Завршена је још једна “Парада поноса“ у неком од градова земаља Југоисточне Европе. Подгорица је имала то задовољство да се развесели под заставом дугиних боја, а све под надзором чувара јавног реда и мира, чије је стање мобилности било као пред ризицима од терористичких напада широких размјера.
Сходно томе, и приступ грађана је био адекватан, центар града је био пуст, као да је у питању масовна вежба о поступцима становништва у случају опасности од нуклеарног удара. Дакле, ништа од раздраганости и општеприхваћености шетње припадника другачијих сексуалних пракса.
Као да су сви тог дана одрадили оно што су морали под бесмисленим медијско-политичким притиском, данима у очи прајда. Малобројни ЛГБТ активисти и јавне личности које их подржавају су истерали своју шетњу, док је преостала популација радила једино што је могла под таквим опсадним стањем, игнорисала је цјелокупан перформанс.
Тек када се атмосфера охладила и тензије због догађаја стишале, могуће је разборито анализирати његове домете, а они су прилично мизерни. Прије свега за оне због чијих се права, наводно све ово и дешава, а то је ЛГБТ заједница. Тешко је повјеровати да се шири слојеви народа, у било којој земљи на планети, сензибилизују према њима, тако што су принуђени да трпе јавни притисак од средстава масовне комуникације, локалне политичке елите и представника међународних структура, а све појачано претећим присуством апарата безбједности. Прије је могуће, да ће све то довести управо до контра ефекта и закључака да се не ради о потлаченој мањини, већ о привилегованој групацији која има огромну моћ и ресурсе у наметању својих ставова и погледа на свијет, широј заједници.
Западна цивилизација је последњих деценија досегла ниво људских права до тачке, када више нико ни не поставља питање о спремности да се прихвати и гарантује сигурност и интегрисаност у друштву, особа које примјењују овакве облике сексуалне праксе. Шта више, то је нешто што у потпуности одговара и апсолутној већини у оквиру ове популације, а то је да имају право на своју интимност и избор због којег их нико неће угрожавати.
Агресивна мањина
Међутим, унутар саме ЛГБТ заједнице, од самих почетака борбе за њихова права, издиференцирао се слој активиста, који апсолутизују свој интимни избор и од њега праве политички став. Тачније, они се незадовољавају интеграцијом, већ желе агресивну афирмацију својих животних стилова, правећи од њега пожељни друштвени модел. Временом, ова радикална мањина, постала је доминантна у јавном дискурсу, померајући праг толеранције у западним друштвима, према својим захтјевима све до бизарних граница.
Сама идеја да се цјелокупна свестраност неког људског бића редукује само на једну од његових нагонских активности, представља поразну концепцију за миленијуме развоја цивилизације. Човјечанство је управо кроз цјелокупну своју еволуцију тежило да обузда и усмјери људске нагоне и да човек постане нешто више од бића које се дефинише кроз задовољење своји прималних потреба. Томе су, у осталом, и служили узлети кроз форме релоигиозности, културе и образовања.
На крају, и сама институција брака, служи као институционални оквир којим се обезбјеђује продужетак и развој врсте. Зато данас дјелују парадоксално сви покушаји ЛГБТ активиста у домену јавног права да се хомосексуалним паровима избори статус које имају традиционалне породице.
Нијесу нетолеранција, примитивизам, културна заосталости и сличне дефиниције, криве што је биологија омогућила да се само из хетеросексуалних односа може родити нови живот. И то неће моћи да субституишу никакви насилни покушаји симулације брачних односа у хомосексуалним везама, давањем права на усвајање деце или покушајима да се она добију преко сурогат родитеља. Нити акцијама, сада већ присутним у многобројним земљама западне хемисфере, да се потисну родна обележја родитељства, и да се она замијене неутралним појмовима.
Све то доводи само до већег отпора, међу хетеросексуалном већином, као на пример, у појединим америчким државама, гдје је сваки покушај референдума за изједначавање истополних бракова, пропао. Очигледно, покушај наметања сопственог система вриједности као доминантног у односу на традиционални, изазива све већи отпор према активностима ЛГБТ заједнице.
Наредна димензија проблема је још комплекснија и она се састоји у инструментализацији и злоупотреби ЛГБТ активизма, у сфери политике и међународних односа. Очито је непримерено инсистирање водећих западних земаља и њихових политичких представника на акцентовању положаја нечега што се, прије свега, тиче интимних односа. Тако права хомосексуалних особа, одједном постају једна од примарних, када се са позиција најутицајних западних држава разговара са земљама које инклинирају њиховој зони утицаја.
Двоструки аршини
И на само то, она постају једна врста средства за притисак према оним друштвима, гдје је још увек доминантан традиционални вредносни систем. Разлог за то су управо трендови којима је циљ да се у процесима глобализације и успостављање планетарног тржишта, изнивелишу све разлике, које људе чине отпорним на изазове конзумеризма и егоцентризма. Наиме, још у борби за афирмацију и прихватање ЛГБТ особа, добро је уочено да су оне несразмерно израженије заступљене у вишим и високим слојевима друштва, као и међу одређеним професијама прије свега везаним за индустрију популарне културе.
Као такве оне су склоније конформизму и потрошачком животу, нијесу везани за традиционалне заједнице и облике одговорности које су њој иманентне, мобилнији су и при свему томе немају акценат на продужењу потомства. Поготову је важно инсистирање на њиховом присуству међу познатим јавним личностима. На тај начин од њих се ствара пожељан и ујспешни друштвени модел, који емитује поруку како је бити ЛГБТ, један од начина да се буде успјешан у животу.
Тиме се добија ефикасно оружије у извозу меке моћи и борбе за утицај над вредносним системом становништва другачијих културних модела. Они који примјењују овакве видове специјалног рата за непацификоване државе са обода своје зоне утицаја, одлично знају да се разарањем класичне хетеросексуалне породице, традиционалних заједница и атомизацијом друштва, добијају несигурни појединци без самопоуздања и јасног идентитета, са нестабилним психолошким балансом, и као такви, постају идеална мета за манипулације, политичке или меркантилне, свеједно.
Јер да су приоритети искрено другачије природе, одавно би политичари западне алијансе инсистирали на прајду у Саудијској Арабији или Пакистану, дакле у земљама гдје је упражњавање таквих склоности још увијек опасно по живот.
Дакле, тзв. Парада поноса, не треба већини ЛГБТ популације, нити њом добијају било шта локалне политичке елите, које испуњавањем захтева глобалних играча, мисле да купују себи повољнији положај у покушају да се што дуже одрже на власти и привилегијама.
Једини добитници су они који не наступају са најбољим намјерама према овдашњем простору и чији је једини циљ да уз помоћ стеченог рефлекса потрошачке фасцинације, пристанемо да мијењамо све што је заиста важно за нас као појединце и заједнице.
Аутор текста је Владимир Добросављевић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Oни који примјењују овакве видове специјалног рата за непацификоване државе са обода своје зоне утицаја, одлично знају да се разарањем класичне хетеросексуалне породице, традиционалних заједница и атомизацијом друштва, добијају несигурни појединци без самопоуздања и јасног идентитета, са нестабилним психолошким балансом, и као такви, постају идеална мета за манипулације, политичке или меркантилне, свеједно“.
ИСТИНА.
свака част на тексту! Сва суштина ове насилне америчке пропаганде лежи у овом тексту.