетињу – лингвистичким лаицима у нашој земљи ствари по питању језичке ситуације у Црној Гори биле би много јасније па би, самим тим, било и много мање простора за манипулације по овом питању.

Колико се актуелна политичка ситуација одражава на рад научног кадра на УЦГ, конкретно на Вашем одсјеку?

-Актуелна турбулентна политичка ситуација у Црној Гори не може, а да се не одражава и на рад професора УЦГ. Просто, не живимо у вакууму, него у конкретној социјалној средини, са свим њеним карактеристикама, прије свега оним лошим. Мислим да нема неког директног притиска на професоре УЦГ у смислу да исти нипошто не смију критиковати актуелни црногорски режим – макар ја лично на факултету на којем предајем никад нисам имао проблема те врсте. Одсуство јавног критичког ангажмана већине професора УЦГ другачије је провенијенције.

Да ли се слажете са оцјеном појединих колега који кажу да научна заједница „мудро ћути“?

-Апсолутно сам сагласан са том констатацијом. Научна заједница у Црној Гори “мудро” ћути на актуелна канцерогена дешавања у црногорском друштву и то је несумњиво њена велика мрља. Примарни “кривац” за танкоћу интелектуалног слоја у Црној Гори је груба статистика: напросто, мала смо земља и мало нас је. Разлог можда прозаичан, али, нажалост, веома ефективан. Људи – и то они у интелектуално-моралном смислу понајбољи – деценијама су одлазили из Црне Горе, у неке веће центре који су им нудили неупоредиво више могућности од њихове родне земље. Још Његош у Горском вијенцу записао је оне познате стихове: ”Из грмена великога лафу изаћ трудно није: у великим народима генију се гњ’јездо вије”. Али је зато велика мука лафу изаћи из малога грмена. А онда, Универзитет Црне Горе (да апстрахујемо приватне Универзитете у Црној Гори) основан је релативно недавно, прецизније 1974. године. 46 година постојања кратко је вријеме постојања за једну високообразовну институцију да се та институција у потпуности друштвено профилише, тим прије што је УЦГ основан и читаво вријеме од оснивања постоји и дјелује у разним типовима аутократских друштава. Кад свему томе додате наш урођени конформизам – особину која је становницима Црне Горе изгледа иманентнија од становника остатка бивше СФРЈ – онда нас заглушујуће ћутање већине професор и уопште образованих људи у Црној Гори не треба толико чудити.

Има ли УЦГ капацитета да се избори са плагијаторима ?

-Захваљујући савременом изузетном технолошком напретку свакако има априорну могућност да се у извјесној мјери избори са плагијаторима. Са друге стране, данас имате толику количину научне литературе из сваке области да је – чак и уз помоћ рачунара- тешко то све “похватати”, стога је и могућност да неко нешто некажњено плагира више него реална. У партитократској Црној Гори много већи проблем од самог чина плагирања је селективна одговорност или неодговарање због поменутог чина. Али, ту се опет враћамо на проблем канцерогеног друштвено-политичког амбијента у којем живимо и од којег потиче већина наших хроничних социјалних проблема.

Да ли препознајете „план“ да се омладина систематски заглупљује и да се убија критичко мишљење?

-Апсолутно постоји план да се омладина систематски заглупљује и да се код ње уништава критичко мишљење. И тај план проводи се веома перфидно и вишеслојно. Нису то само поједине политичке поруке које фаворизују или сотонизују ову или ону политичку опцију, и није то само специфичност Црне Горе, то је глобални феномен. Код нас то се медијски ради на много начина, од којих неки чак изгледају демонски бенигно, а изузетно су опасни и опаки: то вам је нападно фаворизовање и потицање “културе” забаве; то су вам ријалитији који се даноноћно приказују на телевизијама са националном фреквенцијом; то су вам све оне серије у којима се до бљутавости банализује феномен љубави; то су вам све оне Звезде Гранда и остале емисије тог типа; то су Кије Коцкар и Нине Прље, чије књиге пролазе у неколико тиража; то је масовно организовање концерата турбофолк пјевача и пјевачица по градским трговима; то су медијске приче о бљештавилу, луксузу и туризму (иза којих заправо стоји претварање нашег становништва у НКВ радну снагу и/или нешто још горе итд.); то је апсолутизација културе тијела и тјелесне љепоте уз истовремену потпуну анихилацију духовних вриједности. Заглупљивање и кварење младих у нашој земљи иде и на друге начине: кроз ширење култа конформизма, који је ионако јак у Црној Гори, кроз свјесно и перфидно потицано затварање у своје етнокултурне заједнице (уз званичне приче о објективно непостојећем мултикултурализму), кроз форсирање апартхејда према људима који критикују актуелни црногорски режим – апартхејда који су, нажалост, многи млади људи у Црној Гори – присталице режима, прихватили и примјењују га без икаквих проблема са властитом савјешћу. Заглупљивање је и стално враћање у прошлост умјесто окренутости будућности. Заглупљивање, младих разноврсним технолошким новотаријама је глобални феномен о којем су написане десетине и стотине озбиљних психолошких студија. Све то има – а имаће још више – погубан ефекат на младе генерације, тим прије што ја не видим како се том свестраном и свеопштем заглупљивању и уништавању критичке мисли може стати на крај у оквирима друштвено-цивилизацијске парадигме у којој егзистирамо.

Да ли можете да упоредите ниво знања који је имао свршени студент у вријеме Вашег студирања и данас.

-Ниво знања кад сам ја био студент и садашњи ниво знања студената не може се поредити, у смислу да је тај ниво ужасно пао у успоређењу са временом кад сам ја био студент. Болоњски процес погубно утиче на квалитет црногорског високог школства. Ја, и не само ја него многи универзитетски професори у Црној Гори – одавно то говоримо и сматрамо да би студирање требало вратити на стари систем, јер овај очито није дјелотворан у актуелним црногорским условима. Нажалост, бојим се да ће то остати само још једна од бројних наших неиспуњених жеља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: